Otvoreni Grad

grad, zemlja, nebo, ljudi
 
PrijemKAPIJA GRADAČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj seLista članovaKorisničke grupePristupi

Delite | 
 

 Vreme ~ Iluzija uzroka

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 659
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Vreme ~ Iluzija uzroka   Čet Mar 28, 2013 2:40 pm



Komunikacija (interakcija) ponekad ume da pokrene intenzivne misli i emocije. Tada imam utisak ubrzavanja uma, ubrzavanja vremena. Kao u snu, nema prelaza, samo se prave veze, asocijacije, jedna scena zameni drugu (sve suvisno biva preskoceno, veze nisu jasno vidljive, nisu uzrocno-posledicne!). I, tada prosto moras stati, uplasi ta brzina, ta kolicina pokrenutog. To su predivni trenuci, jer usmere pokret, emociju i misao istovremeno. Adrenalin se pojaca, sve je nekako fokusirano. Rade visi delovi centara.
To nekako navede na razmisljanja o vremenu. Gde je vreme, tamo je i logicki um. Treba vizualizovati koordinatni sistem. Horizontalna prava predstavlja vreme, desno je buducnost, levo je proslost. Vertikalna prava neka predstavlja sadasnjost odnosno vecnost. Nas um uvek razmislja u okvirima vremena, uvek je u proslosti ili buducnosti. Sve vidi kroz uzrocno-posledicnu vezu, jedna stvar prethodi drugoj, predstavlja njen uzrok. A zapravo se stvari uopste ne desavaju tako. To je samo nacin na koji ih mi dozivljavamo (na koji ih sebi objasnimo, nakon sto su se desile). Kada se desi susret, interakcija, ko je koga trazio? Ko je kome prisao? Otkud mi u ovom trenutku ovde? Ceo taj susret mogao se desiti na milion nacina. Mogao je na milion nacina da se ne desi. Otkud neko u mom zivotu i ja u zivotu tog nekog? Sta je uzrok, a sta posledica? Um ce sve objasniti, sve svesti na logiku. I sve promasiti.
Za bice sve se desava istovremeno.
Koordinatni sistem. Bice (vecnost, sadasnjost) je na vertikalnoj liniji. Tacka na kojoj horizontalna linija sece vertikalnu odredjuje nivo bica. Vertikalna linija moze na bezbroj nacina biti presecena horizontalnom. I to menja nasu stvarnost. Sam nivo bica utice na stvarnost. Koju ce nas um, vec prvom prilikom da objasni uzrocno-posledicno (proslost – buducnost). Ali ako je ceo prostor tu, onda sve mogucnosti za nas postoje, sve tacke u vremenu (prostoru). Zavisi samo od bica i stvarnosti koju privlaci (dopusta, kojoj daje stvarnost u okvirima u kojima funkcionise). Da li se penjemo na liniji bica ili pak spustamo, pokazuje stvarnost koju zivimo. Na taj nacin je razvoj svesti moguc. Razvoj bica. Jer sve dok se nalazimo (i hodamo) samo po jednoj horizontalnoj liniji (gde jedna tacka prethodi drugoj u uzrocno-posledicnom nizu) nema nista od pravog razvoja. Zato slucajnosti, iskoraci iz poznatog, predstavljaju kljuc promene. Promena (sustinska) nikad nije na liniji vremena.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 659
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Re: Vreme ~ Iluzija uzroka   Sub Avg 16, 2014 4:37 pm

"Sve ideje Rada mogu da deluju kao šok. Ideje su veoma moćne – mnogo moćnije nego bilo šta vidljivo i materijalno. Ideje mogu da dominiraju čitavom nacijom. Ne možemo videti neku ideju, ali možemo osetiti njene efekte. G. Uspenski je uporedio ideje sa veoma moćnim mašinama, koje mogu postati opasne, ako njima rukujemo pogrešno. Osetiti sve ideje Rada znači transformisati naše razumevanje. Na primer, ideja da nismo jedno, već mnogo različitih ’Ja’ može da transformiše razumevanje o sebi i o svim drugim ljudima. Na isti način, ideje o Vremenu mogu promeniti naš pogled.  
Uzmimo ideju o Vraćanju. Nemoguće je razumeti tu ideju dok se ne shvati ideja 4. Dimenzije Vremena. Šta je 4. Dimenzija? Mi smo u tri dimenzije Prostora: dužina, širina i dubina. Razmislimo na trenutak o tim dimenzijama. Kretanje tačke, koja nema dimenzije, generiše liniju: linija je jednodimenzionalna. Ako bismo živeli na toj liniji, bilo bi nemoguće shvatiti kako bi bilo kakav pokret pod pravim uglom uopšte bio moguć. Kretanje linije generiše ravnu površinu: ona je 2-dimenzionalna. Kretanje ravni generiše geometrijsko telo: ono je 3-dimenzionalno.
Sada, mi ne možemo razumeti koji pokret treba da napravi geometrijsko telo, da bi generisalo višedimenzionalnu figuru sebe samog. Uzmimo svoje živote kao linije, u 4. Dimenziji. U skladu sa idejom Vraćanja trenutak smrti je trenutak rođenja. Osoba se rađa u istom delu Vremena ponovo i ponovo. Nemoguće je to razumeti, dok ne shvatimo realnost 4. (i 5.) Dimenzije. Vreme živi.  Mi živimo u živom Vremenu i svaki od naših života je fiksiran u neki deo život Vremena i taj deo je naše vreme. Ukoliko ništa ne promenimo u sebi, sve će ponovo biti isto. Ako Suština ostane nepromenjena, rodiće se ponovo u istom delu Vremena i još jednom će privući sebi isti život i okružiti sebe istom Ličnošću. Suština je nerazorivi deo nas. Znamo da unutrašnji rast znači novi rast Suštine i znamo da Suština ne može da raste, dok Ličnost ne bude učinjena pasivnom – posebno određeni delovi Ličnosti, određene slike. Ezoterizam može da promeni odnos između Ličnosti i Suštine. Život Ličnost održava aktivnom. Postepeni efekat Ezoterizma je da učini Ličnost pasivnom. To je razlog zašto čovek treba da radi na sebi. Ukoliko bude žrtvovao određene delove Ličnosti, ukoliko iz toga bude izvukao snagu, možda će Suština početi da raste.
Ako Suština raste, kada se bude ponovo rodila, neće privući isti život. Promena Bića neminovno znači i promenu života, jer čovekovo Biće privlači čovekov život. Ukoliko postoji razvitak Suštine, neće postojati samo promena u životu, već i u memoriji. Osoba se može setiti šta da radi u nekom teškom trenutku: može se setiti da je napravila grešku.
Budući da je naše biće napravljeno od različitih delova, od kojih su neki više budni, a neki više u snu, shvatićemo da možemo predstaviti svoje živote kao seriju paralelnih linija, nalik telegrafskim žicama. Ako smo negativni, mi smo u nižoj žici. Pamćenjem sebe možemo stići do neke više žice. Uzimajući sve što je teže moguće, mi putujemo najnižom (najgorom) žicom, da tako kažemo. Ne identifikujući se i pamteći sebe dostižemo višu (bolju) žicu. Iako sve te žice leže, kako jesu, blizu jedna druge, postoje razlike između njih. Na nekoj od njih se može nalaziti nešto, čega na drugoj nema. Na primer, na nekoj od linija možemo sresti Rad, a promašiti ga na nekoj od nižih. Nisu sva naša ’Ja’ na istom nivou i neka od njih ne možemo sresti na najnižem nivou, jer ona ne žive tamo.
Imamo mnogo različitih vrsta memorije i svako ’Ja’ ima svoju sopstvenu memoriju. Memorija je naš odnos prema 4. Dimenziji, koji se proteže i na budućnost i na prošlost. Čovek može da se seti budućnosti. To nije tako neobično ako shvatimo da smo živeli ranije. Ovaj Rad veoma mnogo naglašava važnost sećanja. Moramo se setiti trenutka razumevanja koje smo imali. Moramo se setiti da smo u Radu. Moramo se setiti svoga cilja. I moramo se setiti sebe. Moramo se setiti da izolujemo sebe iznutra od života i da ne dopustimo da nas događaji slome – to jest, moramo se setiti da praktikujemo neidentifikovanje, kada zateknemo sebe u identifikaciji. Postoji šansa da se dogode neke promene, ako se čovek ne identifikuje toliko mnogo i neprekidno. Setivši se da posmatramo identifikaciju u sebi i da praktikujemo neidentifikovanje, čovek dospeva pod nove uticaje. Cilj je doći do tih novih uticaja, koji mogu da nas iscele i da nam daju nov život. Kada ne bi bilo drugih uticaja, kada bi vidljivi život na Zemlji bio sve što postoji, kada ne bi bilo Zraka Kreacije, tada ne bi bilo Rada i ne bi bilo Ezoterijskog Učenja i sve bi bilo bez nade. Sve bi bilo fiksirano i mehanično. Niko ne bi mogao da se promeni."

Maurice Nicoll, Iza granice
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 659
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Re: Vreme ~ Iluzija uzroka   Pet Jan 08, 2016 2:26 pm

Cela igra je u onome što ispunjava prostor svesti. I našoj (ne)mogućnosti da to primetimo vezujući se za sadržaje.

Živeti u prošlosti, kroz sećanja i emocije je odbijanje onoga što je sada tu, odbijanje stvarnog. Živeti u budućnosti, kroz ciljeve, planove, je isto to, odbacivanje onoga što jeste, imaginacija. Intelektualno razumevanje tog koncepta i nije neki izazov – ostaje samo da klimnemo glavom u znak prihvatanja. Međutim, nešto nedostaje kada je suštinsko razumevanje u pitanju. Možemo se igrati sa idejom da je vreme samo dimenzija prostora koja nedostaje našoj percepciji, da sadašnji trenutak predstavlja sve ono prošlo, kao i seme sveg budućeg, i da ne postoji prolaznost, već samo trajanje u beskrajnom i bespočetnom postojanju, osećaju Jesam, Postojim. Ali i to su misli koje pokreću reakcije, emocije, koje će biti već narednog momenta zamenjene drugim, bolom koji se pojavi zbog nedostajanja, sećanja na dodir, ili osećajem sjedinjenosti pri pomisli na neki budući imaginarni trenutak mogućeg susreta. Ili će zvoniti telefon, stići poruka na mail ili viber, i pažnju će zaokupiti neko ko se ubaci u prostor svojim zahtevima, očekivanjima, rečima. Pokret je tu, misli i emocije zauzimaju prostor, kao i oseti pokrenuti zvucima, dodirima, mirisom, ukusom ili onim što ugledamo. Šta bi onda bilo bivanje u sadašnjem trenutku, bez proklizavanja u prošlo i buduće, u ono što je bilo i što može biti? Kako se iz sadašnjeg odvoji prošlo kada postoje poveznice, kada ovaj trenutak sada u deliću sekunde poveže i sve druge momente, koji čak ne moraju imati ni vidljivu i jasnu logiku nastanka veze? Kada je bol tu, potisnuta ispod površine, onda je svaka sitnica može pokrenuti. Šta bi bio sadašnji trenutak tada? Prepuštanje bolu povlači svu prošlost koja i čini bol toliko jakom, kao što povlači i sve imaginarne ideje o tome kako bi trebalo da jeste, težnju da biva drugačije, odbijanje stvarnog. Suočavanje sa bolom predstavlja dovođenje u prostor svesti nečega što nije stvarno, što nije deo sadašnjeg trenutka.
I onda, prateći tok misli, dođem do shvatanja da je sadašnji trenutak daleko širi od onoga što smatramo trenutkom. Sadašnji trenutak je sagledavanje onoga što je trenutno u našem prostoru svesti. To nije sagledavanje samo onoga što se dešava sada, reči koje kucam u wordu ili posmatranje prstiju koji se sami kreću po tastaturi. Posmatrajući prste kako se kreću, sadašnji trenutak biva ispunjen bojom kože, osećajem dodira tasture i jagodica, ali odmah potom i promišljanjem o umovima koji paralelno i nezavisno rade jer dok prsti biraju slova moja pažnja je na sadržaju, na onome što želim da prenesem, bez svesti o položaju nekog slova na tastaturi. Sadašnji momenat je ispunjen onim što je u fokusu moje svesti sada, uz uslov da sam odvojena od onoga što je u prostoru svesti – to može biti samo dodir površine i prsta, samo boja i mekoća kože mojih ruku, a može biti čitav svet prošlog i budućeg i mogućeg ako se zamagli boja kože, a um krene da povezuje i promišlja. I, onda, kada sam u sadašnjem trenutku, a kada sam ispala iz njega? Nema to veze sa prošlim i budućim, sa sećanjem ili težnjom. Ima veze sa tim gde sam ja, u odnosu na misli i emocije koje ispune svest: ima veze samo sa tim koliko sam odvojena ili identifikovana sa onim što se pokrene i ispuni prostor svesti. Bol zbog gubitka uvek pokrene suze u očima, ali to nije prošlost niti budućnost. Suze su sada, kao i bol, ako ih primetim, osetim. Ako suza kapne na ruku, zamagli pogled, ona je tu, iako povezana sa prošlim. Može biti deo nestvarnog ako me ponese u prošlost, ako se izgubim u osećaju tuge ili nedostajanja. Ali može biti i deo stvarnog ako se mogu odvojiti, ako je mogu primetiti i prihvatiti. Tu je, došla je u prostor svesti. U sledećem momentu nešto drugo će biti tu. Možda osećaj svežine koju će otvoren prozor doneti, sunčevi zraci ili pahulje snega. Čak i pahulja snega izaziva niz asocijacija, do prijatnog osećaja mokrog na dlanu, do sećanja na vlažnost cigarete koju je drugi pripalio. Sve je zbrkano, a praznina je samo trenutak, pauza između dva pokreta. Čak je i praznina pokret.
Na kraju, shvatam da jesam prostor u kome se sve ovo dešava, koji biva ispunjen sadržajem ili ispražnjen na momente. I shvatam da od svih ideja sa kojima sam se igrala svih ovih godina i decenija ima samo jedna koju ne smem izgubiti: od pročišćenosti prostora zavisi i ono što će ga ispuniti. Od širine onoga što možemo osetiti, doživeti, obuhvatiti. Bol može biti divna, ako se kroz nju dotakne voljenje. Nedostajanje može biti divno jer je prostor svesti ispunjen tada drugim. Ne odbijati ono što je tu, bez obzira da li je deo prošlog ili budućeg (svakako je imaginarno, nestvarno, svakako je iluzija!) i stopiti se sa tim zadržavajući osećaj prostornosti, sebe, celovitosti, znači bivati u sadašnjem trenutku. Čak i ovu tragi-komičnu potrebu za uobličavanjem, povezivanjem, ovu beskrajnu igru uma u težnji da sistematizuje, potvrdi, odbaci, klasifikuje i prouči da bi se dobio osećaj jasnoće i sigurnosti, i pobeglo iz onoga sada, treba prigrliti i obuhvatiti osećajem bivanja, sadašnjim trenutkom. Kada samo pomislim na sve lavirinte koje um kreira, na slepe ulice, zakucavanja i kružne tokove! Obuhvatiti samo taj deo svešću sada znači obuhvatiti ceo jedan život. I prihvatiti, osetiti ga celom sobom u onom predivnom osećaju: Postojim, Jesam, Volim.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 659
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Trajanje u vremenu   Uto Jul 11, 2017 10:33 am

Oduvek sam u kadi sa knjigom. Oduvek nemam vremena za kupanje i čitanje.
Oduvek sam u beskrajnim kompleksnim promišljanjima, iracionalna. Oduvek sam praktična, jednostavna i konkretna.
Oduvek imam decu, prijatelje, bliske ljude. Oduvek nemam nikoga.
Oduvek sam tužna. Oduvek sam ispunjena i zahvalna.
Oduvek radim sadhanu. Oduvek sam u traženju svog puta.
Oduvek znam šta hoću, odlučna, usmerena, uporna. Oduvek sam u traganju, čežnji, nestalna.
Oduvek pijem kafu iz omiljene šolje. Oduvek mi je šolja prazna.
Oduvek pišem. Oduvek sam bez potrebe da uobličim reči.
Oduvek igram, uživam u pokretu. Oduvek ostajem da sedim, nepomična.
Oduvek volim i voljena sam. Oduvek sam usamljena, odbačena.
Oduvek sam oštra i u odbacivanju svake gluposti, neznanja i grubosti. Oduvek sam saosećajna, blaga, topla i tolerantna.
Oduvek volim izazovne razgovore. Oduvek se beskrajno dosađujem u razgovorima.
Oduvek od svakog odgovora napravim predavanje. Oduvek ćutim.  
Oduvek imam otpore prema poslu i ne mogu da se nakanim da počnem. Oduvek volim da radim.
Oduvek sam iskrena. Oduvek lažem.
Oduvek si tu. Oduvek te nema.

Jednom = Uvek. Trajanje u vremenu.  

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vreme ~ Iluzija uzroka   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vreme ~ Iluzija uzroka
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Pluskvamperfekat iliti davno prošlo vreme u domu
» Da li vreme leci sve?
» Da li je moguće voleti dve osobe u isto vreme?
» Boja i iluzija
» Kako najradije provodite slobodno vreme?

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Otvoreni Grad :: TRG :: Govornica o Zivotu i Smrti-
Skoči na: