Pobuna ili prihvatanje? ~ "Neka bude volja Tvoja"

Citam Lazareva ovih dana i pokusavam da razumem ono sto mi stalno izmice. U mislima mi se vrti "Neka bude volja tvoja" kao okosnica svih tih razmisljanja. Razmisljam o gordosti, sujeti, idealima, principima..
Zbunjujem se u delu koji se tice buntovnosti, prkosa, neprihvatanja. Zar to nije pozitivno kada imas u sebi? Zar je krotkost i pomirljivost poenta? Mislim da je sustina da to pravo prihvatanje dolazi posle pobune. Da moras prvo izazvati sve, ali bukvalno sve. U prvom delu price moras se pobuniti protiv loseg, negativnog, protiv bola, patnje, straha, uzaludnosti, besmisla. U drugom delu price moras se pobuniti protiv pravednosti, dobrote, cistote, duhovnosti, ideala. Tek onda mozes doci u deo koji je iznad oba. U prostor prihvatanja, razumevanja. Ako se zaglavis u pobuni protiv demona, u nepristajanju na ono sto smatras losim, nikad neces biti slobodan. Zadovoljices se iluzijom druge strane.
Zadrzati ljubav kada te zivot unizava. Kada te drugi povredjuju, ismevaju, odbacuju. Bez osecaja povredjenosti, bez utiska da je ucinjena nepravda. Bez sujete, gordosti. Prosto dopustis da budes ponizen. Ali tu je zamka – jer cim dozivis to kao ponizenje, ojacao si sujetu, ego. Ponizenje mora biti cisto urusavanje vrednosti i ideala gde ti prosto uzivas u tom rusenju. Gde razumes da nikad nije ni bilo toga u sta si tako cvrsto verovao. Dopustis da sve to nestane, da se istopi. Osetis koliko los mozes biti. I kako i tada jesi. I kako su kvaliteti koje imas i dalje tu. Drugaciji nego sto si zamisljao, ali tu. U svom cistom, prirodnom obliku. Neobojeni tvojom predstavom kakvi bi trebalo da budu.

Svet koji je napustilo bozanstvo i u svetu mi, goli, gordi i svirepi, ostavljeni da tugujemo za izgubljenim rajem svojim neznim, spaljenim krilima.

Ako je stvarnost koju živimo ogledalo unutrašnjeg, onda i predaja izražena rečima "Neka bude volja tvoja" dobija sasvim drugačije značenje.

Predaja najvišem
Neka bude volja tvoja
Poverenje u apsolut...
Sve je to ništa drugo do poverenje u sebe, predaja svom istinskom biću, svom nepromenljivom i večnom delu, intuiciji.
Nivo bića određuje stvarnost koju kreiramo/živimo. Stvarnost u kojoj živimo odraz je unutrašnjeg stanja. Drugi ne postoje, oni su uvek odraz nas samih.
Zakon vibracije, ono što privlačimo u naše iskustvo određeno je vrednostima, uverenjima, strahovima, željama...
Na kraju dolazimo do toga da je predaja volji najvišeg dopuštanje da se naša volja ostvaruje, da bude ono u šta smo usmerili našu težnju, nameru. Cilj. To je predaja naše volje na način da naša volja bude ostvarena. Ono što žrtvuješ, vraća ti se. Jer, ako je sve ogledalo unutrašnjeg, onda kome predajemo volju? Mi se činom predaje volje zapravo odričemo direktne i nesvrsishodne potrebe za kontrolom, za nasilnom promenom stvarnosti, okolnosti i drugih, nezadovoljstva što je svet drugačiji, mržnje zbog gušenja sebe na milion načina, zbog osećaja krivice koji stalno imamo. I dopuštamo da promena bude usklađena sa našim ciljem i težnjom bez direktnog mešanja, prostim razumevanjem da se sve oblikuje u skladu sa onim što u sebi imamo, na način i tempu kako je to moguće. Šta imam u sebi? Da li je to strah da neću uspeti? Strah u svim oblicima? Nesigurnost u sopstvene vrednosti, talente, kapacitet? Utisak da ne mogu postići, da je sve uzalud? Ili je to osećaj sebe, snaga, hrabrost, sposobnost, intelekt, harizmatičnost, lepota, znanje, razumevanje? Šta imam u sebi sada? Šta je moja volja sada koju predajem? Potvrdu čega tražim?
Dopustiti da bude volja tvoja. I pre toga naučiti da primećuješ šta je volja tvoja, šta zauzima prostor tvoje svesti. Čemu težiš?