Otvoreni Grad

grad, zemlja, nebo, ljudi
 
PrijemKAPIJA GRADAČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj seLista članovaKorisničke grupePristupi

Delite | 
 

 Metafizika astrologije, Ivan Antić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Justitia

avatar

Ženski
Broj poruka : 658
Datum upisa : 27.03.2011

PočaljiNaslov: Metafizika astrologije, Ivan Antić   Uto Okt 11, 2016 7:46 pm

Ivan Antić, Metafizika astrologije



Ali, zašto sam baš u tom trenutku rođen, ako je to sve tako? – pitaće se opravdano neko. Zbog zakona karmičkog dozrevanja u svesti – a ta zrelost dozreva našim radom na duhovnom nadilaženju bezličnog prirodnog zbivanja. Kvalitet svesnosti određuje trenutak sledeće inkarnacije, a s tim i sudbinu. Naše sadašnje telo i njegova sudbina uvek svojim izgledom tačno izražavaju kvalitet naše dotadašnje svesti s kojim smo ušli u fizičko postojanje, sledeći zakon uzročnosti, i oni su kao takvi uvek jedina prava polazna osnova za nadilaženje sadašnjeg stanja. Kvalitet svesnosti pokazuje zrelost našeg odnosa prema postojanju. To je zrelost s kojom nadilazimo „svoju” subjektivnost koja „nas” izdvaja iz celine koja jedino jeste. Kasnije tumačenje karme kao „našeg” delovanja, i shodno njemu izazivanja odgovarajućih posledica, jeste izraz intuitivnog uvida da ljudska delanja nisu samo prirodna, nego i nešto više od toga. To je tačno. U čoveku se, naime, ukrštaju dejstva slobodnog duha i prirodne uzročnosti. To ukrštanje kristališe čovekovu ličnost i ona postaje toliko celovita koliko nadilazi prirodnu uslovljenost i dela u interesu duha koji omogućava samu prirodu. U oba slučaja, dakle, bilo da u nama deluje prirodna uzročnost ili duh slobode (što je mnogo ređe), tu nema nikakvog ega kome se može pripisati delovanje. Naše telo je samo mesto ukrštanja prirode i slobodnog duha, tu se priroda saobražava svome duhovnom ishodu, i zato izgleda kao da to mesto deluje sâmo po sebi, kao neki ego. To je privid, kao što se i opiljci gvožđa prividno sami kreću ka magnetu. Stoga je karma delovanje koje nije naše, već pripada u celosti prirodnim procesima.

Da bi razumeli odgovor na ovo pitanje (Zašto sam rođen baš u onom trenutku, s ovakvom sudbinom?), moramo da raščistimo sa činjenicom da tada nismo „mi” rođeni, nego sàmo telo, koje je prirodna tvorevina, a sa kojim smo iz neznanja poistovećeni. Kada se „naše” telo rodilo nismo se i mi rodili, jer mi nismo različiti od samog bezvremenog postojanja, ili bivstva koje uvek jeste, nego smo tada samo postali identifikovani s trodimenzionim zbivanjem organskog sveta, tada smo samo počeli da posmatramo fizički svet kroz otvorene oči ovog tela i da ga doživljavamo kroz njegova čula. Tada smo, naime, od stanja neuslovljenog, bezvremenog bivstva postali suženi i ukalupljeni u malo trodimenziono obličje ovog tela (toliko suženi i ukalupljeni da smo zaboravili svoje bivstvo), s ciljem da naša neuslovljena priroda dobije konkretno, ljudsko oličenje, da ne bude više bezlična, kao pûko postojanje. Sâmim zaboravom svoga bivstva mi bivamo uhvaćeni u gravitaciju organskog zbivanja – čije osobine prostorvremena (sudbina) tačno odgovaraju stepenu našeg zaborava. Ova podudarnost upravo omogućava samospoznaju. Zaboravom svoga večnog bivstva izazivamo rađanje u telu baš u onakvom prostorvremenu, odnosno sudbini koja kao u ogledalu izražava našu nesvesnost, i tako omogućava samospoznaju kada se odvratimo od objektivacije i okrenemo k sebi. Rađamo se u telu samo zato što nismo učinili ono što treba učiniti da se nadiđe prirodna uzročnost i omogući duhovna autentičnost. Svako utelovljenje nam se ponavlja i događa baš na onakav način na koji smo propustili svoj duhovni ishod i tražili utočište u organskoj prirodi. Naši životi su tačan izraz naše identifikacije s bićem i nesvesnosti duha koji ga omogućava. Kada nakon dovoljno iskustava i muka spoznamo da naše ishodište nije u prirodnom obnavljanju, i da uzalud u njemu tražimo utočište, već je ishod prirode u duhu koji je omogućava a naša je suština, tada smo nadišli sudbinu, naš život je autentičan i slobodan, on postaje nešto univerzalno i večno, a ne više individualno, ograničeno i prolazno. Dakle, naša suština je duh koji omogućava samo postojanje prirode, on je neuslovljen prostorom i vremenom, kao i bilo kakvim psihofizičkim oblikovanjem prirode. Zahvaljujući takvoj svojoj suštini mi možemo biti svesni i psihički objektivni, jer duh koji nam omogućava svest nadilazi psihu i telo. U identifikaciji nije moguća objektivnost, ona je moguća samo zahvaljujući principu nadilaženja. Međutim, iskonska neuslovljenost i nezavisnost duha koji omogućava prirodu je bezlična činjenica, i ona zato teži da postane lično i konkretno ostvarena. Upravo ova težnja oblikuje ljudska bića, ona je proces koji se kod različitih individua ostvaruje različitim ritmom, u skladu s vremenom i prostorom, odnosno prirodom trodimenzione stvarnosti u kojoj se ostvaruje. Ovaj proces je ono što nazivamo sudbina. Ona izražava meru u kojoj je duh slobode postao konkretno prisutan i svestan u individui. Ovo je proces saobražavanja prirode, a ne duha. Duh samo ima privlačnu moć. Duh nije zahvaćen gravitacijom prirodnog zbivanja. Priroda se saobražava prema duhu, a ne duh prema prirodi. Ljudska priroda (i sudbina) jeste upravo razmeđe duha i prirode, smisla i postojanja, oblika i svesti o njemu, slobode i nužnosti – njihova interakcija i oličenje. Čovek nije ništa sâm po sebi, već je samo mera saobražavajućeg oličenja prisustva duha u biću, on je mesto gde se razmerava smisao duha i prirode, gde smisao i postojanje po prvi put dobijaju oličenje – kao celovita ličnost. Isti ovaj proces možemo razumeti ako ga opišemo tako što ćemo reći da naš besmrtni i nerođeni duh izgleda oblepljen prirodnim zbivanjima tela i uma, i zaveden njihovom gravitacijom u onoj meri u kojoj smo poistovetili svoju suštinu sa prirodnim zbivanjem (dok astrologija pokazuje detalje svih gravitacija u našem kosmičkom okruženju koje pokreću zbivanje sveta u kome živimo, odnosno način poistovećenja duha sa zbivanjem); da je karakter tog zbivanja, odnosno njegova sudbina neposredan izraz našeg zaborava duhovne autentičnosti; da je naš zaborav bivstva opredmećen kao psihofizička sudbina. Prirodna determinacija kao u ogledalu odražava zaborav bivstva; koliko smo nesvesni toliko trpimo sudbinu kao kakav ružan san.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika https://pariskoplava.wordpress.com/
 
Metafizika astrologije, Ivan Antić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Ivan Mestrovic
» ALEKSA ŠANTIĆ: " EMINA "
» Ivan Ajakovski
» Ivan Dobnik

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Otvoreni Grad :: HRAM :: Kula Astrologije-
Skoči na: