Tragedija u pozoristu

.

Odsustvo prociscenja na sceni i jeste tragedija u pozoristu. I ne zasmeta takav nedostatak, prolazi kod publike neosetno jer ona i ne zatrazi da dozivi. Slicno zivotu, odsustvo prociscenja i na pozornici iznesu losi glumci.

Neka te ne zacudi, postoji strah od katarze. Posebno strah od onog posle nje; jer, kako ziveti oslobodjen iluzije? Publici je ona potrebna, ne prociscenje.

.

Ne dozivljavam teatar kao Kucu Iluzije, prostor u koji stvarnost ne sme da zagazi. Ne zahtevam od umetnosti da me od svega skloni. Primitivan sam, potrebno mi je suocenje sa istinom, zelim zubima da je zagrizem, hocu da mi se srce pokrene, potrebnoi je da mi uzvrati udaracem u pleksus. Ceznem za prociscenjem kroz umetnost, ceznem za oslobadjanjem iz ljusture, za izlaskom iz ove tamnice u koju sam zatocen.

Ne zelim vise obmane od ljubavi, ljudi i bogova, ne mogu da ih podnesem.

.

Postoji li intermeco za mene? Intervali iluzije u koju bih da potonem, vedro.