Ne snu ne umem da se prepustim, ni u budjenju nemam slobodu

San me povuce za ruku, usnim i potonem, i hodam ne znam gde ni kud. Probudim se stegnutih zuba, budeci se ugledam svoje stisnute sake kao da se cvrsto drzim za nesto; i kad ih, probudjen, otvorim i pogledam, u njema nema nista. Ni snu ne umem da se prepustim, ni u budjenju nemam slobodu.

Kao da su u ovu tamnicu zatvorili zver koja razbija sebe o resetke kad god ugleda svetlost. Trebalo je skloniti pogled i pomiriti se sa zatocenjem. Ostati na kamenom podu i izrezati se na mesecini.

Tišina, nema ni vetra ni mušica, ni ptica.
Pala je noć, uzeo sam gitaru. Ona je sedela pored, gledala me mirno i blago, kao da nije istina, kao da me ne ostavlja... Pored nje su stajale masline, vino i razbijena čaša. Kosa joj je biila raspuštena i mirna, pomislih u jednom trenutku da sanjam, nigde reči, nigde vetra, nigde zvuka, samo slika mirne žene, sa oleandrom u ruci, predivnim ružičastim cvetom, i njenom odlukom.
Pomislih gledajući je, ona je za mene isto što i cvet koji je držala u rukama. Predivna, ali otrovna...