Osmeh preko tuge

Plac i smeh su izrazi duboke tuge i srece, ostro suprostavljeni, i mislim da je uzasno i nepravedno prema sebi kad se osmehom prekriva tuga.

Plac, onaj unutrasnji, ne moze se sakriti, i svaki osmeh preko njega deluje kao loshe postavljen flaster preko rane, kao ruzna zakrpa na pocepanoj tkanini.

Naravno, te unutrasnje suze ne treba ni pokazivati svakom i svima, one su otvorene samo za sebe i za sebi najblize osobe. U dodiru sa ostalima, u dodiru sa svetom, suze se moraju otkloniti, misli se moraju okrenuti ka spolja. A to se nikako ne postize osmehom. Niti sme.

Osmeh preko tuge nije nista drugo nego izdaja i prevara onog najdubljeg u sebi.

Tuga ... "Stvar je sopstvenog uma "-
kod mene ne traje dugo
ne dozvoljavam !
Volim da je ubijem bukvalno
tuga je slicna sreci u mom slucaju
trenutak ...sve je samo trenutak
sve se sastoji od trenutaka
a moj osmeh ume da traje
jer ja zelim osmeh ,jer pruzam osmeh
jer delim osmeh i osmeh mi se vraca - Smesim se zivotu i on meni

Mene bol saceka cim otvorim oci.

lubinovich ::

Mene bol saceka cim otvorim oci.

Ljuta sam ... sada bih upucala forum #
pisala sam i kad sam trebala da otkucam post nestade sve ...
vec moram ponovo da se logujem
Zasto je to tako ???
Ono sto napisah odeeeeeeeeeeeeee ....

Ne znam sto je tako, ali mi je zao, prelepo pises.
Imas cudesne reci i steta sto je nestalo.
Uvek selektuj tekst, pa copy, pa tek onda posalji post.

Ok-
preziveo je forum
moj bes na trenutak -
Hvala za tvoje misljenje no ne pisem uvek ja
ima me u nekim napisanim vec pesmama
stihovima recima - sve je krug
sve se vrti i protice
tako i ja -
Da ponovim sa tvojom boli - nece sigurna sam biti isto ali mozda priblizno ....

Mislim da bih bio bolje, lepse i pristupacnije bice da nema tog bola koji me uvek prati u stopu, ma gde sam, ma s kim sam, oduvek, otkad znam za sebe. Uvek je tu u pozadini, iza mojeg sve, moja verna senka.

Bol mi odnosi snagu, otudjuje me od ljudi, povlaci me u sebe. Kad se pogledam u ogledalo prepoznam ga, i gorko pomislim - vidi sta mi je uradio.
Nisam jos naucio da se nosim sa njim: niti mogu da pobegnem od njega, a i kad mu krenem u susret isto je.

Odbijam druge od sebe, jer osecaju da je u meni, i sklanjaju se. Plasim se da cu jednog dana postati slican zveri.

Jednom sam otvorio kapije bola, i umalo me nije unistio. To je stravicna snaga u meni kojoj ne mogu nista, i s kojom ne znam sta cu.

Ne tako davno ali malo davno
neko mi je rekao :"Zaboli svoju bol "- ja sam naucila da je bolim jace
da je ugrizem,spalim ,isecem,
da je bolim tako trebas i ti ...pokusaj .
Najlepse je kada ne boli ...znam
ali bol nam treba kao kada nas ne boli -
mora biti promene -naucila sam od detinjstva da se ne kajem sto god uradila
zlo ili dobro svejedno ...A dosao je trenutak, ehhh ti trenutci
da mnogo zaboli i ja sam se pokajala prvi put u zivotu .
Cudan osecaj jos uvek me prati ...mada prekasno ali ...
Bol
Kroz nju vidimo vise ,cistije, bistrije .
Ja cak toliko vidim mnogo iza sebe a nevolim da se osvrcem
da se ponekad pitam cemu moj pogled u daljinu ???
Vidim plocice raznih boja svih nijansi
neke su prasnjave i predjem prstom preko njih da ih osvezim
neke su naprsle sa dubljim brazdama ali su lepe
Bacim pogled unapred i vidim toliko vidim mnogo
ispred da skoro nema kraja
preliva se poplocani put poput divlje reke na suncu
na nekim mestima su brzaci neki virovi
talasi a na nekim tamnijim je mirno
tu mi se pogled zadrzava malo duze
tamno koje bljesti
odise mirnocom ,nigde dna kao Bajkalsko jezero
samo moj lik u svemu tom tamnom skoro crnom .


i

Osmeh preko tuge nije nista drugo nego izdaja i prevara onog najdubljeg u sebi.

Sa ovim se slazem potpuno .... ali samo do onog trena dok traje.

Odbijam druge od sebe, jer osecaju da je u meni, i sklanjaju se. Plasim se da cu jednog dana postati slican zveri.

U svakom od nas postoji neka zver

Navikao sam....

Ljudi su mi se uvek sklanjali, malo ko je htio govoriti, oni koji jesu, vredeli su, većina je bežala...

I tako sam tonuo u svoj mrak...

Retko se smejem.

I kad se nasmejem, to je uglavnom cinično, ili, eventualno, nekoj sarkastičnoj, ili bar ironičnoj šali....

Smeh nema veze s usnama, to je sam grimasa, stvar je u očima. A moje se više ne smeju.

Nedam bolu da mi unisti osmeh ma kako bolelo -osmeh je nesto sto cesto krasi moj izraz
lica prevara - ne ne osecam da varam - placem kada mi se place ,smejem se kada mi je smesno ili pevam - ne suzbijam svoju prirodu.

...slazem se sa feniksom nedozvoljavam bolu da mi sakrije osmeh sa lica...ma koliko god mi tesko bilo ma kako god se osecala u nekim trenucima kad pomislim da mi se ceo svet rusi i kad mislim da 35 god borbe nestaje ja cu da se nasmejem i nasmejem i nasmejem i tako u krug ... ne osecam prevaru sa moje strane jer imam drage osobe oko mene koje ne smeju da primete moj bol... a ne mogu mi pomoci...navikli su da sam nasmeejana a njihov bol me vise boli nego sopstveni... tako da kad se moj krug pocepa i izgubim snagu zavucem se u svoj kutak ...u moje utociste gde pustim suzu koju samo ja vidim...

Suze su ponekad potrebene ... ne menjaju stvari ali je ipak lakse no ne moci pustiti suzu
jer tada mnogo vise boli cepajuci iznutra ...Ali mnogi su to prosli u zivotu i sa suzama i bez .

Tugu pretvorim u bes, divlji, rusilacki. Uvek nadjem krivca za sve.
Samo ponekad nocu, cini mi se, cujem... negde neko place.

Sreca je pa stalno iznova svanjiva, a sa danom stize i osmeh.

Ja jedino zaspem srećan, ako to možeš srećom nazvati.

Ujutro me demoni opet stižu.