Reči koje zavolim

Asimptota. Zbog jedne drage osobe koja mnogo voli tu rec. I zbog simbolike. (:

(Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije)
Asimptota je prava linija ili kriva A kojoj se druga kriva B (ona koju proucavamo) priblizava sve blize kako idemo duz nje. Kako se krecemo duz B, razdaljina izmedju nje i asimptote A tezi da postaje sve manja i manje. Kriva moze ali ne mora da dodirne svoju asimptotu. U stvari, kriva moze da presece asimptotu beskonacan broj puta, ali njeno maksimalno odstupanje od asimptote se smanjuje.

Intuitivno, ovo znaci da f(x) moze prici proizvoljno blizu a ako x ucinimo dovoljno velikim. Koliko veliko je dovoljno veliko zavisi od toga koliko blizu zelimo da budu f(x) i a. Ovo znaci da ce daleko duz krive, kriva biti vrlo blizu prave.

Trajanje.

Iznova i iznova pravimo sebe istim. Iznova kreiramo istog sebe u istim okolnostima. Pojavi se ponekad težnja za nečim, urlik protiv besmisla, ali bez snage, bez trajanja.

Trajanje. Jako dobra reč. Zar to nije ono čemu težimo? Zar to nije upravo suština potrage za smislom? I ono što nam užasno nedostaje u ovom svetu kome je cilj intenzitet, brzina, korist, lažni sjaj? Površnost i kratkotrajnost svega daju iluziju slobode (neopterećenosti) – papirni tanjiri i čaše, majica koja traje tri pranja, partner samo za nekoliko noći, brza i gotova hrana. I znanje koje je samo površina priče, novinski članak na temu dokaza (ne)postojanja crnih rupa, novih poreza ili otkrivanja tajni života poznatih nikom-bitnih likova. Iluzija slobode, informisanosti i svestranosti osnažena svakim novim klikom na facebook stranicu. I kao posledica: utisak da vreme ističe, da ga ima sve manje i da ogromnom brzinom trošimo svoj život i bivamo potrošeni. Trošimo ga, i bezvredan je, na isti način na koji trošimo sve jednu stvar sa kojom smo u kontaktu, površnošću koju iznova i iznova biramo.

Ograničenjima dajemo trajanje, stalno ih osnažujući. A sopstvenu težnju i osećaj sebe, prepuštamo kratkotrajnosti emocija, misli i svega onoga sa čim smo u kontaktu.

Trajanje. Jako dobra reč. I jako dobar cilj. Trajanje je ništa drugo do neprekidni osećaj sebe. Kroz svaki pokret, kroz svaki dodir. Kroz emociju i misao. Kroz beskraj prostora koji doživimo sobom. ~

Melanholija.
Zategne se sva uzad i crno sunce divno zablista. Izvan sluha, zasuste krila polomljenih andjela dok gore svetkovine u horu maloumno objavljuju psalme.
Pozuda mi pokaze svoje nago lice i pozelim voditi ljubav sa bilo kim, a onda odgurnuti, isterati iz postelje, ostati sam i do svanuca gledati u noc.

ušuškanost.

zvuči kao onaj trenutak kada ti je udobno u krevetu i životu, dok si dete; brige i problemi će te svakako sresti, ali ti još to ne znaš; dobro ti je i ušuškan si u svoju malu sreću.

Justitia ::

Odsmeriti.

Rec koju su smislile devojcice. Koriste je kada se zajedno ljuljamo – kada je potrebno, zbog stabilnosti konstrukcije, jednu od dve ljuljaske zaustaviti, tj. odsmeriti, kako bi se kretale naizmenicno. Mnogo je dobar taj osecaj – kada naglo zaustavis pokret i krenes ponovo, sa zakasnjenjem u odnosu na drugu ljuljasku.

Pronašla sam ovu praistorijsku poruku i kopirala devojčicama, da vidim da li se sećaju odsmeravanja. Evo autentičnog odgovora:



Sandra, fizičar. Dakle, antifaza. Možda zavolim i tu reč. Čudan je ovaj život, skroz. Lepo je pronaći stare reči i tragove. Nikad se ne bih ni setila te reči, niti tih dešavanja, da nije bilo ovih zapisa. A, da, deca rastu i biraju svoj smer.