Shume...

Svet se zvao shuma.
I govorio je jezikom drveca.

Svetlost se hvatala na lisca i kao odblesak od ogledala padala na zemlju i budila prva bica.
Stajali smo goli i sami u svitanju sveta i nismo imali prijatelja osim tih prastarih, cutljivih bica koja su tako dobro osecala nasu izgubljenost i odbacenost.

U visokim krosnjama zacheli su se nashi snovi.
Naucili su nas da posmatramo zvezde i ceznemo za njima.

Drveca su prizivala mesecinu da se ne plasimo tame. I dozivala kisu kad bi nam tuga obuzela srca.

Iz samo jedne kapi rose stvorena je lepota.
Tako barem kazu oni koji su shumi jos uvek odani.

Juce sam bio u svojoj shumi, gore u planinama, visoko iznad ovog sveta, blizi nebu.

Kisa je padala prethodni dan i suma je sijala u svetlu prvog sunca. Bagrem je precvetao, i njegov miris mi je obuzimao srce, topli snazni miris slican ljubavi koju osecam prema njoj. Pozeleo sam da me vidi, takvog kakav sam zaista, jer ja, na zalost, samo u sumi mogu da budem ono sto jesam.

Da, ima neke slicnosti izmedju tog mirisa i nacina na koji ona kaze "ajme", nacina na koji govori, cudni naglasak mora i planina koji tako dobro osecama u njenom govoru i koji mi obuzme srce slicno teskim cvetovima bagrema.

Otac i ja smo zbacivali drva koja smo prethodno iscepali. Nismo dugo radili, iako nisam vise drvoseca jos uvek sam u izuzetnoj formi. Osecam samo omamljenost od visine, sunca, i drveca koje mi prica svoje cudesne price i daje svoje drevne snove.

Prethodne dve subote zavrsili smo najtezi deo posla, cepanje cerovih oblica na metarske cekije. Tako sam bio srecan... U svetlosti sunca sto prolazi kroz zeleno lisce radim sa svojom teskom sekirom kao arijevac, kao muskarac, kao jedno od bica shume. Secem samo stara stabla, vec prezivela, sto strpljivo cekaju da napravim mesta njihovim mladim snaznim potomcima. Ili cu ih oboriti ja ili udar groma, svejedno, takav je mudri zakon prirode. Dobro sam ga naucio, tece u mojoj krvi.

A onda sam mlade izdanke, sto ce ih mozda neko od mojih potomaka ako bude slican meni tek seci, potkresivao, sklanjao suvisne grane, formirao buduce deblo, cistio prostor oko njih od krzljavog rastinja da mu ne smeta, da mu ne oduzima snagu, da raste smelo i slobodno u visine. Blize suncu, blize nebu. Jednog dana to ce biti novi gospodari shume, snazni i uspravni, prelepi na tim visovima.

I posle, do predvecerja, lutao sam sumama okolo, stazama sto su ih moji preci pravili, stazama vec zaboravljenim i napustenim, stazama kojima samo oni slicni meni i sumske zveri prolaze, izgubljen u zelenom moru drveca, posve sam ispod neba i iznad zemlje.

I tako blizak onoj za kojom ceznem...

Uz sapat andjela, danas.
Neko mi drvo kaze - poseci me, i ja ga posecem. U tisini padaju, bez osude, otvorajuci prostor za nova, za nebo iznad i svetlost.
Telo me boli od premora, a oci od lepote. Dugo cu gledati u noc, kao dete probudjeno nerazumljivim recima sveta.

Neka to bude dobra suma gore na visoravni. Vidim visoka, vitka stabla kako rumore na vetru. I svetlost na tlu ozledjenu od pada. Prve jagorcevine i ljubicice. Doci ce ptice u krosnje i imace gnezda. Srna ce negde u liscu imati log i okotiti lanad. Postavicu staze kojma ce neko jednom proci zamisljen, i nepovratno se zaljubiti u lepo. Vidim duse cije ce otisci dlanova ostati utisnuti u kori. Neko dete, devojka, jedan starac.

Danas cu biti graditelj suma. Zasadicu ove sadnice i dolaziti da ih negujem, obnavljam, stitim sve dok ne odrastu i postanu snazne poput mene. Godinama cu je stvarati i to ce biti suma posvecena njoj koja tu nikad nece proci bosih stopala.