"Zakoni igre cine sustinu igre."

Nekad sam volela igre kartama. Imala sam taj duh, potrebu da pobedjujem, da se dokazujem. Igrala sam sve zivo, cak i preferans. I nikad mi nisu bili jasni ljudi koji ne kapiraju (ili zaboravljaju) pravila, ne prate igru, ili oni kojima nije bitno da li pobedjuju. Hej, pa to je igra – sustina je da pobedis, zar ne? (uh, kada se samo setim sebe takve ) Tako izgleda kada igru previse ozbiljno shvatis.

Sustina je u pravilima. U adutima i karti kojoj igra daje moc. Zar nije smesno to sto radimo? Sto osecamo nepravdu kada je mak jaci od srca. Ili kada je karta koju izvuces losija od one koju je neko drugi izvukao? Covece, stalno to radimo! Zavisimo od prokletih karata koje se podele. Ljutimo se, nerviramo, pokusavamo da manevrisemo sa onih nekoliko dobrih karata koje imamo. I, na kraju price, stalno gubimo. Jer, to je igra. Igra u kojoj su pravila unapred odredjena. Koja nas ogranicavaju. Zar zaista zavisi od nas, zar uticemo? Mozemo odigrati bolje ili losije. Zbuniti "protivnike". Odneti koji stih vise. Ali zar je to nesto? Zar je to sustina? Novi krug, nove karte, a mi isti u svemu. Oni koji se primaju. Oni koji kuliraju. Oni koji vecito gube. I oni koji varaju. Dobro smo kad imamo dobre karte. Lose kada su lose. Primamo se, trosimo. Osecamo se zivim u pokrenutosti emocija, strasti. Ili nas nista ne pokrece...

Pravila igre odredjuju sustinu igre. Ne svidja ti se igra koja predstavlja tvoj zivot? Promeni igru, izadji iz nje. Prestani da zavisis od glupih karata i poteza drugih. Zapravo je uzasno jednostavno. Samo treba da skontas pravila. I da shvatis da je u pitanju samo obicna igra. Sa druge strane su igraci cija uloga zavisi od podeljenih karata. Nema protivnika. Nema prijatelja i neprijatelja. Samo uloge. "Napadac i zrtva su samo igraci u igri nebitnoj poput sna..."
Kada znas pravila i kada znas da si u igri onda mozes izaci iz nje. I prestati da se primas. Prerastes jednostavno. Kao i kartanje nekad.
Naravno, upasces tako u drugu igru. Sledeci nivo. Dok ne shvatis pravila. Znanje pravila daje moc. U okvirima te igre, bar.
(zanimljivo, uvek sam mislila da ne volim moc)

Psiha ::

Dodje trenutak kada covek mora priznati sebi da je odrastao i da je vreme da prestane verovati u bajke. Ne postoji univerzalna Pravda. Sila Boga ne moli. Pogni glavu, crve, pomiri se s tim da ne mozes nista. Prihvati svoju sudbinu ili pusti da te izjede osecaj tuge, besa i nemoci pred licemerjem i zlom.

Da, dodju takvi trenuci. I oni su neizmerno dragoceni. Svaki taj trenutak je prilika za pobunu, za iskorak. Izgleda kao da su to dve jedine opcije, zar ne? Pustiti da te izjeda osecaj besa, nemoci i tuge pred licemerjem i zlom ili prihvatanje sudbine, spustanje glave i puzanje po zemlji. Istina je da postoji vise od toga. Univerzalna pravda? Sta bi to bilo? Odakle utisak da mi to mozemo znati? Elem, da se vratim na prvi deo price. Moramo prestati verovati u bajke, to je svakako prvi korak. Ali koji deo nasih zivota je bajka u koju treba da prestanemo da verujemo, igra koju greskom igramo? I na kraju krajeva, zar je bajka kriva sto mi u njoj vidimo samo kraj? Sto zaboravimo sve one vestice, zle majke, macehe, iskusenja, patnje.. pre toga?
Ako ti se ne svidja uloga koju si dobila, promeni ulogu. Za pocetak shvati da je sve igra i da je cela sustina znati pravila. Ali onda dolazimo do novog problema, a to smo mi sami. Utisak da bi promena uloge bila izdaja najdragocenijeg u nama. To je najteze iskusenje. Ali ako promenis uloge i prestanes da ih dozivljavas kao sebe dobijas mogucnost da izadjes iz te igre koja ti se ne svidja. E sad pitanje: Da li vredi pokusaja?

Čini mi se da je lakše dok si potpuno uronjen u pojavno, identifikovan. Postoji jasnoća šta je ispravno, šta pogrešno, šta je laž, šta je istina. Ovako, u ovom međuprostoru u kojem se nalazim, između duhovnog i pojavnog, sa odmakom posmatrača i određenim idejama i razumevanjem, ne znam kako da razumem sve ono što se inače smatra zlim, pogrešnim, nepravednim. Jedan deo mene je još uvek u tome na onaj stari način, kroz snažan bunt protiv nepravde, povređivanja, iskorišćavanja. Drugi deo mene je prosto začuđen psihom, programima, a pogotovo sličnošću svih tih programa po kojima funkcionišemo. Kao da se samo ubacimo u program i odigramo jednu od njegovih, unapred određenih, uloga.

Pišem, da bude jasnije, o seksualnim predatorima. I njihovim žrtvama. I o kompleksnosti tog odnosa, odnosa žrtve i predatora. Jako me nervira relativizacija dobra i zla. Nervira me, jer mi oduzima sigurnost, jasnoću, sve ono što dobijamo kroz vrednosni sistem. Užasno mi je i da napišem naslov "Napadač i žrtva su samo igrači u igri nebitnoj poput sna" u okolnostima kao što su ove sada. Jer ne može biti nevažno, ne može ostati bez bunta, bez osvete, dopušteno, opravdano. A opet, i sama sam bila deo te igre. Žrtva, naravno, jer to mi je uloga po prirodi ličnosti. I to ne potpuna žrtva, jer mi je priroda ličnosti previše buntovna i nesaglasna, pa sam izbačena na vreme. Ali sam dopustila ponižavanje i dopustila da drugi budu ponižavani. I da, sve je to izuzetno inteligentno napravljeno, sa jako dobrim poznavanjem psihe čoveka, uvezano na milion načina da se jako teško može razvezati. Zato je i teško otići iz tog odnosa, pobuniti se. Jer je krivica deo te priče, krivica jer dopuštaš, jer se ne buniš dovoljno glasno, jer si, na taj način, postao saučesnik. I onda moraš da ostaneš, jer si kriv, loš, pogrešan, a odlaskom bi to samo bilo potvrđeno, zapečaćeno, konačno.

Uh, ne znam. Previše je kompleksna ova tema. Još kada se ubaci duhovnost u to, mogućnost manipulacije postaje beskrajna, suptilna po načinu na koji te veže i, još važnije, po načinu na koji sve to pravdaš. A scenario je tako prokleto isti, metodi rada su isti, svi igrači su isti. To je kao bilo koja poznata drama koja se igra u toliko različitih država, pozorišta, na milion načina, kroz milion glumaca, a prati jednu te istu priču, likove istih karaktera.

Da, užasno je kada su deca deo te priče. Ali i odrasli su deca, niko od nas nije zaista odrastao kao je emotivna inteligencija u pitanju. Jednako u svakom od nas odraslom živi težnja da budemo prihvaćeni i voljeni i užasno velik prostor manipulacije time. Želja da budemo posebni, primećeni, bitni, da nam neko da smisao postojanja, da nas izdvoji. Duboko u nama svima leži istovremeno i težnja da budemo poništeni, uništeni jer postoji utemeljen osećaj da smo bezvredni, loši, lažni i ogroman strah da će to biti otkriveno. Predator samo igra na te dve karte i nepogrešivo uvek dobija željeni rezultat. A ko je taj predator? Da li je to neko drugačije biće, iskonsko zlo? Ili je to nekadašnja žrtva?

Da, o tome pišem. Nervira me relativizacija zla. Nervira me što znam, i ne mogu da negiram to znanje, da sam jača izašla iz te priče. Da mi je ponižavanje koje sam dopuštala bilo značajno da neke stvari razumem, vidim, odbacim. Da, bez tih ekstremnih okolnosti, ne bih nikad znala, nikad razumela. Ne može se nežno raditi na osnaživanju, ne može se kroz podršku i prihvatanje ojačati karakter, videti odbrambeni mehanizmi, laž, identifikacija. Nemoguće je nežno suočiti se sa strahom, mržnjom, boli. Kroz nežnost, prihvatanje i popuštanje došli smo do depresije, inercije i lenjosti, anksioznosti i slabosti čoveka. Prosto mora biti prava mera jednog i drugog, prava mera ljubavi, podrške i nežnosti i one druge strane koja povređuje, negira, odbacuje da bi čovek ojačao. Ali za šta onda čovek jača, za šta se priprema? Za svet predatora, psihopata? Za to da i sam postane to?

Tu je začarani krug mog toka misli koji ne nalazi na razrešenje. Da, dopustila sam ono što ne sme biti dopušteno. Da, iz toga sam izašla jača, sa jako vrednim iskustvom i znanjem. Platila cenu znanja. Zar postoji znanje bez takve cene? Zar postoji snaga bez težeg puta?

Ali ostaje crv sumnje da sam se školovala za psihopatu, a ne za duhovnost.

"Morate učitelju verovati više nego što verujete svom umu i svojim strahovima" napisao je juče moj bivši učitelj za odnos učitelja i učenika, kao da je znao moj tok misli. Da, da, tu je temelj metodologije predatora, što ti se prvo da lažnost svega i svih, pa i sopstvenog uma, osećaja i strahova. I onda ostaje samo da radiš na otporima, na odbacivanju straha i dopustiš sve što ti se da.

Grrrrr. Zbog ovih začaranih krugova uma, zbog volje koja ne može biti poništena, zbog snage za koju ne znam odakle crpim, zato sam tu gde sam. U limbu između pojavnog i duhovnog, zauvek zaglavljena.

Jučerašnja smena mi je teško pala. Šta smenu čini teškom? Mislila sam, ranije, da bih se oduzela kada bih imala suicid u toku, okolnosti gde neko pozove kada je već preduzeo nešto, kada je već doneo odluku, popio lekove ili se nalazi na rubu zgrade. Mislila sam da će mi biti teško kada osetim tuđu bol zbog gubitka voljenih bića, kada ne pronalazim reči utehe za smrt deteta. Ne, ne, ništa od toga nije teško. Zapravo, veoma su retki momenti kada postoje takvi razgovori. I tada svest čini svoje, tada se reči, pravi ton i boja glasa, sami pronađu. Jer je tada mnogo lakše osetiti biće čoveka i pustiti da se prosto dešava doticanje bića, dopustiti otvaranje.

Teško je kada na liniji imaš usamljenog muškarca čiji je cilj da tvoju toplinu i boju glasa iskoristi za masturbaciju. Teško je kada pričaš sa čovekom koji je odslužio dve zatvorske kazne, jednu za pedofiliju, drugu za silovanje, koga uzbuđuje tvoj strah, jeza. Ili, kada, naprasno uđe u drugi mod, pa krene da manipuliše kroz nežne reči, znanja o psihi, filozofiji zla, podsvesnim i nesvesnim težnjama. Teško je tada ne upasti u tu igru, ne osetiti se iskorišćenim, zloupotrebljenim. I još je teže slušati svoj glas i reči, koje su i dalje tople, nežne, saosećajne, lažne. Ambivalentnost, untrašnji konflikt, borba između svesti i onoga snažnog što te uvlači u reakciju, u povređenost, bunt, u potrebu da samo odeš i napustiš sve to. Da li ja zaista želim da pomažem tim ljudima? Da li sam dovoljno široka i duboka za to? I šta ja uopšte radim tamo, kad znam da ono što dajem, tako retko išta znači? Odakle više potreba za tom vrstom pomoći i podrške kada ništa ne umem zaista dati, kada ničemu ne služi ono što dajem?