Otvoreni Grad

grad, zemlja, nebo, ljudi
 
PrijemKAPIJA GRADAČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj seLista članovaKorisničke grupePristupi

Delite | 
 

 Vuk

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Mnogostruka Igramul

avatar

Ženski
Broj poruka : 292
Datum upisa : 21.04.2010

PočaljiNaslov: Vuk   Sre Sep 01, 2010 6:17 pm

Stepski vuk

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo pr'ne,
al' nigde zeca, nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim,
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bi se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio, pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec, da me slatkim mesom zagreje! -
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam, poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.



Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mnogostruka Igramul

avatar

Ženski
Broj poruka : 292
Datum upisa : 21.04.2010

PočaljiNaslov: Re: Vuk   Sre Sep 01, 2010 6:49 pm

Vuk (I)

Mati me nije rodila ispod ovog ognjenog zida
Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke
Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida
i vetar sam i jutro dariva na obojke

Mati me nije kao vučica jezikom umila
Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti
Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila
Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti

Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled
U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu
Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed,
I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu sjajnu

Nozdrve behu pune mirisa nekakvih šuma
I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti
I preskočio sam davno granice svoga uma
Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti

O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko
Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori
I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko
Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.

Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku
Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes
Milovala po čelu i užagrenom uvojku
A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes:

Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište
Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen
Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište
No često zaražen Suncem jurah zaplamljen

Varoškim đonom tvrdim kvareći polja ječma
Osećah u sebi grozno praotaštvo kako se strvi
Jezika otečenog kukah i bejah žedan
Da izvršim, o da izvršim već jednom Osvetu onu krvi

Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju
Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom
Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju
Kada bih se svakim stihom vraćao opet u dom

Kao vučica ti mi umi jezikom vid
I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu
I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid
Godina toliko već je da spremam divlju sič mu:

Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma
Zalud me mleko tvoje blaži i vraća moć
Osećam da se budi ono što tako davno začma
U krvi našoj, majko, u praotaca noć

Neumitno, đonom ću gaziti polja ječma
I pijan od besa juriti kroz ravnicu tu krečnu
Jezika otečenog kukati i biti žedan sve većma
Da izvršim već jednom Osvetu onu večnu

Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve
I za vratima čekah krišom rođaj ti večno slavan
I jedino rad tvoga lika žrtvovah one sne

Ceo dan ostah skriven ukočeno motreći ti hod
Potom bih noću besneo divlje, vikao zvučne reči
I međ onima što me kore ne bih razaznavao rod
Jedino bih se trzao naglo čuvši mater da ječi

Jer ja sam i nju, svetu, vređao svojom rečju
Opevao muke njene ne sklopiv oči pred Tajnom
Ne pitav za stid njenu u Objave mi zvečju
Kada bih svakim stihom vraćao sebe u dom

Nit vučica mi umi vlažnim jezikom vid
Nit mračnu prugu besa niz ovu večnu kičmu
Da spremi me za Sunca oganj, sa njim na zavist i stid
Pa ipak godina tolko ko zver otrovnu nosim sič mu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mnogostruka Igramul

avatar

Ženski
Broj poruka : 292
Datum upisa : 21.04.2010

PočaljiNaslov: Re: Vuk   Sre Sep 01, 2010 8:14 pm

Vuk (II)

Oko ponoći se digoh malaksao snom,
Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem,
Zamočih ruke nadute, i ne pogledah u dom:
Svežina jedina tada postade brižni šlem,
Protivu dana koji poda mnom i sada čeka
Kao zamorna duboka reka.

Sednem li na stolicu prazan, bez volje,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Postelja zalud čeka da iznuri još bolje
Život moj, zavist joj i srebroljublje
Pohlepno cvile da legnem opet u grob;
Rasejano se smeši i gleda suznih očiju blesavi u meni rob.

Samo zaspim: truljenje po telu raziđe,
Poslednja snaga na život upne se da me probudi;
I dugo čeznem da svetlost u mene naiđe,
Razjedinjena zbriše kroz glavu i kroz grudi:
Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu,
I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.

To tada dugo, dugo, odmaram glavu u vodi,
I ruke gledam kako, ko davljenici, tonu:
Sva jučerašnja patnja ovde se oslobodi,
I sve nadanje koje poverovah nekome o snu,
Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu,
Koja ni sama više ne može pogledati tu zvezdu.

Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
Ja zastor ne dižem s okna: toliko već je dana;
Prigušeno samo mi dopre poslednja ulična huka,
Ali otkada, gle, ni jedan šum ne pođe iz ovog stana,
Do šum kojim točim iz suda u sud vodu,
Svi prolaznici ko da slute voljnu grozu u brodu...

Ti voljna patnja dana si mi sveg,
Ti daljne radosti bolne, ti steg;
Ti brižne ljutnje, ti ljubavi si san,
Ti željna miso što uljuška mi dan;
Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela;
Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela.

O, strašna, Ti!

Po večeri jednoj ipak iziđoh iz tišine,
Iđah još jednom gorući istome prijatelju,
S kim slušah toliko mladački lik istine,
I koji me zalud, sa tugom, čekaše u nedelju
Davnu; izrazih sumnju svoju u veliku objavu obnovljenja,
Govorah mnogo, sam se gadeći, zlobu svu svojih uobraženja.

Na trgu, naslonih se opet na zid, plačući u strašnom bolu:
Taj život, u kome svaka strast oteče naglo u uspomenu:
Taj život, gde se ne usudih ubiti draganu onu golu,
I gde utopih u nju, i neukrotljivost, u mladost svoju smetenu;
Ne, ja bih hteo da zaustavim sve to, ma za najkraće neko vreme,
Odmoriti se, u praznini, od neumitnosti ove neme.

Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući,
Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt,
Smrt, s kojom je teško opet u život se dovući,
I zbog koje nigda nikada ne usnih ni jedan vrt;
To je kao leći gorko u mirno zvezdano polje,
Čekati još jedan jedini lek: mrak crn, da duši bude bolje.

O mnogo tamna uzbuđenja,
Čudni i grozni pokret tela,
O davna moja otkrovenja,
I žeđ opojne sumnje ždrela,
Sve je pod mržnjom upoređenja,
Sve je na pragu mi žudnog usmrćenja,

Mišljah na sve stare susrete,
Na zanose koji ne nadvladaše;


Ako ljubljah, ako mržah, nigde ni jedne osvete,
Čas iz radosti, čas iz ponora, ruke mi isplivati znaše,
Ali sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno:
Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno,

Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno od sviju,
Žudno Ničega Praznog, ko negda što je sna;
Dečji lik što materine ruke miju
No, noćas tako bol smeši mu se evo sa dna.
Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom,
Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom).

To tada počeh da dišem pravilno i duboko:
Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha,
I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko,
Kao okeana deo, prodorom prvim kraha,
Ali što uneće, u sredinu svoju ipak, celi brod;
To podesih slučajno dah svoj, sa dahom kojim diše svod.

Sa svakim dahom blaženstvo je više u meni,
Il me u Njemu snađe nebeski brodolom,
Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni,
Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom:
Iz očajanja osmeh preveze Nas u tugu,
Od čela do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu dugu.

Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica,
Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak,
I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica,
Između mene i njega zračnog opet je sveti brak;
Ja nisam više tu! Il da! Oh, da; da! ne! Mene je još jedino, gle, strah,
Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah!

Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan!
Na svaku reč bih gubio svest, dolazio sa krikom sebi;
Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i stan,
Da plačem, da zahvaljujem na onom što i ne bi
Nikada u životu, na putevima koji i ne vode kroz svet,
Bejah toliko slab, da samo gubljah svest.

Kada bih došao k sebi, pred samim Božijim likom osetio bih svoj
Trenutak bi nam se mešao dah i razroko bih posmatrao mu vid.
Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj;
I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid:
Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti da sam pred njim rob,
I kao da je neko još cvilio u meni, tako neshvatljiva beše ta kob.

Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt,
Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt;
Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt,
Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt;
Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt,
Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na Smrt.

O, pa ako, ako moram umreti, jer prestaje mi disanje,
I biva ispunjena mi pučinom poslednja mi praznina,
Pošto me izgube iz vida neće shvatiti ćutanje;
Smrt, smrt, smrt, svetljenje, o pa ako... istina;
O pa ako moram umreti, jer prestaje mi disanje
I prestaje, u prostor, mog tela sporo zidanje.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mnogostruka Igramul

avatar

Ženski
Broj poruka : 292
Datum upisa : 21.04.2010

PočaljiNaslov: Re: Vuk   Pet Sep 03, 2010 9:40 pm

Ognjena vučica

1.

Vučica leži
U podnožju neba

Telo od žive žeravice
Obraslo joj travom
I pokriveno sunčevim prahom

Planine u njenim grudima
Preteći se dižu
I praštajući spuštaju

Kroz njene žile urlaju reke
U očima joj jezera sevaju

U njenom nepremer-srcu
Rude se tope od ljubavi
Na sedmostrukom ognju

Vukovi se igraju na njenim leđima
I žive u biljurnoj njenoj utrobi
Pre prvog i posle poslednjeg urlika

4.

Vučica se kupa u plaveti
I pseći pepeo s tela spira

Na dnu bujica
Niz nepomično lice što joj teku
Mreste se munje

U razjapljenim njenim čeljustima
Mesec skriva sekiru preko dana
Sunce preko noći noževe

Lupanje njenog bakarnog srca
Ućutkuje lajave daljine
I uspavljuje cvrkutavi vazduh

U provalijama
Ispod njenih šumovitih veđa
Gromovi su na sve spremni
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
lubinovich
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 282
Datum upisa : 28.03.2007

PočaljiNaslov: Re: Vuk   Sre Sep 08, 2010 10:42 pm

Strah me je. Nemam suza a place mi se.
Ne za mene, ne zbog mene. Svirepe sudbine lepote.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 660
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Re: Vuk   Ned Dec 18, 2011 5:42 pm

Ritam koji mi potpuno odgovara u ovom trenutku.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
Mercury

avatar

Ženski
Broj poruka : 51
Datum upisa : 10.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Vuk   Pon Maj 19, 2014 2:34 pm

"Sve priče su o vukovima. Sve vredne ponavljanja, to jest. Sve drugo je sentimentalno baljezganje.

Baš sve?

Naravno, kaže on. Razmisli. Postoji bežanja od vukova, borba sa vukovima, hvatanje vukova, kroćenje vukova. Biti bačen vukovima, ili bacanje drugih, pa će ih vukovi pojesti umesto tebe. Kretanje u njihovom čoporu, pretvaranje u vuka. Najbolje od svega, pretvaranje u vođu čopora. Druge vredne priče ne postoje."

Margaret Atvud.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vuk   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vuk
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Otvoreni Grad :: AKADEMIJA :: Knjizevnost-
Skoči na: