Na pocetku da, tuga je potez koji tvojoj lepoti daje jednu unutrasnju dubinu. I to privlaci, zaista. I kad se osmehnes u svojoj lepoti, tvoja tuga ispod osmeha dotakne srca.
To ne traje dugo. Preraste u bol, i lepota pada, postepeno i neprimetno. I kada padne, iako je pala prvo u svom srcu, ti ostajes slomljen na cistin, bez iceg, posve nag u svirepu tisinu sveta.
I ne samo to sto su ti se crte lica promenule, postale ostre i grube; i ne samo sto ti se telo promenilo vec to sto ljudi osete bol, i kad je ugledaju sklanjaju se. Ne zele te vise u svojoj blizini. Mozes da ih volis kao sto ih niko voleo nije, mozes da im govoris jezikom andjela, ali, jedino sto zaista zele od tebe jeste da nestanes. Na kraju, tii nestanes i sklonis se od svih, ne zelis da smetas tudjoj sreci.
Jednom, otvoris kapije sirom svom bolu i on preplavi sve. I ponisti te.
*
Neko to zove prociscenje, mozda i jeste, otkud znam. Najbitnije za coveka je izdrzati pauzu. Oni koje si voleo prelaze na drugu stranu ulice kada te videli. Vrata svih pozorista ljudi za tebe su zatvorena. Pauza, prostor u kojem si zatocen u prostor bez izlaza, bez iceg i bez ikog. Pauza na sceni, pauza u zivotu, svejedno, isto je jer svaka pozornica je uvek osjaj stvarnosti. Tisina koja je oko tebe, bol koja je u tebi, zivot koji je zatvorio svoje kapije za tobom.
Neka je pauza kao vecnost, neka je neizdrziva, neka si sam na sceni - moras je izdrzati - jednom ces u sebi naci rec koja ce je prekinuti, pokret koji ce te nastaviti tamo gde si stao. I izraz koji ce ponovo osloboditi tvoju lepotu.
Jednom, ako je izdrzis, pauza prodje, i bol nestaje. Dizes se, polako, i posmatras svoja ostecena krila, i budis se. I sve vise osecas ceznju za svojim nebom.
Jednom, zapocnes ponovo svoj blistav let ispod zvezda. U tu i tad, ti sa senkom pada u sebi, imas najlepsi osmeh. Osmeh saosecanja. Takav osmeh imaju najlepse zene na svetu. Osmeh jedne Mona Lize.