U potrazi za odgovorima kroz snove

Krenula sam da radim Pathwork. Dopada mi se metodologija, pristup, to što postoji neki put kojim se ide. Potrebna mi je struktura jer lako izgubim poverenje kada je nešto samo na bazi osećaja i improvizacija. Potrebna je prava mera i jednog i drugog da bi nešto moglo da radi.

Elem, s obzirom da prethodne puteve koje sam pratila, na čitavu biblioteku knjiga koju sam iščitala i proučila, prepuna sam ideja, koncepata, uverenja, fantazije, jednom rečju gluposti koje mi sada prilično smetaju jer kvare viđenje. Već imam gotove odgovore, svu filozofiju, sva znanja. Mogu da foliram rad i da se pravim pametna i mudra do besvesti. U želji da izbegnem zamke svog uma, krenula sam da radim na lekcijama tražeći odgovore u snovima. Cilj je, naravno, da se povežem sa onim iracionalnim, potisnutim, nesvesnim, i da probam da mimoiđem zamke koje mi pravi svesni um. Tragam za uvidima, za pravim kontaktom sa onim što postoji u meni.

Dakle, radim na sledeći način: Tražim, pre nego što zaspim da odgovor na lekciju dobijem kroz san. Formulišem pitanje i onda samo uložim napor nakon buđenja da se setim sna. Za sada odlično funkcioniše.

Na ovoj temi, postaviću snove i probati da ih razumem. Pišem ovde da bi mi ostalo sačuvano, da mogu nekad da se vratim i drugim očima posmatram napisano.

Lekcija: Slike
Pronalaženje slike

Tražila sam, pre nego što sam zaspala, da vidim svoju glavnu sliku. Ono što je ostalo zamrznuto, neki pogrešan zaključak koji utiče na moj život i koji me ograničava. Kopiram iz dnevnika.

4. januar 2021.

Imala sam jutros jako živ san. Nakon što sam se probudila, sećala sam se svakog detalja.

San: U staroj sam zgradi, živim sa roditeljima /i mama i tata su tu/ i sestrom bliznakinjom. Najstarija sestra nije tu. Dakle, 20tak godina sam mlađa nego sada. Dopisujem se sa nekim muškarcem koga volim, i koji mi je jako blizak i drag i neke časove zakazujem za njega /u pitanju je duhovnost, rekla bih/. On dolazi jedan dan sa prijateljem iz Beograda kako bi održao ta predavanja. Sve počinje lepo, ja sam oduševljena njime, onim što govori i jako mi je drago što je konačno tu, ali nakon nekog vremena taj muškarac počinje da ispoljava neko čudno ponašanje iz čega zaključujem da je lud. Iako ga volim, sa užasom shvatam da to što priča nije prihvatljivo i da ga moram skloniti od drugih. Izmenjujem poglede sa njegovim prijateljem i bez reči se dogovaramo da nešto moramo preduzeti. Zaključavam ga u svoja kola koja su parkirana ispred zgrade, u plavog forda. On maše rukama, i nastavlja da priča sam sa sobom. Treba da odvezem njegovog prijatelja nazad kući, ali pošto sam prvog zaključala u kola, nemam čime, pa ga peške pratim na stanicu i idem sa njim. Međutim, ne znam kako ću se vratiti iz Beograda. Na kraju mi on plaća kartu za nazad. Razmišljam šta da radim sa dva zakazana časa koji je trebalo da drži taj muškarac, i razmišljam da treba da ih preuzmem, da ih ja držim umesto njega. Objašnjavam posle roditeljima nešto o tim muškarcima i sve vreme ne znam šta da radim sa muškarcem koji je zaključan u kola. Kako će izaći, kako ću koristiti auto? Plaši me pomisao na njega jer znam da time što sam ga zaključala ništa nije rešeno. A i još uvek ga volim.

Drugi san, nakon što sam ovaj ceo kroz misli prošla u budnom stanju.

U Nemačkoj sam. Tamo je neka komplikovana procedura za prelazak granice. Postoje neke zgrade i prostorije gde su bebe o kojima se niko ne stara. Neki eksperimenti se vrše, usavršavaju neku metodologiju, između ostalog stvaraju neke eksperte. Tamo je i moja drugarica i ljudi iz Tarketa, idu da odaberu ljude koje će posle zapošljavati. Objašnjavam da je to apsurdno, u pitanju su bebe, trebaće 20 godina da odrastu, a ko zna šta će do tada biti. Primećujem da kasnim na posao i da se nisam vratila sa godišnjeg ni juče kada sam trebala, a i danas već kasnim. Ali ne znam šta da radim sa autom kada je tamo onaj ludak iz prvog sna. Kontam da je nekako već morao izaći, nestati, jer prošlo je već nekoliko dana – nije imao šta da jede. Pokušavam da se spremim za posao, ali nikako ne uspevam da pronađem odeću. Na kraju odabiram neku majicu na bretele i neki bolero i farmerice, ali tu su i druge moje koleginice i hoću da odem negde da se presvučem, ali nemam gde. Prolazi vreme. One posle odlaze, ali ja nikako da krenem na posao. Konačno nađem neki deo gde se mogu presvući, jako daleko kod tog dela gde su Nemci sa svojim nekim projektima. Nađem načina da čučnem i da tako, kao na toboganu, pređem veliki prostor te dugačke ulice prosto klizeći dole. Super je osećaj kretati se tako brzo! Oduševljena pokazujem to drugarici, ali ona to već zna i koristi. Krećem ka kolima, opet pitajući se šta da radim ako je ludak još uvek tamo. Zaključujem da nema gde da bude, a potom da su kola sigurno prazna jer sam ludaka prethodno sanjala i on nije stvaran.

Način na koji sam tumačila san, razmišljajući o njemu nekoliko dana:

To stavljanje ludaka /koga sam nekada volela i sa kojim sam bila bliska u razmišljanju/ u kola, je deo lekcije o slikama koje su formirane na osnovu pogrešnih zaključaka i potom potisnute duboko u podsvesno i nesvesno. Doživela sam ga ludim upravo zato što se njegovo rezonovanje protivi logici svesnog uma sada.

Na svesnom nivou mogu da se setim samo slike neželjenosti zbog toga što sam zaboravljena pri rađanju /završili su porođaj nakon rođenja sestre, ne očekujući drugu bebu čime su meni ugrozili život/ i što sam druga bliznakinja koju niko nije hteo. I mamine večite rečenice da nisam ni po čemu posebna i da ću završiti u ludnici kao i moj deda. Deda, ludnica, ludak. I to što u snu nema moje najstarije sestre /koja ima psihozu/ takođe ukazuje na isto. Šta je potisnuto? Koja percepcija? Da li se u tom potisnutom krije moja posebnost koja mi je zabranjena? Kontakt sa duhovnim svetom, sa svetom duhova. Deda je pravio te kontakte, pronalazio ljude, stupao u kontakt sa duhovnim svetom, hipnotisao ljude. Ko zna kojim tehnikama se bavio. I imao je ogroman strah i odbacivanje seksualnosti. Dakle, definitivno postoji poveznica između ludila i duhovnosti koju treba da otkrijem.

Nesvesna odbrana. Od čega, od ludila? I ta nesvesna odbrana onemogućava posebnost. Jer ja sam ludaka zatvorila u kola iako mi je bio blizak, iako sam ga volela. Jer ugrožava ono što je prihvaćen život, one koji su mi bitni da ih očuvam i zadržim.

Slika: Ludilo kao pretnja. Nisi posebna ni po čemu. Zar nije to ono što se i ludacima govori u cilju otrežnjenja? Nisi poseban. Umislio si. To je manija, ideja veličine, inflacija, ego. Da li je postao taj kontakt u meni ranije, kontakt sa duhovnim koji je ugušen zbog straha od ludila? Straha od percepcije koja nije prihvaćena, odobrena. Možda u meni postoji poseban deo koji sam ugušila iz straha od ludila. Dar duhovnog, percepcije koja je drugačija.

Tip u kolima nije nestao. I dalje je u kolima i sada ta kola ne mogu da koristim. Kola su vozilo.
Šizofrenija? U kakvoj je vezi šizofreni karakter sa kojim sam došla? Lečeni šizofreničari su jako dosadni. Sa druge strane, oni polupani su skroz neverovatni sa svim umnim aktivnostima, poveznicama, idejama. Posebnost vs. dosadnost. Uvek sam htela da budem posebna, a bila sam ista, dosadna. Ugušena posebnost, ugušena ludost.

Ja sam definitivno došla više vezana za svet iz kojeg dolazim nego ovaj svet. Otud moje odbijanje da se rodim, moje odbijanje da jedem, da se utemeljim u materijalnom svetu. Osećaj da sam promašila vreme i prostor, da pripadam nekom drugom svetu, da sam drugačija.

Da li je slučajno da sam u meditaciji dedu videla kao osobu sa kojom sam bila najbliža u detinjstvu? Za začarani krug. Ali tada nisam osvestila ambivalentna osećanja prema njemu, samo doživljaj bliskosti. U kom delu sam mrzela dedu? Slabost, sigurno. I ludilo. I strahovi. On nije voleo dodir. U svakom slučaju to poređenje sa dedom, u negativnom kontekstu koje je mama uvek radila, napravilo je sliku i strah od duhovnog. Zato sam i zaglavljena i ne idem dalje, držim se sigurnog.

Dedu sam baš volela. Razlog zašto nisam studirala književnost bio je upravo taj, što mi je mama pretila ludilom. Deda je bio profesor književnosti pa sam svaku sličnost koja je postojala između nas htela da izbrišem.

Uvek se setim načina na koji je deda otišao, umro. U snu, tiho, sa predivnim osmehom na licu. Osmeh koji je svedočio o dubljem znanju. Smatrali su ga ludim, a otišao je tako miran.

Lekcija: Još o pronalaženju slika
Slike, šteta koju čine

14.2.2021.

Sanjala sam da sam se morala prepoloviti. Gornja polovina mene i donja polovina mene, bukalno sam osećala da imam samo pola tela i da tako postojim. Razlog tome je moja najstarija ćerka, bar je to bilo znanje u snu. Utisak prepolovljenosti je bio jak, i dosta dešavanja se ticalo toga, ali ne mogu da se setim ničega drugog osim te prepolovljenosti koja mi nije jasna. Dakle, postojala sam u snu prepolovljena, doživljavajući sebe samo kao gornji deo tela, trup, ruke i glava, i sa svešću o prepolovljenosti, ali je to bilo samo na energetskom nivou, mogla sam da funkcionišem takva, mogla sam da se krećem iako sam imala samo gornju polovinu tela.

17.02.2021.

Niko nije došao na prvi jutarnji čas joge. Namestila sam se da spavam, sa odlukom da želim da mi se da informacija o tome šta znači san o prepolovljenosti: Šta je moralo biti žrtvovano i šta znači biti ceo? Imala sam pri samoj formulaciji drugog dela pitanja blagi otpor, jer sam negde mislila da je jasno šta znači biti ceo, da je to pitanje suvišno, nepotrebno i da ću dobiti osećaj celovitosti i beskraja kao odgovor.

Nisam baš tako lako zaspala, jer mi se i nije spavalo, ali sam htela da dođem do informacije o značenju prepolovljenosti. Zaspala sam, znači, u prostoru gde držim časove joge, na podu, udobno nameštena i pokrivena ćebetom. Prostor je velik i prazan, na podu nema ničega. Postoji mala biblioteka, postoje neke police sa stvarima, biljke, ali je generalno prostor prazan i sve je lepo i uredno.

San: Sanjam kako sam u tom istom prostoru, ali mi je sestra bliznakinja došla na taj prvi čas joge. I sve kao čekam i druge da dođu i ne počinjem čas. Pričamo neobavezno, ja se krećem po prostoriji i pronalazim čudne neke predmete i pitam se ko ih je stavio tu. Neko dolazi na vrata, neki čudan muškarac, raspituje se za časove joge, ja mu nešto odgovaram, ali nemam dobar utisak o njemu. Odjednom su tu još neki ljudi, još neki predmeti i gužva je. Neko hoće nešto da mi proda, neko mi objašnjava neke lekcije iz duhovnosti, tako da se prilično unervozim jer čas nikako ne mogu da počnem i stalno pričam sa tim nekim ljudima. Ima i neka dodatna prostorija u kojoj pronalazim neku hranu ili nešto kvarljivo, pa se pitam ko je to tu ostavio i zašto. Bojana, moja sestra, odlazi kući. Znam da uskoro treba i drugi čas da bude, dolaze novi ljudi, ali svi tako nekako čudni i nešto objašnjavaju, nešto traže od mene. Došla je i Tanja koja inače ide na jogu, kao super, ustala je za jutarnji čas, a ja joj pokazujem kako bi bilo dobro da napravimo na zidu male poličice, pojedinačna mesta na koje stavljamo Budu, pa da svako, kad putuje negde, donese novog Budu da na kraju napravimo neobičnu kolekciju svih varijanti Bude koje postoje, tako poređanih na zidu. Već ih imam nekoliko u lokalu. Kažem joj da mora biti samo Buda, ne figure drugih bića. I opet su tu neki silni ljudi, neki predmeti koji ne pripadaju prostoru. Tu negde, među svih tim ljudima je i moja pokojna mama, u mlađim godinama, nešto mi i ona priča, objašnjava. Odjednom, verovatno shvativši da sanjam pokojnu majku i to mladu, shvatam da mi nije jasno ni ko su ti ljudi, ni zašto mi je tako zatrpan prostor i setim se, i dalje u snu, da sam tražila pojašnjenje za značenje prethodnog sna o prepolovljenosti. Pitam, mentalno: "Okej, šta sad znači taj odgovor? Šta znači prepolovljenost, šta znači biti ceo?" Pitam to onako sa buntom, izazivački, razočarana jer je tema sna promašena. I onda, odjednom, shvatim /u snu/ da je zapravo poenta u tome da je ludilo deo koji sam odbacila, da je svest o svim tim ljudima i predmetima koji ne postoje, o svojoj toj zbrci nekih potreba, težnji, nekih nametanja od strane nekih verovatno pokojnih ljudi, polovina koja nedostaje. I da biti ceo znači prihvatiti taj svet, viđenje svega toga. Nakon tog saznanja počinje da me hvata jeza i panika jer shvatam da svi ti ljudi oko mene zapravo nisu stvarni, već su deo tog viđenja koje odbijam. I ne sviđa mi se, nimalo, odgovor. Ne, ne želim da budem svesna tih bića, jeziva su mi, traže nešto od mene, nametljiva su. Međutim, počinjem da shvatam da ja pričam sa tim ljudima, da sam u interakciji sa njima, i počinjem da glasno govorim, vičem: "Nije problem ako je viđenje svih tih bića deo polovine koju sam odbacila, problem je što ja pričam sa njima, što ću izludeti tako!" Zapravo sam još uvek u buntu i razočarana što je to deo koji me čini celom i ne želim ga takvog. Nakon tog razumevanja zatvorim oči /u snu/ i pomislim: "Ako je sve to samo odgovor na moje pitanje, onda ništa od toga nema stvarnost i mogu učiniti da nestane." U tom momentu sve nestaje i ja sam u prostoru za jogu sama. Međutim, ne probudim se tada, već se san nastavlja. Odlazim negde, provlačim se kroz neki tajni prolaz za koji mi objašnjavaju da je prečica i da je taj prolaz korišćen kako bi neko iz jednog grada mogao da ide u osnovu školu u posve drugom gradu inače veoma udaljenom. Navodno, samo sklizne tu, i pojavi se na drugom mestu. Međutim, opet mi se pojavljuju neki jezivi ljudi, neki muškarac, u ritama, prljav koji ide tik iza mene i neće da napravi nikakav razmak. Jako mi je neprijatno što je tako blizu, dahće mi za vratom, okrećem se i teram ga od sebe, iako sad već svesna da je u pitanju duh, da on nije stvaran. Tumačim da bi to mogao biti neki sa ratišta, jer znam da oni bivaju istraumirani kod naglih smrti. Muškarac iza mene se odmiče, sa nekim ružnim podsmehom i pušta me da idem sama, ali odmah nailazim na red muškaraca sa jedne i druge strane /ja treba da prođem između/ koji me na ružan način gledaju i pogledom izazivaju. Sve mi je to neprijatno i opet, svesna da je viđenje svih njih samo odgovor na pitanje koje sam tražila, da oni nisu stvarni, tražim da sve to nestane sa jasnom odlukom da mu neću davati stvarnost.

Nakon toga sam se probudila zaista, videla da sam još uvek u prostoru joge koji je potpuno prazan i da treba da počne drugi jutarnji čas. Utisci sna su toliko jaki da se osećam istraumirano i da sam nastavila jedno vreme da gledam u prazan prostor sa tendencijom da shvatim šta je stvarnost. Morala sam da uložim napor da vodim čas joge tako da ljudi koji su došli ništa ne primete. Srećom, pa to već dugi niz godina treniram, te mogu potpuno da se odvojim od svog glasa, tako da boja glasa ne odražava moje emocije i misli.

A odgovor me i dalje nervira. Jer, očekivala sam da će biti neka romantična priča o delu sebe koji uporno pokušavam da pronađem u drugom, da je polovina koja je ugušena neki potencijal, kreativni deo, talenat koji je ostao skriven. Nisam očekivala da će viđenje tog drugog sveta, svih tih bića i njihovih težnji koje su i dalje tu, biti deo polovine koja bi me mogla učiniti celom.

Nemam pojma šta sada treba da radim sa tom informacijom.

Sinoć sam, objašnjavajući prijateljici neke stvari, sebi dala odgovor na značenje tog sna. Čini mi se da me ideja „ludila“ odvodi u pogrešnu stranu. Istina, kod mene jeste prisutan strah od ludila i ta slika „završićeš u ludnici kao i tvoj deda“ jeste deo čvora koji je kod mene zavezan. Međutim, nije ludilo prikazano u tom poslednjem snu kao ono što me čini celom. Već je to niže ja, destruktivne sile, negativna namera, sve ono što možemo jednom rečju nazvati zlo. Da, ja sam školski primer one koja živi u gornjem delu tela, u svom idealnom zamišljenom svetu u kome postoji lepota, dobrota i istina. Ona koja je odbacila sve ružno, negativno, destruktivno i pravi se da to ne postoji, ni u njoj, ni izvan nje. Usmerena na božansku prirodu, više energetske centre. A biti ceo znači prihvatiti i životinjsku prirodu, sve one nagone, tendencije, onu destrukciju koja postoji u nama, u meni. Ne pričam ja u snu sa duhovima i astralnim bićima, pričam sa delovima sebe koji su odbačeni, prljavi, nametljivi, truli. Da bih bila cela, moram pričati sa tim, uspostaviti kontakt, prihvatiti da postoje, stvarni. Nebitno je odakle sve to u meni, da li je to lično moje ili deo kolektivnog nesvesnog, ranijih inkarnacija. Svakako je deo evolucije čoveka, evolucije svesti i kao takvo deo celine, deo koji ne sme biti odbačen, negiran, izbrisan. Prostor joge je upravo prostor gde živi samo to više, božansko, lepo, dobro, istinsko. U snu, prostor je ispunjen ljudima, stvarima, svim tim tendencijama, težnjama koje, kroz pokušaj da prostor učinim urednim i lepim, odbacujem.

"Niže ja" - naravno, kako nisam odmah shvatila? Deo koji nedostaje u snu o prepolovljenosti je donja polovina tela, što je bukvalno prevedeno niže ja. "Niže ja" je termin Pathworka koji mi je dobro poznat po svom značenju, pa je san samo iskoristio to. Dakle, odgovor je bio odmah tu, nije bilo nužno da ga tražim kroz naredni san. Ali, da, ne bih ukapirala, nema šanse, iako je očigledno.

21.02.2021.
San. U nekoj sam stranoj zemlji, a neki čovek me je angažovao da mu pomažem oko čuvanja njegovog deteta, ja sam kao mentor, pomažem mu oko vaspitavanja i brige oko tog deteta, dajem mu savete, učim ga kako treba. Dolazi majka tog deteta i ja sa njom i sa još jednom prijateljicom odlazim negde, krećemo se kroz grad, kroz ulice, a ja sve vreme nosim lap top i vučem neki kabl kako bih mogla ostati u kontaktu sa tim čovekom. Hodamo tako ulicama, a ja stalno stajem i tražim konekciju, mesto gde utaknem kabl i povežem se. Ta žena mi pokazuje da konekciju mogu da ostvarim ako uzmem neki čudni predmet nalik na trubu, na neku cev koja je šira na jednoj, a uža na drugoj strani i daje mi to da nosim sa sobom. Pitam je zar ne bih mogla, umesto tog kabla i tih mesta koje tražim radi konektovanja, da samo prikačim taj premet na lokaciju na koju stignem i da na taj način ostvarim vezu, jer očito da je ona neka vrsta bežične konekcije. Ona mi odgovara da to nije moguće, da to tako ne ide, jer oni imaju svoju mrežu i ne bi dopustili mešanje. Nastavljamo da hodamo tim ulicama, podzemnim prolazima, tražimo neke galerije, predavanja, svi kao da su okupirani dešavanjima u gradu /drugarica je sređena, ima one velike karike na ušima, našminkana/, a meni taj laptop i ta briga o tome da ne izgubim konekciju malo umara.

Kako izgleda moja slika? Predstavljena plastelinom. Lavirint ideja, koncepata, filozofija, duhovnog, beskrajna promišljanja uma, sve to u cilju izgradnje stabilne strukture koja bi sprečila strah od ludila, od beskraja, od gubljenja. A ko sam ja u toj priči, kako bih sebe predstavila? Kao svetlo, svest, koja se kreće tim beskrajnim hodnicima izgrađenog lavirinta. Lavirint je kompleksan, to je fino osmišljena građevina koja daje utisak protočnosti, kretanja jer nisam zarobljena u nekoj kuli od zidova gde ne bih mogla mrdnuti ni napred ni nazad. Ne, moji zidovi omogućavaju kretanje i postizanje, jer stalno treba ići negde, nekim drugim putem, nešto uraditi, završiti, postići. I da, znam da lavirint nije stvaran, i da građevina zapravo ne postoji. Ali i dalje igram tu igru jer imam strah od čistine, od praznog prostora, od toga da ne bih znala pronaći put nazad kada bih se potpuno prepustila energiji, svesti.



Verujem da je san deo te priče. Strah da ću izgubiti konekciju i put nazad. Strah da ću se izgubiti. Potreba da ostanem umrežena. U igri lavirinta, praveći se i dalje da je stvaran.

22.02.2021.
San. Čitam tekstove mog bivšeg učitelja. Dugački su, po običaju, i moram da se krećem dole po dokumentu. Nehotično kliknem nešto i kompjuter krene da ga poziva. To me uplaši, jer nisam htela nikakav kontakt sa njim. Prekidam vezu, hoću da napišem izvinjenje da je bilo slučajno, ali vidim da nema zapisa o mom slučajnom pozivu i tu odahnem. Nastavljam da čitam, da prolazim kroz tekstove i dešava se isto – opet krene da se uspostavlja veza. Iznervira me mogućnost da pomisli da želim taj kontakt i ponovo krenem da pišem izvinjenje, ali opet nema zapisa o uspostavljanju veze.
Scena 2. Dva prijatelja iz te stare grupe pričaju sa nekom ženom koja im je sada učitelj. Ona im nešto objašnjava i traži od njih da krenu u lov na medvede. To naglašava onako značajno, kao da je to neki jako bitan i težak zadatak koji treba da obave. Oni su pomalo uplašeni, ali vojnički prihvataju taj zadatak. I ja sam tamo sa još nekim prijateljem i gledam kako će reagovati na taj težak zadatak, znajući da nisu baš jako hrabri niti preterano sposobni za tako nešto. Ona kaže da je pretpostavka tog zadatka da su još uvek nevini. Ja se ubacim u razgovor i kažem da se zaista nadam da su bar u tom aspektu nevini, budući da ih jako dobro poznajem. I tu svi krenemo da se smejemo i smejemo se dugo, onako drugarski, kao kad kroz smeh otpuštamo sve frustracije i nakupljenu energiju. Prijatelj me čudno gleda, nije mu jasno odakle ja znam njih dvojicu. Bude me malo sram što ih poznajem i što sam bila deo toga, ali se i dalje smejem i smehom otpuštam sve.
_________
Što se tumačenja tiče, jedino što mi pada na pamet je opet ta konekcija, i to "pričanje i smejanje" sa svim onim odbačenim i neprihvaćenim delovima sebe. Jer, u snu, svi likovi su ja, delovi moje ličnosti, mnoštva koje jesam. Smeh je negde dokaz bliskosti, drugari smo, delimo iste strahove, frustracije, iste slabosti. Prihvatam ih, volim ih, takve kakvi jesu. I drago mi je da su prihvatili zadatak koji je veći od njih, borbu sa medvedima. Šta je taj medved? Hm... Životinjska, instinktivna priroda, agresija, egzistencijalna borba, sirova snaga, svi oni niži aspekti čoveka. Da, moram pričati sa svima njima, nema odbacivanja, nema brisanja.

Deo koji je zajednički za oba sna i ovaj poslednji i onaj dugački /gde je poslednja scena sa muškarcima/ nije samo u delu potrebe za kontaktom sa agresivnom, destruktivnom stranom, sa nižim ja. Tu je i strah od te sirove seksualne energije muškarca, strah da mi može biti oteto, da mogu biti ponižena, obezvređena, poništena. Jer ta energija, taj medved, energija koju su prikazivali ti muškarci u dva reda je otimačka energija, čista težnja da to nešto opstane, da se zadovolji bez obzira na drugog, ne uvažavajući drugog, negirajući suptilnost, nežnost, senzitivnost, više aspekte bića. Dakle, u meni postoji strah i odbacivanje takve prirode čoveka, muškarca. I tu, možda, i koren moje ugušene seksualnosti. Jer nikad nikad ne pokrećem takve porive u muškarcu. Na svaki nagoveštaj tako nečeg ide zid i to od armiranog betona. Zato je i moje telo tog oblika, bez oblina.
Jasna je poruka oba sna: ne treba da negiram stvarnost toga i da time rešavam neugodnost. Moram stupiti u kontakt sa tim, pričati sa tim, smejati se, razumeti, izneti na svetlo svesti, isceliti.

San od jutros, 27.2.2021. Tema počinje da se vrti u krug

U jogi sam, treba da počne čas i prostor je ogroman i jako puno ljudi je došlo. Baš je jako puno ljudi, u pitanju je neka ogromna sala, gužva je, tu su i porodice sa decom. Puno je i stvari, žamora, sve je nekako haotično i čas nikako da počne, jer je prevelika interakcija, svi sa svima pričaju, kreću se, nikako da se umire. Posle dosta vremena čas počinje, ja se penjem na neko uzvišeno mesto nalik na podijum, i hoću da napravim položaj lotosa u kom vodim čas, ali jako puno stvari postoji na tom prostoru, deca su ostavila neke silne igračke i perle. Neka devojčica dolazi da to pospremi i sklanja, ali perli je sve više i svuda ih ima. Napokon počinjem čas, i zahvaljujem se javno devojčici za pomoć. U nekom momentu dolazi mali Uroš i grli me. Sa njim je još jedan dečak. Grli me i kao da se izvinjava za sve one nestašluke koje je pravio na dečijoj jogi i zagrljajem kao da želi da pokaže da je zahvalan što sam to razumela. Nekako mi se učini mlađi nego što jeste, uzast kao kada je prvi put bio na jogi i to me čudi jer znam da je sada stariji. Bude mi jako drago zbog tog snažnog i toplog zagrljaja.
U drugoj sceni neka devojka ima neobično ispletena kosu, nalik na one dred frizure i kao da joj to produžava kosu. Diram te dredove i nešto objašnjavam.

Lekcija: Emocionalni rast i njegova funkcija

28.02.2021. Dedino suđenje

San: Sudi se dedi za nešto čime je prekršio zakon.  Tiče se moje najstarije sestre, ona je žrtva. Ja sam glavni svedok i suđenje zavisi od mog svedočenja. Odlazim u sudnicu i svedočim. Glas mi je onaj koji koristim kada želim da delujem ubedljivo - ton i boja glasa su podešeni tako da zvuče skroz iskreno i energerski snažno jer su emocije tu. To je prava doza emocija u govoru, tako da slušalac oseti reči, a nema pritom utisak sentimentalnosti i patetičnosti. U snu, potpuno sam iskrena i želim da se to oseti. U uvodnom delu svedočenja objašnjavam sudiji i onima koji su tu kako sam dedu duboko volela, te stoga moje reči izražavaju pravdu, istinu, jer nemam motiv da ga lažno optužim. Posle nastavljam sa argumentima zašto je kriv, ali to ne mogu da se setim sada. Sećam se samo da njegova krivica nije zato što je nešto uradio, već zato što je propustio da uradi. Tiče se moje sestre i njenog psihičkog stanja i uopšte izbora koje je pravila u životu. San je bio sa snažnim utiscima.

Spavala sam posle još, sanjala još, ali sam upamtila taj san, i svoju glavnu ulogu u dedinom suđenju.

Promišljanja o značenju:

Kada razmišljam o značenju sna ne pronalazim razlog tog sadržaja sna, dedu na svesnom nivou nikad nisam optuživala niti bi mogao biti kriv.

Ako likove u snu tumačim kao delove mog bića,  deda bi predstavljao viši, duhovni deo, onaj koji ima pristupa višim znanjima. Znači, moja optužba je zbog nečinjenja, odustajanja, dopuštanja da se stvari odvijaju same, zbog zaborava. I grešaka koje su iz toga proizišle. U čemu je prekršen zakon? To je jedino pravo pitanje. Nisam ostala verna istini, istinskom. Zaboravila sam. Izgubila sam kontakt i onda delovala iz ega, iz svoje volje. Sestra je ludilo, otcepljeni deo, ideja veličine, samovolja. Kriva sam jer tom delu nisam pomogla, jer sam ga odbacila i pustila da se u tami sam snalazi i dalje otcepljuje i jača.

Moj Saturn je u Lavu u 9.polju. To bi mogao biti deda. U Lavu, tu je pitanje volje, samosvesti, zloupotreba volje i karma koja sledi zbog toga. 9. polje su viša znanja, duhovnost. A Saturn je gospodar karme, učitelj i sudija, zakon. Gde je Saturn tu je karmički dug, ograničenje, strah, teži put. Budući da je Saturn meni na vrhu konstalacije, T kvadrata i time povezan sa dva lotosa, on utiče na mnoge delove ličnosti i težnje, neke direktno, neke u efektu. Saturn donosi i razrešenje. I moja Venera /sestra, ja/ je u Lavu. Daleko od Saturna da imala direktnu vezu. Dakle, ta volja je zluopotrebljena, tu je egoizam, otcepljenost.

Upravo vidim šta radim sada. Lavirint uma koji mi je odbrana, preselila sam u astralni svet i sada se zabavljam snovima. Kao nešto radim, istražujem, idem negde. Samo sam počela lavirint da gradim u podzemlju, jer mi je postalo dosadno da idem istim ulicama na površini. Ali isti je princip. Mašim suštinu, ponovo. Odlažem buđenje u nedogled. I foliram rad. Jer nemam materijal za rad: emocije su suzdržane, dozirane, kao u glasu kojim sam koristila za svedočenje. Igram se energijom, manipulišem. Ništa se ne pokreće značajno u meni, pa materijal uzimam iz astralnog gde ga uvek ima.

Lekcija: Oslobođenje i mir kroz prevazilaženje straha od nepoznatog

Interesantna lekcija - povezivanje straha od smrti sa strahom od sopstvenog nesvesnog i strahom od ljubavi i predaje partneru. Do sada sam shvatila povezanost straha od smrti sa željom za smrću, kao i strahom od života. I imala sam neki uvid da je sam seksualni čin, odnosno orgazam neka vrsta smrti i da postoji povezanost između ta dva. Svakako je u pitanju poništavanje individualnog jer taj dobar osećaj upravo dolazi iz gubitka identifikacije sa sobom. Ali mi je interesantno ovo povezivanje straha od smrti sa strahom od sopstvenog nesvesnog. Da, strah od gubljenja uma, svesti /što je u osnovi straha od ludila/ jeste strah od nesvesnog.
Okej, odlično, opet sam na temi Plutona i onoga što biće Plutona predstavlja: nesvesno /potisnuto/, smrt, seksualnost, gubitak u drugom, transcendencija. Mali ego mora da bude poništen.
Lekcija kaže, put je:
1. Uklanjanje barijera između vaše svesti i skrivenih oblasti vaše psihe
2. Uklanjanje barijera između vas i vašeg partnera
3. Uklanjanje barijera između vas i kosmičke struje.
Sve je to u osnovi strah od gubitka sebe /u nesvesnom, u drugom, u beskraju i ništavilu/, strah od smrti onoga što doživljavamo sobom, od svih onih dragocenih, intimnih, bliskih i vrednih stvari. Strah da mi neće biti više bitno, da će nestati povezanost sa svim tim.

Shvatila sam, sinoć, šta daje intenzitet rečima ili dodiru - to je prisustvo duše, svesti u momentima ispoljavanja. Sve na čemu radimo u životu je da svest duše bude prisutnija, oživljena, spuštena u telo i um. Neki to imaju jače, oduvek, zato su njihove reči one koje deluju i prodiru dublje. I, ono drugo što sam shvatila, je da ja uopšte nisam otvorena za taj intenzitet jer bude prejako. Nedostaje poverenje. Strah je tu. Strah od gubljenja granica, od onoga posle.

22.mart 2021
Jutros sam sanjala san koji deluje bitno, ali se ne sećam većeg dela sna. Ono čega se sećam je da sam u Srcu, sa Milanom, i da joj pokazujem vrata koja sam postavila – ogromna, stara, drvena, teška vrata, postavljena visoko. I kažem joj da je to prolaz i da samo treba da ih gurnemo. Čini mi se da u snu i guram vrata.

Sve ostale delove sna sam zaboravila. San je možda nebitan, jer sam sinoć zaista bila u Srcu i imala problem da otvorim slična vrata koja su ulaz u pasaž i koja su bila zaključana. I Milana je bila tamo, dakle materijal za san je skroz iz večernjih dešavanja. Međutim, ono što mi deluje bitno je što su vrata bila prolaz ka nečem drugom, a to je već treći put da sanjam te neke prolaze koje omogućavaju prelaz koji nije samo fizički.  
___________
Lekcija o emocijama mi nikako ne ide. Intelektualno razumem lekciju, čak nisu ni nove ideje za mene u pitanju, imam ta znanja. Ali što se uvida tiče i iskustva nisam uradila ništa. Kod mene je jak posmatrač i ja više ne umem da se potpuno prepustim emocijama, naročito ne onim negativnim. Čim se javi strah, javi se i deo koji me izvlači iz te emocije, znanje da nije stvarno. Kad se javi povređenost, javi se i odvajanje i razumevanje odakle to dolazi i koliko je detinjasto, smešno i nebitno. Emocije više ne doživljavam stvarnim niti ozbiljnim. Umanjila sam značaj tumačenjima koje um daje. I sada ne znam da li je time kreiran odbrambeni mehanizam koji nikako neću moći srušiti jer su u pitanju godine rada na tome. Kako god sebe doživljavam odvojenom, a emocije su dozirane. Na momente, delujem sebi hladno i lažno. Jedino one suptilnije, dublje emocije mogu da osetim u meditaciji, jogi. Tada se javi osećaj ispunjenosti, prisutnosti, a energija je divna i u osnovi seksualna, bar je tako doživljavam i osetim.
___________
Ples je divan način ispoljavanja. Napravila sam mantra veče i bilo je divno. Pokret je definitivno moj kanal.