Knjizevni tekst koji vam se dopao

Zato moraš uvek da imaš na umu to da je jedan put
samo jedan put; ako osećaš da ne bi trebalo njim da
podeš, onda nipošto ne smeš ostati na tom putu. Da
bi ti stvari bile tako jasne, moraš disciplinovano
živeti. Samo tada ćeš znati da je bilo koji put samo
put, i nema uvrede ni za tebe ni za druge ako ga
napustiš, pod uslovom da ti to tvoje srce nalaže. Ali
na tvoju odluku da istraješ na jednom putu ili da ga
napustiš ne srne da utiče ni strah ni ambicija.
Upozoravam te. Razmotri svaki put dobro i razumno.
Isprobaj ga koliko god puta misliš da treba.
Onda postavi sebi, ali samo sebi, jedno pitanje. To
pitanje je ono koje postavlja samo veoma star
čovek. Moj dobrotvor mi je jednom o tome govorio
kad sam bio mlad, ali moja krv bila je tada suviše
jaka da bih to razumeo. A sad razumem. Reći ću ti
koje je to pitanje: ima li taj put srca? Svi su putevi
isti: nikud ne vode. To su putevi koji te vode kroz
šumu ili u šumu. Mogu reći da sam u životu prešao
duge, duge pute, ali nigde nisam stigao. Pitanje mog
dobrotvora sad ima smisla. Ima li ovaj put srca?
Ako ga ima, to je dobar put; ako ga nema, ne valja.
Ni jedan ni drugi put nikuda ne vode, ali jedan ima
srca, a drugi nema. Na jednom je putovanje radosno,
dok god se po njemu krećeš, dok god si s njim sjedinjen.
Drugi put će te naterati da proklinješ svoj
život. Jedan ti daje snagu, drugi ti je oduzima."

Carlos Castaneda "Ucenje Don Huana"

Nista
sto se ne moze
iscitati
sa dlanova
ne postoji
u knjigama.

Ljudske su sake
najlepse price;
ta mala knjiga
od samo dva
lista
nosi ukrstaj
tvoje,
moje,
njihove
sudbe.

A necije sake su mi rekle ovo:

"Kakav rad!" - mislim u sebi. "Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajuci ono sto je najbolje u bogatstvma oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pcelinog je med koji sadrzi u sebi srz svih cvetova a nije cak ni skup onoga sto su oni, vec nesto novo i inzvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet, to je med; i osobine su toliko drukcije da to cak nije ni miris, pre svega, vec ukus. Doci jednog dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slusati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, vec, iz toga naciniti nesto sto ce imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku pateticnost. Ne, ne, ne mislim to, vec nesto sto otprilike odgovara toj ideji. U svakom slucaju, trebalo bi napisati nesto imitujuci pcele, nesto strahovito savremeno, a sto ipak ne bi bilo: kao pcele!"

O, djevojko, dušo moja!
Čim mirišu njedra tvoja:
ili dunjom il' narančom,
ili smiljem il' bosiljem?

Oj, Boga mi, mlad junače!
Moja njedra ne mirišu
niti dunjom ni narančom,
niti smiljem ni bosiljem,
nego dušom djevojačkom.

To je zaista tuzna prica, kao i ostale tvoje price, ali ono sto je cini razlicitom i vrednom pamcenja je to sto ona dotice svako ljudsko bice, ne samo tebe, kao druge tvoje price. Vidis, svi mi, mladi i stari, bas kao madam Ljudmila, na ovaj ili onaj nacin pravimo figure pred ogledalom. Razmisli dobro: sta znas o ljudima? Pomisli na bilo koje ljudsko bice na ovom svetu i shvatices, bez sumnje, da bez obzira ko su, sta misle o sebi ili sta rade, rezultat njihovog delanja je uvek isti: besmislene figure pred ogledalom.

Karlos Kastaneda "Aktivna strana beskraja"

Čoveku bi trebalo omogućiti da umre kraj potoka, pod krošnjom kakvog granatog drveta u cik zore. Kad bi mi bilo dato da sam izaberem mesto i vreme svoje smrti, izabrao bih potok i zoru, rumenilo jutarnjeg sunca na lišću, miris šume, opor i golicav miris satrulog lišća, promuklo gugutanje divljih golubova, raspamećeno, ludo grgoljenje vuge, lepet krila češljugara i senica, šum mrava po suvom šuškoru, dugo tajnovito daleko pojanje kukavice, da ležim sa glavom na debeloj žili onoga drveta i da budem miran, spokojan i podmiren od sveta koji ostavljam, da znam toga trenutka da se od njega opraštam u naponu njegove lepote, da ne odlazim na svoj daleki put kao očajnik, poražen i proteran, nego da ustanem od stola punog jela i pića u trenutku kad mi je najslađe, a ne kad sam primoran na to. Da ne doživim i to strašno poslednje poniženje da se borim da ostanem a da mi se to ne dopušta.

Mostar, 1974.
Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.

(Mika Antić)

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom.
To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam.
Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam!

Haruki Murakami, “Južno od granica, zapadno od sunca”

"Otkako zna za sebe, patio je od toga kao od povremenog ludila. Ziveo je i radio mirno i obicno, covek u svemu kao i ostali ljudi. A onda bi se desilo, iznenada i neocekivanim povodom, da se odnos izmedju njegovog unutrasnjeg sveta i njegove okoline iznenada poremeti i zbrka.
U vezi sa nekom beznacajnom pojedinoscu koju bi cuo, video ili procitao (povod je sporedan), neosetno bi usla u njega nova, pogresna misao.Tu bi se malo pritajila, a onda bi stala da buja i da se siri. Kad on to primeti, sve je dockan; ona tada vec kruzi, zajedno sa krvlju i sokovima po njegovom telu, i on nema snage da je se oslobodi. To je fantasticna, pogresna, apsurdna misao, ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv satera oko srca i sve misli uputi u pogresnom pravcu kao jato zbunjenih i preplasenih ptica. Od tog trenutka on sve deli sa njom.
Kao da mu se u kucu uselio stran covek, drzak uljez, tezak i neprijatan, nasrtljiv i bezobziran, tako da ga na svakom koraku susrece, sudara se s njim ili se pravi da ga ne primecuje, ali i u jednom i u drugom slucaju drhti u sebi od ogorcenja i nerazumljivog gadjenja i straha. On se toj napasti cas sklanja s puta, cas odupire, ali oseca da je priteran uza zid i da nema kuda bezati.
Izadje iz kuce, zivo se zaputi gradom, zanesu ga ulicni prizori za trenutak, ali ne zaboravlja nikad da ga onaj ceka kod kuce i da se od njega, ili misli o njemu, pobeci ne moze. To mu lezi u dnu savesti kao crni talog i mrtvi teret.
Jedino jos u radu moze donekle da zaboravi na njega; kad mu podje za rukom da se istinski zadubi u posao, on ne oseca njegovo prisustvo, slobodan je i srecan. Ali takvi casovi su retki i kratki.
Taj poremecaj traje po nedelju, dve ili tri, sa manjim ili vecim zatisjima bez kojih bi bio neizdrzljiv, oduzima mu velik deo zivotnog veselja i radne sposobnosti, mraci mu misli, dovodi ga do pomisli na samoubistvo, a onda - stane da bledi i iscezava. Postepeno. Jos se ponekad javi, predvece ili pri budjenju u zoru. Najposle, nestane potpuno. Zbrise ga spasonosni zaborav ili ga smeni, drugim povodom, neka nova pogresna predstava, isto toliko ziva i mucna, i isto tako nestvarna i prolazna.
A za celo to vreme on zivi kao i svaki drugi covek, vrseci svoje duznosti i krecuci se medju ljudima..."

Ivo Andric

Ima takvih trenutaka kad je grijeh spavati. Trenutaka kad bi se trebalo iz najtvrđeg sna probuditi. Koji su ljepši od svega što se može usniti. I za koje čovjek poslije ne zna da li su bili, ili ih je samo sanjao.

Probudih se te proljetne noći, ne znam koja su doba, ni šta me to probudilo. Možda mjesec koji mi je ušao u sobu kao mati da me pokrije. Možda neizdržljivi miris narcisa uz kre­vet, koji sam donio sa izleta na Vlašić-planinu. Možda to što se nerazgovijetno događa napolju. Sve to ne da mi više spava­ti. Ustadoh, stadoh na prozor.

Bistrina jedna obli me svega, kao da sam kamen oblutak u bistrom gorskom potoku, samo što sam ja živ pa ona ulazi u mene kroz oči i nosnice i struji kroz mene čitavog, slatko mi gaseći žeđ. Tako je ribi u vodi.

Šljivik naš, prsnuo beharom, pije mjesečinu, malo mu svoje bjeline, hoće sutra da osvane bjelji. Šljive – kao da je svaka otvorila svaki cvijet kao bočicu tankog mirisa, ne znam na šta me on to podsjeća i kud me zove. Svaka mi je kao moja rodica ljepotica Ćamka, koja, sva u svili i pod dragim kame­nom, odlazeći u neku posjetu, otvara bočicu opojnog jaga, naslanja je na prst i capka prstom po kosi, vratu i grudima.

Ništa one nisu, mene ti gledaj i pomiriši – dopre do mene jabuka svojim slatkim mirisom.

Šljive ne ćute. Čeznutljivo se dozivaju, biserno se nadgla­savaju. To su slavuji, nevidljivi u cvjetovima. Ne zatvaraju kljunove, kao ni zvijezde oči. Nešto dozivaju, tim nečim se za­klinju, to nešto obećavaju, dijamantnim biglisom grade ne­kakve kule u nebesima, koje se ne vide.

Dječak gleda i sluša. Onda mu se spava. Vraća se u po­stelju, vjerujući da će se sve nastaviti u snu.

Ali san tek što mu počne da liječi očne kapke, dječaku bude kao da nešto nije vidio i čuo, nešto najljepše i najglavnije, bez čega se ne smije zaspati. Opet ustaje, gleda i sluša. Sve mu se čini to najljepše i najglavnije, bunovan i pospan vraća se u postelju. Zaspiva.

Zaspiva tako i budi se, zaspiva i budi se, dok se jednog ju­tra ne probudli potpuno sijed. Ali, i potpuno sijed, on nastav­lja da traži nešto najljepše i najglavnije.



Skender Kulenović

Bilo bi pogresno reci da je Sohrab bio tih. Tisina je mir. Spokoj. Tisina je okretanje ulevo dugmeta za glasnocu zivota.
Muk je pritiskanje dugmeta za iskljucivanje. Gasenje. Svega. Sohrabov muk nije bila samonametnuta tisina ljudi sa ubedjenjima, ljudi koji protestuju i zele da o svom cilju govore tako sto nece uopste govoriti. Bio je to muk nekoga ko se sakrio na nekom mracnom mestu, pokrio se preko glave i podavio sve krajeve.

~~~~~

Bio je to samo osmeh, nista vise. Nije sve ispravio. Nije nista ispravio. Samo osmeh. Sitnica. List u sumi koji drhti posto je preplasena ptica poletela. Ipak, prihvaticu ga. Siroko otvorenih ruku. Zato sto kada prolece stize, ono otapa sneg pahulju po pahulju, i mozda sam upravo video prvu pahulju kako se otapa.
Trcao sam. Odrastao covek koji juri u jatu bucne dece. Ali nije me bilo briga. Trcao sam sa vetrom u lice i osmehom sirokim kao dolina Pandzisir na usnama.
Trcao sam.

Haled Hoseini "Lovac na zmajeve"

"Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

Hese

Tako je hladno!

Šekspir