Izgubiti se u stvarnosti

Kada se čovek poigra sa idejom da je sve iluzija, mentalna predstava uma, onda lako upadne u osećaj besmisla i nedoumicu kako se u tom nestvarnom svetu stvarno živi, oseća, deluje. I sama upadam u tu zamku, stalno. Odgovor je u cilju i težnji. Ako je ta težnja uvek ispred, ako postoji bar nagoveštaj smisla u nekoj tački, onda je možemo doživeti tu, ostvarenom. A samo delovanje i dešavanje je nebitno, sporedno. Ispravno i pogrešno delovanje razlikuje ono što u njega unosimo. Zašto razmišljati o trajanju, o stvarnosti, o značaju? Imamo to što imamo ispred sebe i u tome treba da budemo prisutni, onoliko celi koliko je to za nas moguće. Svest o cilju, o onom tračku smisla koji naslućujemo. O sjedinjenosti, ispunjenosti. Doživeti ostvarenim tu težnju. I bivati tim osećajem, pustiti da te taj osećaj vodi…

Strah je snažan pokretač. Trebalo bi da je poverenje još snažniji. Bilo bi divno osetiti poverenje toliko jako koliki je bio strah. U predaji uvek postoji deo straha od nedelovanja, od prepuštanja, od inercije i pada. Jasno je da je ta predaja laž, sve dok u njoj postoji strah, ali predaja nije put za mene, već cilj. Mogu je postaviti samo kao težnju, doživeti na momente. Ne mogu je učiniti onim što vodi jer u čistom obliku ona ne postoji. I šta onda? Strpljenje. Momenat za momentom, dan za danom. Kretati se na liniji vremena, kroz vreme, kao pripremu za iskorake ka večnom. Korake koje nas izbace iz linije kretanja i prebace na neku drugu liniju po kojoj nastavimo put, bliži težnji.

Vreme je deo večnosti, i taj apsurd ukazuje da su i sve druge suprotnosti objedinjene u nečem višem, deo višeg. Tako i iluzija postaje deo stvarnog.

Kise su i cista spoznaja da sam se izglobio iz sveta, iako prihvacen u njemu.
To je kao da iskocis iz brzog voza u visoku travu i nestanes, nezainteresovan za pruge i carobne daljine u koje vode.
To je kao da si lovac koji sledi i lovi cudne impulse sopstvene duse, ne obaziruce se koliko tamne mozda bile.
To je kao da si virtuoz koji odbija da svira svoj instrument vec nevesto prstima prebira po nitima koje samo on vidi.
I zvuk koji cujes iz sebe - uvek ti je pogresan.

Interesantan je polusan, trenuci kada nismo ni sasvim budni, ni sasvim u snu. Tada se stvaraju slike, uvezuju u priču, ali ih je lakše uhvatiti nego kada je san u pitanju. Skroz je neverovatno odakle dolaze ideje za ta uvezivanja, neverovatna je apsurdnost i nepovezanost sa stvarnim događajima ili ljudima. U tim momentima jasno je da je sve samo fantazija, film koji projektujemo, kroz koji nešto biva ispoljeno, pokrenuto. Ceo naš život je to, samo što je film našeg stvarnog života uverljiviji, izgrađen na jačim temeljima i ojačan sećanjem i potvrđivanjem.
Šta je stvarno? Šta ostaje kada se sve te fantazije i iluzije oduzmu? I u snu, i u polusnu i u budnom stanju, postoji nešto što ostaje netaknuto pričom koja se odvija. Da bi se dobio odgovor na to pitanje neophodno je zatvoriti oči, zaustaviti se, osetiti.
To je osećaj postojanja, osećaj da jesmo, da smo tu. Taj osećaj nije naš, nismo ga stvorili, niti ga možemo skloniti. Potpuno nije pod našom kontrolom. Ako izgubimo svest, samo će odjednom nestati. Kada povratimo svest, osećaj postojanja će se pojaviti, mimo naše volje, nevezan za sećanja, za emocije i misli. On je jedino što povezuje sve momente života, od najmlađih dana. Oduvek je bio, i uvek je tu. Kada nema tog osećaja nema ni nas. Jedino stvarno što imamo je to – osećaj da jesmo, taj pogled koji imamo iz kojeg nastaje naš doživljaj svega. Kada se setim najmlađih dana, to i jeste ono čega se najjasnije sećam: osećaja prisutnosti i začuđenost nad svim što je bilo izvan toga.
Skroz neobično shvatanje. Shvatanje koje menja sve.

Čitam Ivana Antića, Fiziku svesti. Priroda je višedimenzionalna. Sve stvarnosti postoje kao celina, jednovremeno. Koju stvarnost živimo zavisi od aktuelizacije neke stvarnosti kroz ubeđenja, ideje i koncepte u koje ulažemo energiju i doslednost. Um vezuje svest za jednu od mogućih stvarnosti, i ta stvarnost tada postaje jedina stvarnost koje smo svesni. Sve mogućnosti su simultane i prožimaju se. Promena nije promena sebe ili drugih, već ulažanje u drugu paralelnu stvarnost koja odgovara frekvenciji naših misli. Stvarnosti se međusobno mešaju i prožimaju i odeljene su samo našom svešću, odnosno usmerenjem svesti, ubeđenjima. Sve već postoji, treba samo aktuelizovati drugu stvarnost…

Imam osećaj već viđenog. I sećanje na reči koje sam ispisala “Stvarnost u kojoj je moguće.”

Međusobno prožimanje svih stvarnosti podseća na one stare priče sa više završetaka. Šta ako odaberem sve moguće izbore istovremeno?

Ako sve varijante mogućnosti postoje, kako se aktuelizuju stvarnosti van ove za koju je sada vezan um? Taj odgovor već znam: kroz stanje ispunjene težnje, kroz kreativnu vizualizaciju, promenu stanja iz kog delujemo, promenu energije i vibracije. I to je zaista magija čudesnog kada čovek razvije sposobnost da se odvoji od onoga što se pokreće u njemu, od onoga što mu je dato strukturom ličnosti, komplekse, mehanizme. I kada usmerenom pažnjom da tom drugom stanju/vibraciji izvesno trajanje.

Međutim, onda se pojavi novo pitanje – da li išta ima stvarnost samo po sebi? Jer igra kreiranja je istovremeno i igra diskreiranja – nešto nastaje i nešto nestaje. Kreiranjem novog istovremeno brišemo staro. Šta je stvarnost onih koji bivaju delom naše stvarnosti, šta se, zaista, dešava sa njima? Ako nestanu u mojoj kreaciji, da li i dalje postoje u svojoj, bilo gde? To je pitanje koje je uvek znači korak nazad, ka poznatom, sigurnom. Pitanje koje izražava strah.

Nego, novi uvid: Utisci koji određuju delovanje i stvarnost koju privlačimo/živimo/kreiramo tj. aktuelizujemo imaju određenu energiju koja mora biti oslobođena. To negde znači da postoje iskustva (iskušenja) koja moraju biti proživljena, zapleti drame koji se moraju odigrati. Time smo determinisani, ali ne potpuno. Postoji mogućnost da, ukoliko postoji znanje i svest, scena bude odigrana drugačije, na nekom suptilnijem nivou ili simbolično. Time dobijamo prostor da biramo manje destruktivna ispoljenja, odnosno da smanjimo prostor za lančane reakcije i efekat koji to na druge ima, čime se smanjuje i začarani krug karmičkog delovanja. Igra imaginacije i kreiranja stvarnosti treba da je slobodna, nesputana strahom, jer kroz nju oslobađamo energiju utisaka koja stoji u potencijalu i čeka aktiviranje. Međutim, iza svega toga mora postojati znanje i usmerena težnja ka svesnosti/višem, kao i razumevanje da je jedina stvarnost osećaj Jesam, Postojim. To znanje daje kontinuitet svesti i prekida poistovećivanje sa imaginacijom, sa scenama i dramom u kojoj učestvujemo.

U jednom iskoraku svesti video sam jasno sopstvene kosti i lobanju kako se bele na obali u kontrastu šljunka. I evo je svetlost novembarskog sunca kako jasno zateže senke unutar mi koštanih šupljina. Gavran je vec tu,  ugarak, nepomičan i zuri u mene s druge strane živog, neuplašenog viđenjem. Hajde, poleti gladna ptico, nema ti tkiva, nerva, mozga; sve je već belo, sveto, pomireno. Tu gde bahato stojiš bilo je srce i um i suviše ljudsko da bi žudelo mir u nevinoj zemlji. Ja koji gledam ja lutam, utvara sebe, gladno obličja neiščezlih, mogućih ispod sunca.

Zakoračih da ga uklonim od sebe, i u koraku viđenje se razbi. Nema gavrana da me kljuje. Ovo su samo grane donete rekom, kosti izbačenog drveća, gole i nagorele vatrom.  Ko si sad ti koji gledaš? Misleći da je živa, kao da si ljubio vrelim usnama kip divno nage žene, a ovo ti sve češće iščeznuće vida opsedaju razjarene iluzije.

I probode me unutra jako, kao vitkim kljunom. Da imam oči kao onaj gavran plakao bih nepomičan za dušama budućim sve dok se biće sveta ne zaustavi, ohladni i naglo povuče u sebe, pre naprsnuća. Da imam njegova krila ne bih sleteo ovde ovakav na kosturnice i šupljine svetla, već bih se survao odmah u sunce i izgoreo buduću bol. Zašto sam ovde i sada a ne strašno ništa?

Mora da starim, čim se toliko često vraćam u prošlost i sentimentalno posmatram stvari koje su nekad postojale, drugačije. Često se setim, na primer, knjiga sa više završetaka. Pozajmljivala sam ih iz biblioteke kao dete, bilo mi je zabavna mogućnost da utičem na tok dešavanja u knjizi donošenjem nekih odluka umesto glavnih likova. I bilo mi je interesantno da vidim šta bi drugačiji izbori doneli. Naravno da sam pročitala knjigu u svim varijantama mogućnosti i vraćala se više puta na stranice gde su se odluke donosile. Nema takvih knjiga više, bar su mi tako objasnili u knjižari pre 10 godina kada sam htela da ih kupim nekoj drugoj deci, mojoj deci. Čudno mi je da to više nikome ne bi bilo interesantno.

Neka druga knjiga, posve drugačijeg sadržaja pokrenula je ta promišljanja.

“… dušu možemo opisati kao jedan multidimenzionalan beskrajan čin, pri čemu se svaka pa i najmanja mogućnost negde ostvaruje u stvarnosti i postojanju, kao jedan beskrajan kreativni čin koji sam sebi stvara beskrajne dimenzije u kojima je ispunjenje moguće.”

Koncept gde se svaki mentalni čin, svaka misao ostvaruje u nekoj drugoj stvarnosti nije novi za mene. Ali mu se uvek iznova obradujem i uvek me iznova snažno pokrene. Jer mi se um ubrza do besvesti od mogućih varijanti. I da, prestravim se od pomisli na sve misli koje sam imala i koje imam i mogućnosti da se one nekad, negde manifestuju.

“Nijedno biće ne može biti sterilno, nijedna misao ne može nestati i nijedna sposobnost ne može ostati neostvarena.”

Obožavam ideje koje mi zavrte um i izbace iz mehaničnog razmišljanja. Jer se stvari potpuno drugačije povežu i osete. Setim se momenta kada sam pisala posvetu na jednoj knjizi. Reči su došle same, nisam ih ja oblikovala, samo sam pročitala kada je mojom rukom napisano „Stvarnost u kojoj je moguće.“ i znala sam da su prave, da ništa drugo nije potrebno napisati. Ali te reči nisu bile moje, nisu došle iz svesnog uma.

Beskraj i bespočetnost. Mnoštvo svega. Jedno.

Neke stvari shvatim baš dosta kasnije. Iako obično imam dobar instinkt, uvek sam privučena jakim idejama, osetim njihovu moć i snagu, to ne znači da ih u potpunosti razumem.

Dubok osećaj sjedinjenosti sa stvarnošću, na primer, kao kvalitet, kao tehniku rada sa kvalitetima, nisam u potpunosti razumela. Negde sam radila sa tim kao da je u pitanju znanje o stvarnom, znanje objektivne stvarnosti. Delovalo mi je kao nešto veliko, moćno, kao svesnost u svom čistom ispoljenju. Imala sam osećaj da je duboka sjedinjenost sa stvarnošću zapravo osećaj prisutnosti, svesnost, da sve ostalo nije bitno, da je sve ostalo samo igra energije, vibracije, ispoljenje.

Međutim, juče sam ponovo čitala o tome i shvatila da je sjedinjenost sa stvarnošću zapravo razumevanje da ja jesam stvarnost, odnosno da je stvarnost ja. Sjedinjenost sa stvarnošću znači razumevanje da ja kreiram stvarnost, ili da stvarnost kreira mene, odnosno da izvan mene ta stvarnost i ne postoji. Samim tim svako opiranje prema stvarnosti, svaki otpor, bunt, odbacivanje, znači da ne razumem tu sjedinjenost, tu povezanost između stvarnosti i sebe. Stvarnost je ja, ja sam stvarnost. I sve što donosi duboki osećaj sjedinjenosti sa stvarnošću je protočnost, dopuštanje i prepuštanje da se kroz mene ispoljava ono više, dublje, suptilnije, umesto da udara u otpore i ograničenja.

Uopšte mi nije jasno zašto mi znanje stalno izmiče. Jer pročitam svoje ranije postove i vidim da sam u nekom obliku to i ranije znala. A onda izgubim to znanje. Pa ga ponovo otkrivam. Ponekad mi se čini da je svaki moj zaključak isti. Zašto ga onda iznova donosim? Zašto ne mogu da ostanem u tome?

Zašto mi u jednom momentu ovo deluje skroz jasno, a u drugom momentu uopšte ne znam šta ću sa tim? Apstraktno je, deluje neprimenljivo. Ali kad uđem u taj osećaj i kada ga održavam, ono biva primenjeno. I onda mi pobegne, ne mogu ostati u tome.

Ova žena je genije, definitivno. Zaista neverovatan intelekt - oduševljava me način na koji objašnjava.