Oziljci i ozlede. Istetovirane duse.

U ozledama koje nanosimo sami sebi trazimo protivtežu unutrasnjem bolu.
Nista su oziljci koje ostavljamo u drugima prema oziljcima koje smo sami sebi urezali.
Ako su linije isprepletane, takvi crtezi postanu jedine mape pomocu kojih tragamo za iskupljenjem.
Ako su preduboke i urezivane vremenom, ostrim alatom i s paznjom, to su gravire u celiku cije fine linije utiskujemo na onima koji pozele da nam se priblize.

"Dolor animi gravior est quam corporis"...

Andjeli nevino spavaju dok iz mene kao iz ormara izlaze pervertirani goblini i gamizu nakaze onog vecitog sto je gladno lepote kao inspiracije.
Iste one sa tragovima bozanske koje u sebi nemam.

Evo me i pogledaj me cisto, platinasta duso.
Gde je ogavnost vidjena u svemu sto hoda, ako ne u tebi kad se vidis kao krasni, naivno pali u kalog, mutnost prljavog sveta?
Gde je bes ako ne sto moras sebe da dletom kuckas, rezes i kidas ne bi li se uocila strukturom vidjenom u tudjem, prelepo drugom.

Sanjam da mogu trcati zlatnim poljima, savrsen i nag sa bronzanim stitom i kopljem koje cu hitro hitnuti u odblesak sunca uocen na licu malomnog boga.
I ako promasim ili okrznem zrak, zasmejacemo se zajedno, besmrtni i ruzno, ruzno stvorenje.

Evo me i ne mozes mi nista bezobraznom, uzecu ti zlatnu nimfu da u obliznjem viru vodim ljubav sve sa svojim papcima, bradicom i mirisom jarca.

Kada se povredimo na fizičkom nivou, ostane trag na telu, ožiljak. Pao si, povredio koleno, koleno boli, koža se podere. I znaš tada da boli jer je došlo do povrede kože, tkiva, mišića, kosti. Povrede na emotivnom nivou često nisu prepoznate na pravi način, postoji bol koju ne razumemo, postoji strah kome ne znamo uzrok. Sve je teže razumeti ono što osećamo jer smo potrebe ugušili, jer smo se rascepili na delove i potisnuli sve ono što nije pronašlo pravi izraz, pravi odjek. Zato nastaje potreba da se ta bol izrazi na fizičkom nivou, da bi postala vidljiva za nas, za druge, da bi pronašla svoj izraz, svoje ispoljenje, da bi postala viđena, prepoznata. Sve je više onih koji se samopovređuju zbog toga, koji imaju potrebu da osete fizički bol, da ga vide, sagledaju, razumeju. Tetovažu sada doživljavam kao deo iste potrebe, iste priče. I bolje je, naravno, da je tetovaža, a ne ožiljak od zarezanih vena, jer ima bar umetnički izraz, estetski je lepše i samim tim izaziva manji strah kod drugih i manje odbacivanje.

Tetovaža kao ožiljak duše. Dopada mi se ta ideja i u mnogome menja način na koji sam doživljavala tetovaže. Ranije sam ih videla samo kao skrnavljenje tela. I bilo mi je čudno zašto bi neko trajno urezao nešto što mora biti prolazno, što nema trajnost. Sada razumem bolje – upravo je to svedečanstvo onoga što smo u nekom momentu osećali, doživeli. Za 5, 10 i 20 godina možda će se pojaviti stid, možda će biti banalno, glupo, nebitno. Ali je deo prošlog, deo onoga što je bolelo nekad. Čak i kada je emocija koju izražavamo ljubav, radost, ushićenje... nebitno je, to je potreba da bude fizički manifestovano, viđeno, obeleženo, prepoznato.