Posebni trenutak

Zudnju da trcim u svetkovinama proleca kad pucaju kore bola i kroz krvotok prodju gnev, snaga, volja.
Kao i svake godine, buditi se i izadji van i trcati dok je jos sve nevino i belo, pored reke, bez cilja kud te instinkt odvede.
I u jasan trenutak sloma tela, kad u plucima nestane dah, hitnuti sebe poput koplja visoko, sto dalje od patnje unutra.

U doba kad je svet bio mlad i beo, covek je bio trkac sa kozom zivotinja preko bosih stopala i trcao kao blistava zrtva bogova.
U bezumlju sveg zivog slaveci sto je povezan sa svim.

Trenutak kad kao deca gledamo u ono veliko i belo u noci.
Mi smo dve velike nesanice istog sluzavog bica koje se zgrci u bolu kad prestaje biti larva i nasluti prve pokrete krila.
Na zidovima ljusture divnim ubodima tetoviramo buduci let. Premalo prostora, zar ne?
Kad se probudim, prvo cu vrisnuti tvoje ime.

Mozda prestanem biti telo. Razbijen krčag iz kojeg je voda razlivena svud. Divne tišine slobode u kojima vibriram dok u meni sve peva nebeske himne uzasne ljudskom sluhu. Sta znaju bedne cestice o bolu sve dok ih ne zaboli jace da ostanu vecno zaledjene u sopstvenom pokidanom tonu? U ekstazi, bogovi kidaju sebe i menjaju delove tela kao što deca razmenjuju slicice.  Negde cvetaju divlje ruze i slutim im opor miris dok zudim da prospem po njima semenu tečnost.
Po nebu, sve više viđam ptice bele kao sneg i ne znam im vrstu.

i know i'm not the only one...
what a relief!

Ravnodusnost na mogucnost potpunog gubitka vida.
Video sam lica koja sam voleo. Lepotu od koje je srce zadrhtalo u amplitudama visih sfera.
Sta hoce bedni, da im slavim suplja oblicja?
Oseticu olaksanje kad se probudim u mraku i zagrlim vrat svog vucjaka.
Sva priroda je samo slom svetlosti u plavom.
Milton je slep gledao u izgubljeni raj.
Evo sad zatvorenih ociju napipavam bocu dzina i savrseno tacno mesam tecnost u casu sa vermutom. Potrebno je izostriti cula da bi se cula granica. Za kaznu olizacu prosuto.
Uvek cu videti da pevam svoje reci.

Napisane reči ne deluju ravnodušno. Deluju ogorčeno, izazivajuće, oholo. Izazivaju Apsolut, Boga, sve ideje Višeg, Dobrog, Pravednog. Zvuče drsko: "Koliko jako možeš udariti?"

Ono što gubimo u životu pokazuje nam gde su vezanosti, šta je ono što smo stavili ispred Božanskog, zbog čega postajemo oholi, sujetni, ponosni. Sposobnost viđenja, intelekt, lepota, čulnost.

Jaka težnja ka mračnom, odbacivanje svetla. Potrebna je poniznost, prihvatanje. Samo to.

Ali, ti to mnogo bolje znaš, moje reči su suvišne. Imaš moć viđenja. Ostaje nejasno što zatvaraš oči pred tim.