Otvoreni Grad

grad, zemlja, nebo, ljudi
 
PrijemKAPIJA GRADAČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj seLista članovaKorisničke grupePristupi

Delite | 
 

 Izgubiti se u stvarnosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 664
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Re: Izgubiti se u stvarnosti   Ned Jun 08, 2014 12:15 pm

Kada se čovek poigra sa idejom da je sve iluzija, mentalna predstava uma, onda lako upadne u osećaj besmisla i nedoumicu kako se u tom nestvarnom svetu stvarno živi, oseća, deluje. I sama upadam u tu zamku, stalno. Odgovor je u cilju i težnji. Ako je ta težnja uvek ispred, ako postoji bar nagoveštaj smisla u nekoj tački, onda je možemo doživeti tu, ostvarenom. A samo delovanje i dešavanje je nebitno, sporedno. Ispravno i pogrešno delovanje razlikuje ono što u njega unosimo. Zašto razmišljati o trajanju, o stvarnosti, o značaju? Imamo to što imamo ispred sebe i u tome treba da budemo prisutni, onoliko celi koliko je to za nas moguće. Svest o cilju, o onom tračku smisla koji naslućujemo. O sjedinjenosti, ispunjenosti. Doživeti ostvarenim tu težnju. I bivati tim osećajem, pustiti da te taj osećaj vodi…

Strah je snažan pokretač. Trebalo bi da je poverenje još snažniji. Bilo bi divno osetiti poverenje toliko jako koliki je bio strah. U predaji uvek postoji deo straha od nedelovanja, od prepuštanja, od inercije i pada. Jasno je da je ta predaja laž, sve dok u njoj postoji strah, ali predaja nije put za mene, već cilj. Mogu je postaviti samo kao težnju, doživeti na momente. Ne mogu je učiniti onim što vodi jer u čistom obliku ona ne postoji. I šta onda? Strpljenje. Momenat za momentom, dan za danom. Kretati se na liniji vremena, kroz vreme, kao pripremu za iskorake ka večnom. Korake koje nas izbace iz linije kretanja i prebace na neku drugu liniju po kojoj nastavimo put, bliži težnji.

Vreme je deo večnosti, i taj apsurd ukazuje da su i sve druge suprotnosti objedinjene u nečem višem, deo višeg. Tako i iluzija postaje deo stvarnog.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
lubinovich
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 282
Datum upisa : 28.03.2007

PočaljiNaslov: Re: Izgubiti se u stvarnosti   Uto Jul 15, 2014 10:01 pm

Kise su i cista spoznaja da sam se izglobio iz sveta, iako prihvacen u njemu.
To je kao da iskocis iz brzog voza u visoku travu i nestanes, nezainteresovan za pruge i carobne daljine u koje vode.
To je kao da si lovac koji sledi i lovi cudne impulse sopstvene duse, ne obaziruce se koliko tamne mozda bile.
To je kao da si virtuoz koji odbija da svira svoj instrument vec nevesto prstima prebira po nitima koje samo on vidi.
I zvuk koji cujes iz sebe - uvek ti je pogresan.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 664
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Re: Izgubiti se u stvarnosti   Sub Okt 04, 2014 10:47 pm


Interesantan je polusan, trenuci kada nismo ni sasvim budni, ni sasvim u snu. Tada se stvaraju slike, uvezuju u priču, ali ih je lakše uhvatiti nego kada je san u pitanju. Skroz je neverovatno odakle dolaze ideje za ta uvezivanja, neverovatna je apsurdnost i nepovezanost sa stvarnim događajima ili ljudima. U tim momentima jasno je da je sve samo fantazija, film koji projektujemo, kroz koji nešto biva ispoljeno, pokrenuto. Ceo naš život je to, samo što je film našeg stvarnog života uverljiviji, izgrađen na jačim temeljima i ojačan sećanjem i potvrđivanjem.
Šta je stvarno? Šta ostaje kada se sve te fantazije i iluzije oduzmu? I u snu, i u polusnu i u budnom stanju, postoji nešto što ostaje netaknuto pričom koja se odvija. Da bi se dobio odgovor na to pitanje neophodno je zatvoriti oči, zaustaviti se, osetiti.
To je osećaj postojanja, osećaj da jesmo, da smo tu. Taj osećaj nije naš, nismo ga stvorili, niti ga možemo skloniti. Potpuno nije pod našom kontrolom. Ako izgubimo svest, samo će odjednom nestati. Kada povratimo svest, osećaj postojanja će se pojaviti, mimo naše volje, nevezan za sećanja, za emocije i misli. On je jedino što povezuje sve momente života, od najmlađih dana. Oduvek je bio, i uvek je tu. Kada nema tog osećaja nema ni nas. Jedino stvarno što imamo je to – osećaj da jesmo, taj pogled koji imamo iz kojeg nastaje naš doživljaj svega. Kada se setim najmlađih dana, to i jeste ono čega se najjasnije sećam: osećaja prisutnosti i začuđenost nad svim što je bilo izvan toga.
Skroz neobično shvatanje. Shvatanje koje menja sve.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 664
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Stvarnost u kojoj je moguće.   Sub Okt 15, 2016 6:30 pm



Čitam Ivana Antića, Fiziku svesti. Priroda je višedimenzionalna. Sve stvarnosti postoje kao celina, jednovremeno. Koju stvarnost živimo zavisi od aktuelizacije neke stvarnosti kroz ubeđenja, ideje i koncepte u koje ulažemo energiju i doslednost. Um vezuje svest za jednu od mogućih stvarnosti, i ta stvarnost tada postaje jedina stvarnost koje smo svesni. Sve mogućnosti su simultane i prožimaju se. Promena nije promena sebe ili drugih, već ulažanje u drugu paralelnu stvarnost koja odgovara frekvenciji naših misli. Stvarnosti se međusobno mešaju i prožimaju i odeljene su samo našom svešću, odnosno usmerenjem svesti, ubeđenjima. Sve već postoji, treba samo aktuelizovati drugu stvarnost…

Imam osećaj već viđenog. I sećanje na reči koje sam ispisala “Stvarnost u kojoj je moguće.”

Međusobno prožimanje svih stvarnosti podseća na one stare priče sa više završetaka. Šta ako odaberem sve moguće izbore istovremeno?

Ako sve varijante mogućnosti postoje, kako se aktuelizuju stvarnosti van ove za koju je sada vezan um? Taj odgovor već znam: kroz stanje ispunjene težnje, kroz kreativnu vizualizaciju, promenu stanja iz kog delujemo, promenu energije i vibracije. I to je zaista magija čudesnog kada čovek razvije sposobnost da se odvoji od onoga što se pokreće u njemu, od onoga što mu je dato strukturom ličnosti, komplekse, mehanizme. I kada usmerenom pažnjom da tom drugom stanju/vibraciji izvesno trajanje.

Međutim, onda se pojavi novo pitanje – da li išta ima stvarnost samo po sebi? Jer igra kreiranja je istovremeno i igra diskreiranja – nešto nastaje i nešto nestaje. Kreiranjem novog istovremeno brišemo staro. Šta je stvarnost onih koji bivaju delom naše stvarnosti, šta se, zaista, dešava sa njima? Ako nestanu u mojoj kreaciji, da li i dalje postoje u svojoj, bilo gde? To je pitanje koje je uvek znači korak nazad, ka poznatom, sigurnom. Pitanje koje izražava strah.

Nego, novi uvid: Utisci koji određuju delovanje i stvarnost koju privlačimo/živimo/kreiramo tj. aktuelizujemo imaju određenu energiju koja mora biti oslobođena. To negde znači da postoje iskustva (iskušenja) koja moraju biti proživljena, zapleti drame koji se moraju odigrati. Time smo determinisani, ali ne potpuno. Postoji mogućnost da, ukoliko postoji znanje i svest, scena bude odigrana drugačije, na nekom suptilnijem nivou ili simbolično. Time dobijamo prostor da biramo manje destruktivna ispoljenja, odnosno da smanjimo prostor za lančane reakcije i efekat koji to na druge ima, čime se smanjuje i začarani krug karmičkog delovanja. Igra imaginacije i kreiranja stvarnosti treba da je slobodna, nesputana strahom, jer kroz nju oslobađamo energiju utisaka koja stoji u potencijalu i čeka aktiviranje. Međutim, iza svega toga mora postojati znanje i usmerena težnja ka svesnosti/višem, kao i razumevanje da je jedina stvarnost osećaj Jesam, Postojim. To znanje daje kontinuitet svesti i prekida poistovećivanje sa imaginacijom, sa scenama i dramom u kojoj učestvujemo.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
lubinovich
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 282
Datum upisa : 28.03.2007

PočaljiNaslov: Re: Izgubiti se u stvarnosti   Čet Nov 17, 2016 10:15 pm

U jednom iskoraku svesti video sam jasno sopstvene kosti i lobanju kako se bele na obali u kontrastu šljunka. I evo je svetlost novembarskog sunca kako jasno zateže senke unutar mi koštanih šupljina. Gavran je vec tu,  ugarak, nepomičan i zuri u mene s druge strane živog, neuplašenog viđenjem. Hajde, poleti gladna ptico, nema ti tkiva, nerva, mozga; sve je već belo, sveto, pomireno. Tu gde bahato stojiš bilo je srce i um i suviše ljudsko da bi žudelo mir u nevinoj zemlji. Ja koji gledam ja lutam, utvara sebe, gladno obličja neiščezlih, mogućih ispod sunca.

Zakoračih da ga uklonim od sebe, i u koraku viđenje se razbi. Nema gavrana da me kljuje. Ovo su samo grane donete rekom, kosti izbačenog drveća, gole i nagorele vatrom.  Ko si sad ti koji gledaš? Misleći da je živa, kao da si ljubio vrelim usnama kip divno nage žene, a ovo ti sve češće iščeznuće vida opsedaju razjarene iluzije.

I probode me unutra jako, kao vitkim kljunom. Da imam oči kao onaj gavran plakao bih nepomičan za dušama budućim sve dok se biće sveta ne zaustavi, ohladni i naglo povuče u sebe, pre naprsnuća. Da imam njegova krila ne bih sleteo ovde ovakav na kosturnice i šupljine svetla, već bih se survao odmah u sunce i izgoreo buduću bol. Zašto sam ovde i sada a ne strašno ništa?

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Izgubiti se u stvarnosti   

Nazad na vrh Ići dole
 
Izgubiti se u stvarnosti
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» William Gibson - Svetlost prividne stvarnosti
» Misli jednog mudrog coveka
» Zasto zivimo kad iz zivota niko nije izasao ziv?
» Kad zbog veze zaboravimo na prijatelje
» Izgubljeno poverenje

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Otvoreni Grad :: HRAM :: Mistika i Ezoterija-
Skoči na: