The Cube Test

Ova žena me oduševljava. Imam ja taj škorpionski deo gde otkrijem nekog autora, pa ga intenzivno čitam /u ovom slučaju slušam, konačno neko ko priča i prenosi znanja mojom brzinom!/ ali mi se čini da se ovako ni na koga nisam primila ranije kao na nju. Njen intelekt je prosto fenomenalan, originalan. Elem, ovaj test sam pronašla proučavajući njen video materijal, sam po sebi malo govori o njenom radu, ali je interesantan kao igra otkrivanja sebe.

Ovako sam ja ispala po testu. Staviću skriveno da ne pokvarim onome ko nekad zaluta u ovaj prazan i napušten grad i klikne na video.  

Opcija Skriven izgleda onemogućava bilo kome drugom, osim mene, da vidi šta je napisano. Iako, zapravo, sve ovo pišem sebi, kao tragove po kojima ću nekad ponovo pronaći put, bila je poenta da se može videti, pa ću kopirati kao normalan tekst ovde.

Pustinja. Odmah sam pustinju zamislila pustom, samo pesak, i suv vazduh, vrućina, sparno. Ništa živo nisam mogla da zamislim, samo po nekog čoveka, ali je i to bilo nategnuto. Ne osećam se lepo u toj zamišljenoj pustinji, prazno mi je, sama sam i to nije prostor u kome se osećam kao na svom, strano mi je. Na sve strane gde pogledam je taj pesak, tako da mi je bilo teško da odredim veličinu pustinje.

Kocka. Kocka se odmah našla na sred pustinje u mojoj vizualizaciji, zapravo odmah je bila neprirodno velika u odnosu na sve, kao objekat koji tu nikako ne pripada ni po obliku, ni po veličini. Boja je bila tamno plava, sa nekom teksturom koja je boju činila nejednakom - ta plava je imala i metalik i tamne delove. Kocka je onako stabilna, teška, puna, možda čak i metalna, ali svakako od nekog čvrstog materijala, nimalo providna. Nisam umela da odredim racio veličine kocke u odnosu na pustinju jer sam zamislila da stojim ispred te kocke i onda mi je ona u toj perspektivi velika. Dopada mi se tekstura i boja te kocke deluje moćno.

Merdevine. Odmah su se našle skroz prislonjene na kocku, metalno sive boje, izrađene od metala, stabilne i veličine veće od kocke tako da stoje i iznad nje /kad bi se popeo na njih, gledao bi malo iznad kocke/

Konj. Divlji, crni konj skroz daleko od kocke u galopu, ide prema kocki ali je toliko brz, snažan i moćan da će samo projuriti pored. Nema uzde, nema sedlo, potpuno je divlji, neukroćen i nedostupan. Doživljavam ga izuzetno moćnim i zavidim mu na slobodi i snazi.

Oluja. Kad je rekla oluja, morala sam da se nasmejem i pomislim: Ma daj, zar opet i zar i tu? lol! Stavih je u vizualizaciji u desni ugao. Nije me previše uznemirila, volim zapravo nevreme, volim oluje, volim i strah/uzbuđenje koji se pojavi od percepcije moći prirode, destruktivne.

Cvet/cveće. Stavila sam jedan cvet /možda je imao par glavica/ daleko od kocke u istom pravcu gde je bila oluja /a sa suprotne strane sa koje je jurio crni konj/ Koralno crvene boje ili tamno crvene, menjala sam u vizualizaciji da ne bude crvena crvena, već nijansa koju mogu da volim. Uglavnom, bio je to jedan cvet, poput onih koji na jednoj stabljici imaju nekoliko cvetova, ali ne više od toga. Cvet je bio nežan, ali izdržljiv. Jaka boja mu je davala izražajnost i snagu. Značilo mi je što je tu.

Sudeći po značenjima datim u videu, beskrajno sam usamljena. Sudeći po broju interakcija i ljudi u mom životu, rekla bih da je to nemoguće. Ali, istina je, imam taj osećaj udaljenosti od svih, od svega. Zanimljiva perspektiva, u svakom slučaju. I intimnost/bliskost kao nikad ostvareni ideal. ):