Mesec u znaku Riba
S početka sve ono što je u čoveku spremno na žrtvu, sažaljenje ili praštanje, a što za uzvrat ne traži ništa sem toga da bez rezerve ili tajnog smisla pokloni sebe, sad bez nade luta i traži kome bi poklonila biće svoje. Ovo biće snova i zanosa nežnih, sad kao da je ščepao, uzeo za sebe kakav još moćniji san ili bog sna samog, pa ga zanosno, tako multipliciranog, diže iznad sebe i sveta, a duša luta i vidi sve muke i boli na zemlji.
U čudu, nema, posmatra patnju ovog sveta i baš kad bi želela da se na neko mesto spusti ili kakvom čoveku da pokloni sebe, baš tad je san gura dalje i dalje, pa tako odluke nema. Hipersenzibilitet ranjiv i silan, očajnički traži da pokloni sebe nekom. Ali kako, kada se san i mašta sad u viziju pretvaraju, pa njom nošeni vide uvek za korak dalje. Baš to sad rađa potrebu koje ličnost još nije svesna, da jednom kad bude sebe davala to ne bude neko – nego baš svi. I baž zato ljudi često ne vide ovu dobrotu svetu koja nekako vizionarski i intuitivno, na prvi pogled, otkriva sve skrivene patnje unutar čoveka, skrivajući sebe dok čovek ne može s početka da odredi smisao, predmet, cilj svoje ljubavi, dobrote ili žrtve. Luta i traži duša svoje ljubavi cilj, a šta je lutanje drugo već samoća strašna, samoća bez nade, jednog bića koje je živo samo kad je neko drugi, bića koje apsolutno nije sposobno da razume niti da prihvati osamljenost svoju. Osamljenost se nadvila nad taj organ čovekove psihe koji samo zarad drugih živi, pa se s dna čovekovog bića prolama krik bolan i vapaj za ljudima, ljubavlju ili žrtvom.
Da li iko poznaje mene, pita se ova ličnost, da li iko naslućuje koliko ljubavi, nežnosti, zanosa, ranjivosti i brige za druge imam. Skromnost je biće duše i biće Meseca, ali ovde ona kao da u tome još više pronalazi sebe. Stidi se sebe više nego ma gde ranije, jer sad nošena jednom zanosnom vizijom, zna koliko patnje na svetu ima, koliko ljudi za ljubavlju vape. Kao da zna i da nema snage ili nije dovoljno velika da sve spase, kako bi to ona htela. I zato je skromnija od svih drugih i zato je nema i zato u stidu, lagano i oprezno prilazi onima sa kojima živi. Prilazi im tiho, nema u svojoj svesti i stidu, da utehu da brižnim pogledom, uzdahom, dodirom, sasvim neprimetno, tako da ljudi često i ne sanjanju da pored njih živi neko ko o njima brine više nego što to oni ikad mogu videti.
A gruba je stvarnost gura nazad i vraća u sebe, u svoju osamu i san od hiljadu snova. I uvek isto i ponovo, po ko zna koji put, vraća se nazad u svoju samoću strašnu uvek kada stvarnost surovo odbaci dobrotu njenu, krotku i stidljivu. A ona im lako prašta, no i dalje brine i dalje sanja sama u tuzi svetoj, pa polako, ne znajući više šta da radi, poče da se moli za druge. Odbačena zbog svoje skromnosti, skromna i u stidu zato što je videla sav svet u patnji i sve ljude koji sad u njoj žive, pa svesna svoje bespomoćnosti da svima pokloni sebe i spase sve, šta je tako nežna, samo drugo mogla – već da se s početka u sebi tiho moli da ljudima bude bolje. I tako, u molitvi nemoj, ne znajući kako da ljudima pokloni sebe, duša u jednom času spoznade da nije sama, a svetlo bljesnu kroz tamu samoće i ona vide lice sveto, kao što nekad beše Marija majka videla lice Boga. Više ne beše sama i začu glas tih koji joj sve sumnje otkloni. A koji govorio beše da ona nije ovde za brigu, nežnost, sažaljenje da jednom čoveku ili svojima, ma koliko da ih ima, već svima i svakom, svakom ko u njen san uđe, svakom kog njena vizija ma gde nasluti i otkrije. I tad tek, spoznade duša ova smisao svoj i misiju tajnu koja je biće njeno, to da je ona duša svih ljudi i da je samo njoj dato da luta i traga na krilima vere, u potrazi za onima kojima su baš tad, negde daleko, njena ljubav, briga, strepnja i sažaljenje potrebni, onima koji sad postadoše vera koju mora po svetu u misiji svetoj da poklanja i propovode. A potom dalje na put, kroz prostor ili kroz proročku, isceliteljsku viziju ili sliku, sve dotle dok za nju ne čuju i dok je ne vide svi ljudi, pa ona postane sveti simbol majke ovog sveta.
Mesecu, čovekovoj duši, brizi, strepnji nad drugima, sažaljenju i praštanju, da bi našao smisao – Bog ne treba niti nadzemaljska uteha koju on ne traži, već samo malo ljudske patnje i boli oko kojih će svoje gnezdo sviti, a to postati smisao sav. No ovde, sve ono što je ljubav ovozemeljaska čovekova, briga, sažaljenje koje inače sa lakoćom i bez muke nađe svoje ljubavi i žrtvovanja cilj, s početka baš tajna vizija muči. Vizija koja zanosi, nadahnjuje, proširuje, menja snove, snove koje više od sveg određuju emocije, emocije koje se menjaju onoliko brzo koliko su sad nadmoćni mašta i san koji opet, iz časa u čas, vuku za sobom brigu i sažaljenje, pa im ne daju da pristanu i nađu luku. Sva muka se ogleda u tome da duši ne treba potraga mrska, već čovekova patnja koju ona, Bogu hvala, može ma gde naći. No ovde, Bog kao da je vuče vizijom svojom i njenom kroz neko sasvim sveto čistilište, ne samo da bi duša videla svu patnju koju ona u svojoj mašti već ionako naslućuje, već da bi njoj, od brige i strepnje stvorenoj, pokazao put vere i svoje lice, pa strah koji u Mesečevoj ljubavi živi, strepnju i brigu sklonio i na kraju Mesečevog puta, dušu napokon učinio spokojnom, no i dalje – nadahnutom ljubavlju.
Kao da su smišljeno, nesvesno i Bog koji živi u njemu, osudili dušu na lutanje i obilje snova što rodiše samoću, samoću – smrtnog neprijatelja bića koje živi samo kada daje sebe i ljubav svoju, pa tako odbačeno, bez mogućnosti da nekom pokloni sebe, u osami koja viziju jača, nađe veru i utehu, za koje sve do sad marilo nije. I baš zato često ljudi, u metamorfozi jednog bića koje želi da strepi nad njima, a u stidu i tajni – to ne može, ne vide kod njega, kao što ni on ne beše video kod sebe – ljubav koja će vera postati.
Naslov: Astropsihologija i Beskrajna astrosimbolika, Goran Milekić 
Sub Okt 01, 2016 10:49 am
