Beg

Da li je moguce da ne mozes pobeci...?

Ne umem pobeci, obelezen sam, za svaki osecaj budem svirepo kaznjjen.

.

A sta ako samo uporno bezimo od besmrtnosti?

.

Ne od besmrtnosti, nego od praznine koja će možda ostati iza nas. Od straha kojim ta praznina ledi dušu, već sada dok je krv još topla u nama.

Jedino je smrt izvesna.

.

Te praznine su neraskidivo povezane, kao lik i odraz u ogledalu. Samo zavisi kakvu ćeš grimasu napraviti i da li ćeš se približiti dovoljno blizu ogledalu da pogledaš u sopstvene zenice. Osmeh obasja odraz, oko sebe ugledaš čudesan svet.
Vrlo je važno kakvo ogledalo biraš. Ako izabereš iskrivljeno, beg mi je potpuno razumljiv, i poznat.
Potreban je samo jedan zaglušujući vrisak..

Najčistiji odraz je u očima anđela.

Sve je vezano za osecaj praznine, sve se vrti oko toga. A potrebno je samo da, u momentu kada osvestimo taj osecaj praznine, besmisla, nepripadanja, usamljenosti, bezrazlozne tuge, nostalgije, pomislimo na to da zapravo ne postoji nista realno zbog cega bismo se tako osecali. Zivi smo! Tu smo. Imamo ovaj trenutak i svu slobodu da ga ispunimo na nacin na koji zelimo. Udahnemo duboko i samo prihvatimo da su stvari upravo takve kakve treba da budu. I da ne moramo sada imati odgovor na pitanje "Zasto?" – imacemo ga sutra, kroz nekoliko godina, na kraju... nekad. Onda kada budemo mogli da se udaljimo dovoljno od ovog momenta. A do tada imamo izbor – da prihvatimo i uzivamo u ovom trenutku u meri u kojoj je to moguce ili da se opiremo, da trazimo smisao, bezimo u neki drugi trenutak, na neko drugo mesto...

"Duboko u vama nalazi se bezdan: zbog toga i jeste u begu od vlastite dubine. Buda je taj bezdan zvao "ne-sopstvo" - annata. Nikog unutra nema. Kad pogledate, vidite samo nepregledan prostor - jedno unutrasnje nebo, ponor bez kraja. Dok zurite u tu zastrasujucu dubinu, pocinje da vam se muti u glavi, te vi bez oklevanja bezite. Ali kuda? Gde to bezite? Kuda god da odete, ta ce praznina krenuti za vama, jer to ste vi, vas Tao, priroda. Coveku to mora da postane zanavek jasno."

"Sve to podseca na ovo: kad odete u planine i sa nekog vrha pogledate nadole, uhvati vas vrtoglavica od pogleda na dolinu. Tad prosto ne zelite da zurite, jer vas obuzima sve veci i veci strah - mozda cete pasti. Ali nijedan vrh nije tako visok, nijedna dolina tako duboka kao ona u vama. I zbog toga, kad god pogledate unutra: strah, drhtanje, vrtoglavica - istovremeno sklapate oci i bezite glavom bez obzira. Trcali ste, sve dalje i dalje od te dubine, i to ne jednom - kroz hiljade zivota ponavljali ste jedno te isto. Nikuda niste stigli, nista time ni dobili niste."

Osho, "Nebesko seme"

Hiljade iskrica u kisnoj noci u padu, kao da su nebeske svetlice prosute po talasima tamne vode. I kao otkinut od strune, pozelim da padam sa njima, kao pali andjeo.

- как вас зовут?
- лишняя женщина.