..(..Calle de la luna..(..

Ne znam zasto uvek imam taj nemir koji ne odlazi, Justita.

Nemir je strah. Odakle? Sve krene kao instinktivna reakcija odbrane, a preraste u losu naviku uma. Naravno, sve oko nas hrani te strahove. Zasto? Zato sto nas porobljava, oslabljuje.
Sve je zapravo uzasno jednostavno. U pitanju je energija. Kreativnost, volja, intelektualne, emotivne i fizicke sposobnosti, otpornost u svim aspektima, sve zavisi od energije. Energija je potrebna za zivot. U vecoj meri je potrebna za promenu, za oslobadjanje od uslovljenosti. Gde odlazi energija? Odlazi onome sto vezuje paznju. Svaki put kada se uznemiris (bez obzira koliko je to opravdano, realno) paznja ti je usmerena na ono sto ne zelis da se desi, na ono sto uznemirava. Um tada preuvalicava, kreativnost koristi u pogresne svrhe, pa opasnost biva veca kroz znacaj koji mu pridaje. Efekat? Energija uzalud potrosena, a prepreke time osnazene. Znaci, pitanje je (i stvar koja je do tebe!): cemu zelis da (pre)dajes energiju?
Strah je instinktivna reakcija i kao takva ima za cilj da nas sacuva. Nasi instinkti su potpuno naruseni neprirodnim uslovima u kojima zivimo. Strah koji osecamo nije deo instinkta. U pitanju je uzasno losa navika kojoj je potrebno da se odupremo. Kako? Odgovor je u prethodnom delu: energija. Primeti koliko je teze ne podleci strahu kada smo umorni, iscrpljeni, kada smo na kraju snaga. Znaci, cilj mora biti sacuvati energiju. Ne rasipati je. Sve negativne emocije trose energiju kada se za njih vezujemo: bes, mrznja, povredjenost, strah. Prva stvar je ne hraniti te emocije, ne osnazivati ih opravdanjima (izgovorima), iskustvom, dokazima, znanjem. Drugi cilj je prikupiti energiju kroz ono sto nas ispunjava, opusta, cini da smo u dubljem kontaktu sa sobom, sa istinskom prirodom. A treci cilj je da energiju koju imamo koristimo u svrhu promene. Shvatiti da je oslobadjanje od uslovljenosti jedino vredno nasih zivota. Pazi, ovaj deo je najbitniji jer ne radi se o pukoj zelji da budemo prirodni, slobodni, nesputani. Mora biti mnogo vise od toga: to mora postati deo svakog naseg pokreta, emocije i misli. Inace je, kao i mnoge druge stvari, samo prazno slovo na papiru, bez dubine, bez moci.
Svi strahovi su u osnovi strah od smrti, prolaznosti. Sta (ili ko) se plasi smrti u nama? To je pitanje na koje treba potraziti odgovor. Kao i na pitanje zasto nas smrt plasi.
Sve je stvar pridavanja znacaja. Nista od onoga sto istinski imas ne mozes izgubiti. Sve drugo je samo iluzija da je tvoje, do tebe. Ali iluzije su jake i sami ih hranimo, sto i jeste problem kada pokusamo da ih se resimo. Zasto ih hranimo? Zato sto nam one daju osecaj zivota, sebe. I to je nas najveci promasaj.

Shvatila sam da se nemir moze pretvoriti u mir u prirodi.
Sve u zelenom pruza mi energiju.



*cvetuljak, Divcibare

Zudnju za mesecinom. Nege je visoko iznad kisa i doziva jer Mesec je uvek zena, zanosna.  Sapuce mi da jednom sam umeo da pevam.  
Gde je sad glas? Ovo  su polja neljubavi i polupan sluh kroz koji probija bedna svetlost i mrmlja.
Mesec je za nas smskanih krila. Zaboli koliko je lepa kad je beskrvna i naga.

Priroda Meseca je da prima svetlo od Sunca i da svoje biće otkriva kroz drugog. To je onaj najdublji deo naše prirode koji znači istinsku veru i dobrotu, najsvetije i najčistije u nama.

Snaga ljubavi, saosećanja, praštanja, istinskog razumevanja. Istinsko dobro.

Mesec predstavlja i zreli ženski princip, arhetip majke. Predstavlja nežnost, ranjivost, senzitivnost. Psihu, dušu.

Ono što nas sve spaja je beskrajna usamljenost, težnja za ljubavlju i prihvatanjem. Toliko puta smo celim srcem ušli u neki odnos, i toliko puta bili povređeni. Zatvaranje i strah od otvaranja predstavlja prirodnu odbranu. Taj deo nas je toliko senzitivan, suptilan i dragocen, da je prosto nužno zaštiti ga, sačuvati. Zatvorimo se tako, u strahu od povređivanja, i ostajemo beskrajno tužni zbog kontakta koji smo izgubili sa drugima i sobom, sa dušom.

Svi težimo ljubavi i prihvatanju, da budemo voljeni onakvi kakvi jesmo. Bez da neko ceni našu snagu, uspeh, imovinu, lepotu. Težimo da nas drugi voli, poznaje i razume u celosti, i zauvek, bez obzira na okolnosti i probleme u kojima se možemo naći. Tražimo onog ko će prihvatiti i naše demone, ludilo, rastrzanost i slabost. Odakle toliko snažna težnja za tim? Upravo zato što sami odbacujemo, ne razumemo i ne prihvatamo delove nas samih. To je taj deo gde dušu spoznajemo kroz druge, kroz odnose. I deo gde moramo shvatiti da ljubav jeste bezuslovno prihvatanje. Da bismo ga dobili, ikad, od drugih, moramo to isto razviti u sebi, za sebe i za druge.

Ljubav koju traži Mesec je potpuno apstraktna, a opet konkretizovana u svakom odnosu. To je sposobnost da se u svakom biću, u pojedinačnom obliku, u delu, vidi apsolut, jedno, celina.

Kako se može voleti bez straha od gubitka i povređenosti? To je krajnji cilj duhovnosti, potpuna devocija, poverenje, voljenje. Istinsko saosećanje i razumevanje kroz znanje da je sve deo jednog, jedno. Drugi su samo ogledala, oblici. Za to je potrebno da spoznamo dušu, večni deo, istinsku prirodu.

Srećan ti rođendan, @child_in_the_night