Postoje misli, emocije, strahovi, ceznje... koje nismo nikad podeli ni sa kim. Uvek je tu strah kako ce biti shvaceno. Sta ce taj neko misliti o nama. Zapravo, to su stvari koje sami od sebe krijemo. Jer bi dovele u pitanje sliku koju o sebi imamo. Integritet, identitet, masku, sta god. Pustamo da takve misli zuje, da se povremeno jave, pa ih sklonimo, potisnemo, racionalizujemo, odlozimo. Ne zelimo da se iskristalise neki konacni oblik, ne smemo da ih sagledamo u onome sto jeste. A sustina je da tek sagledane u svom pravom obliku mogu biti resene. Zapravo, ne moramo ih resiti – dovoljno je da ih prerastemo.

Sami smo ovde. Tiho je, mirno. Nema nikog do nas. Da li smo spremni na igru istine? Da li imamo hrabrosti da se suocimo sa onim sto mislimo i osecamo, sto boli, pokrece?
Neka odgovori onaj ko pozeli. Ili neka niko ne odgovori. Za pocetak je dovoljno da postoji pitanje.

~~~
1. Da ne postoje ogranicenja, gde bi i sta bi bio u ovom trenutku? Za cim ceznes sada?

1. Da ne postoje ogranicenja, gde bi i sta bi bio u ovom trenutku? Za cim ceznes sada?

Ucila bih. Citala i upijala. Razvijala sebe da mogu da radim ono sto znaci. Sto pokrece, sto doprinosi, isceljuje. Bila cela u tome.

Mastam o pauzi. O zaustavljenosti. Stapanju. Pretvaranju vremena u vecnost. O celovitosti, potpunosti. Htela bih da istinski otvorim sebe za sve. Da razbijem sve zidove, pregrade, granice. Da u tom otvaranju osetim sigurnost, da se prepustim. Poverenje. Hrabrost.

Ples u kome nestaje igrac.