O umetnosti

"U svakom slucaju, Zlatousti mu je pokazao kako covek namenjen uzvisenim stvarima moze veoma duboko zaroniti u krvavu, pijanu zivotnu pometnju, i da se moze zaprljati silnom prasinom i krvlju, a da ipak ne postane sicusan i prost i da ne zatre u sebi ono sto je bozansko, da moze bluditi kroz duboke tmine, a da u svetilistu njegove duse ne utrnu bozanska svetlost i tvoracka snaga. Duboko je Narcis zagledao u pometen zivot svoga prijatelja, a ni njegova ljubav ni postovanje prema njemu nisu se umanjili. O ne; a otkad je video kako se iz Zlatoustovih umrljanih ruku pomaljaju ove cudesne, smireno-zive, unutarnjim oblikom i poretkom ozarene tvorevine, ovi prisni likovi koji zrace dusom, ovo nevino bilje i cvece, ove ruke sto preklinju ili blagosloveno pocivaju u krilu, svi ovi smeli i blagi, gordi ili sveti pokreti – otada je dobro znao da u tom nestalnom zavodnickom srcu boravi preobilje svetlosti i Bozije milosti.
Njemu je bilo lako da prilikom razgovora sa prijateljem izgleda nadmocan, da njegovoj strastvenosti suprotstavi svoju uzdrzljivost i misaonu sredjenost. Ali zar svaki sicusan potez neke Zlatoustove figure, svako oko, svaka usta, svaka rasljika i bora na haljini ne znace mnogo vise, zar nisu stvarniji, zivotniji i nezamenljiviji od svega sto bi mogao stvoriti neki mislilac? Zar ovaj umetnik, cije je srce tako puno protivrecja i patnje, nije nebrojenim ljudima, sadasnjim i buducim, ustrojio znamenja njihove patnje i njihovog stremljenja, olicja kojima se mogu obratiti poboznost i strahopostovanje, strepnja i ceznja bezbrojnih ljudi, ne bi li u njima nasli utehe, potvrde i okrepljenja?"

Herman Hese "Narcis i Zlatousti"

"Ponekad bi opat otkljucavao Zlatoustov sobicak, gde se nalazila Marija, pazljivo skinuo platno sa kipa i zadrzao se pred njim. On nije nista znao o njegovom poreklu, Zlatousti mu nikad nije ispricao dogadjaj sa Lidijom. Ali on je sve osetio, video je da je ta devojacka prilika dugo zivela u srcu njegovog prijatelja. Mozda ju je zaveo, mozda prevario i napustio. Ali poneo ju je sa sobom i sacuvao u svojoj dusi, vernije od najboljeg muza, i najzad je, mozda posto je mnogo godina nije video, stvorio ovaj lepi i dirljivi kip devojke, i u njeno lice, njen stav, njene ruke uneo svu neznost, divljenje i ceznju zaljubljenog coveka. I u likovima na trpezarijskom nalonju procitao je pokoju stvar iz povesti svog prijatelja. Bila je to povest skitnice, nagonskog, bezavicajnog i nevernog coveka, ali sve sto je ovde od toga ostalo bilo je dobro i verno, bilo je prepuno zive ljubavi. Kako je tajanstven ovaj zivot, kako su mutno i divlje tekle njegove bujice, a kako je plemenit i jasan njegov plod koji se tu nalazi!"

Herman Hese "Narcis i Zlatousti"

"Ja ne zovem umetnoscu sve ono sto vi zovete tako, ono sto je jednostavno receno mehanicka reprodukcija, imitacija prirode ili drugih ljudi, ili jednostavno fantazija, ili pokusaj da se bude originalan. Stvarna umetnost je nesto sasvim drugo. U umetnickim radovima, narocito radovima prastarih umetnosti srecete mnoge stvari koje ne mozete objasniti i koje sadrze ono nesto sto ne osecate da postoji u modernim umetnickim radovima. Medjutim posto ne shvatate koja je razlika ubrzo to zaboravljate i nastavljate da sve uzimate kao jednu vrstu umetnosti. A ipak postoji ogromna razlika izmedju vase umetnosi i umetnosti o kojoj ja govorim. U vasoj umetnosti sve je subjektivno — umetnikovo opazanje ovog ili onog osecaja; oblici kojima pokusava da izrazi svoje osecaje kao i vidjenje ovih oblika od strane drugih ljudi. U jednom istom fenomenu jedan umetnik moze osetiti jednu stvar a drugi nesto sasvim drugo. Jedan te isti zalazak sunca moze izazvati srecu u jednom umetniku, a tugu u drugom. Dva umetnika mogu pokusati da izraze jedno te isto vidjenje sasvim razlicitim metodama, razlicitim oblicima; ili pak sasvim razlicita vidjenja istim oblicima — u skladu sa nacinom poducavanja koji su imali, ili sasvim suprotno tome. A gledaoci, slusaoci, ili citaoci ce videti, ne ono sto umetnik zeli da im prenese ili ono sto je on osecao, vec ono na sta ih oblici, kojima se umetnik izrazava, podsecaju. Sve je subjektivno i slucajno, hocu da kazem, zasnovano na slucajnim asocijacijama — utisak umetnika i njegove 'KREACIJE' (naglasio je rec "kreacija"), vidjenje gledalaca, slusalaca ili citalaca.
U stvarnoj umetnosti ne postoji nista slucajno. To je matematika. Sve u njoj se moze izracunati, sve se moze znati unapred. Umetnik ZNA i RAZUME sta zeli da prenese i njegov rad ne moze u jednom coveku izazvati jedan utisak a u drugom drugi, pretpostavljajuci, naravno da govorimo o ljudima istog nivoa. Uvek ce, sa matematikom tacnoscu, izazvati jedan te isti utisak.
U isto vreme isti umetnicki rad ce izazvati razlicite utiske na ljude razlicitih nivoa. Ljudi nizih nivoa ne mogu iz takvog rada primiti ono sto mogu ljudi viseg nivoa. To je stvarna, OBJEKTIVNA umetnost. Zamislite neki naucni rad — knjigu o astronomiji ili hemiji. Nemoguce je da ih jedna osoba razume na jedan nacin a druga na drugi. Svako ko ima dovoljnu pripremu i ko je sposoban da procita takvu knjigu ce shvatiti sta je pisac hteo da kaze i to bas onako kako je pisac i rekao. Objektivni umetnicki rad bi bio kao takva knjiga, osim sto deluje i na emotivnu a ne samo na intelektualnu stranu coveka."
"Da li takvi objektivni umetnicki radovi postoje i danas?" - upitao sam.
"Naravno da postoje, odgovorio je G. Velika Sfinga u Egiptu je takvo umetnicko delo, kao i neki istorijski znani arhitektonski radovi, odredjene statue bogova, i jos mnogo drugih stvari. Postoje figure bogova, raznih mitoloskih bica koji se mogu citati kao knjige, samo ne umom, vec emocijama, uz uslov da su dovoljno razvijene."

P.D.Ouspensky "U potrazi za cudesnim"

"Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo moze ostati u rukopisu. I posle smrti autora sluzavka moze slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Sto je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo vise ne zavisi od ljudskog secanja. To delo je negde drugde pobedilo, vecno i konacno. Nije htelo priznanja, nije zelelo glas, nije zudelo da poucava, nije trazilo novac, ni vlast, i nije zelelo da se dopadne. Cemu glas, novac, moc, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nesto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, izmedju coveka i coveka. Zelim da nekoga ubedim, zelim da zabavim, da poucim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde vise. Negde dublje. I ono sto se nalazi u njemu, zbiva se izmedju coveka i Boga. Zbilo se. Cak i onda ako to niko ne zna. I Bog ce ga se secati u srcu kada hartije vec budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To vise nije stvar knjige, njoj ne treba citalac. Ne treba joj istoriograf.
Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sacuvao, niko ne zna gde je, sta je, ko je pisao, niti sta. O gubitku niko ne moze ni da ima pojma, kao sto niko ne moze znati sta je mislio onaj koji se na osamljenom cunu zavezao na okean i nikada se vise vratio nije."

Bela Hamvas

"Lepota je Ananda koja uzima obličje – ali obličje ne mora da bude fizički oblik. Govorimo o lepoj misli, lepom delu, lepoj duši. Ono o čemu pričamo kao o lepoti je Ananda u ispoljavanju; Izvan ispoljavanja lepota se gubi u Anandi ili, možemo reći, lepota i Ananda postaju jedno bez razlike.
Poezija započinje sa bilo kog nivoa svesti, ali, kao i sva umetnost, ili, moglo bi se reći i sva kreacija, mora da prođe kroz vital, dušu života, da odatle sakupi određenu silu za manifestaciju kako bi sama bila živa. I kao što uvek postoji radost u kreaciji, ta radost zajedno sa određenim “enthousiasmos” – ne entuzijazmom, ako mi dozvolite, već naletom i uznosom kreativne sile i kreativne ekstaze, “anandamaya avesa” mora uvek biti tamo, o kome god izvoru da se radi. Ali kad inspiracija dolazi od povezivanja vitalnog kreativnog instrumenta sa dubljim psihičkim iskustvom, to pruža drugu vrstu intenzivne originalnosti i jedinstvenu individualnu moć, suptilno i delikatno savršenstvo, povezivanje sa nečim što je ujedno prefinjeno do eteričnosti i potentno, intenzivno kao vatra, a opet puno slatkoće."

Šri Aurobindo

"Slikarstvo, poezija, muzika nisu joga, nisu po sebi stvari duhovne ništa više nego što je filozofija duhovna stvar ili Nauka. Ovde vreba još jedna neobična nesposobnost savremenog intelekta – njegova nemogućnost da uoči razliku između uma i duha, njegova spremnost da pobrka umni, moralni i estetski idealizam sa duhovnošću, a njihove inferiorne stupnjeve sa duhovnim vrednostima. Puka je istina da umne intuicije metafizičara ili pesnika najvećim delom ne uspevaju da dostignu konkretno duhovno iskustvo; one su daleki bljeskovi, senoviti odrazi, ne zraci iz središta Svetlosti. Nije ništa manje istinito i to da, kada se gleda sa vrhova, nema mnogo razlike između visokih umnih uzvišenja i nižih uspona ovog spoljašnjeg postojanja. Sve energije Lile su podjednake gledane odozgo, sve su maske Božanskog. Ali čovek mora dodati da se sve može pretvoriti u prvo sredstvo za spoznaju Božanskog. Filozofska izjava o Atmanu je umna formula, ne znanje, ne iskustvo; što je čudno, barijera u umu se ruši, nešto se vidi, duboka promena je delovala u nekom unutrašnjem delu, na tle prirode kroči nešto smireno, ujednačeno, neizrecivo. Čovek stoji na ivici planine i nakratko uvidi ili umno oseti širinu, prožimanje, bezimeno Prostrano u Prirodi; onda iznenada dolazi dodir, otkrovenje, preplavljivanje, umno se gubi u duhovnom, čovek trpi prvu invaziju Beskrajnog. Ili stojite pred hramom Kali pored svete reke i vidite šta? – skulpturu, divni arhitektonski rad, ali u jednom trenutku misteriozno, neočekivano, umesto toga tu je Prisustvo, Moć, Lice koje gleda u vaše, unutrašnji vid u vama je ugledao Majku Sveta. Slični dodiri mogu doći kroz slikarstvo, muziku, poeziju njihovom tvorcu ili onom ko oseti šok reči, skriveno značenje oblika, poruku u zvuku koji nosi više možda od onog što je kompozitor svesno imao na umu. Sve stvari u Lili se mogu pretvoriti u prozore koji se otvaraju ka skrivenoj Stvarnosti. Ipak, sve dokle je čovek zadovoljan time da gleda kroz prozore, dobit je samo početna; jednog dana će morati da uzme hodočasnički štap i da krene na putovanje tamo gde je Stvarnost zauvek ispoljena i prisutna. Još manje može biti duhovno zadovoljavajuće ostati sa senovitim odrazima, potraga se nameće za Svetlošću koju oni pokušavaju da uobliče. Ali pošto su ta Stvarnost i ta Svetlost u nama ništa manje nego u nekom visokom regionu iznad smrtne ravni, možemo u traganju za njom da koristimo mnoge figure i aktivnosti života; kao što neko nudi cvet, molitvu, postupak Božanskom, čovek može da ponudi takođe stvoreni oblik lepote, pesmu za pevanje, pesmu na papiru, sliku, muzičku melodiju, i da kroz to stekne kontakt, odgovor ili iskustvo. A kada se već kroči u tu božansku svest ili kad ona izraste unutra, onda takođe njen izraz u životu kroz ove stvari nije isključen iz joge; ove kreativne aktivnosti mogu i dalje da imaju svoje mesto, mada ne suštinski veće mesto od bilo čega drugog što se može staviti u božansku korist i službu. Slikarstvo, pezija, muzika, kakve su u svom uobičajenom funkcionisanju, stvaraju umne i vitalne, ne duhovne vrednosti; ali se mogu okrenuti višem cilju, a onda, poput svih stvari koje su u stanju da povezuju našu svest sa Božanskim, bivaju izmenjene i postaju duhovne i mogu biti dopuštene kao deo života joge. Sve uzima nove vrednosti ne iz sebe, već iz svesti koja ga koristi; jer postoji samo jedna stvar suštinska, potrebna, nezamenljiva, sve više bivati svestan Božanske Stvarnosti i živeti u njoj i živeti je uvek."

Šri Aurobindo, Pisma o jogi

"Dionizijski zanos (u smislu jednog iracionalnog spajanja sa sobom) nije samo zanos od identiteta i zanos u identitetu, nego i otpor koji život protivstavlja duhu sredstvima samog duha. U tom izboru izraza leži protivrečnost umetnosti. Srž je razlog prolaznosti. Jer nema ništa dublje od ponora čije dno poznajemo. Kada nema dna, nema ni ponora. Ono što ponor čini smrtonosnim nije njegova beskrajnost nego njegov kraj. U svom dionizijskom opterećenju umetnost zato nosi osećanje smrti. Igra tako ima značenje agonije.
Umetnost, a osobito muzika, jedna je neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh, to je muzika za život. Smrt bačena unapred.
Ništa tako nepopravljivo ne ubija kao dobra muzika. Pošto nosi ritam života i pošto je taj ritam obrazuje, ona navikava na smrt. Ona je njeno estetsko opravdanje.
Izjednačiti umetnost sa životom znači dopustiti da duh služi smrti.
Ali smrt je iščezavanje živog, a ne svesnog. Tako se sredstvo, koje nagon upotrebljava protiv duha okreće protiv njega samog i ubija ga zanosom.
Energija sačuvana u knjizi, izolovana na slici, zatvorena u jednoj melodiji, nastavlja se u revoltiranoj svesti. Tako svest prestaje da bude individualna i postaje praslika apsolutnog.
Volja koja se iscrpljuje u umetnosti je volja za smrću. Izražena i objavljena sredstvima duha, ona postaje koncepcija nečeg što je izvorno i po svom esencijalnom značenju ne pripada životu nego saznanju. U tom smislu umetnost je antibiološka. Bumerang koji se vratio.
Igra ima značenje agonije. I nije samo slučajno da je posmrtni ritual naroda bio pretežno sastavljen od igre. Uostalom, zar svaka kultura na umoru nije padala u trans?"

Borislav Pekić, Život na Ledu I (januar, 1955.)