Pobuna prostora

Zamislite da ste u zatvoru i da ste zakljucani u celiji, a oko vas su resetke. Ako zanemarite pravougane prostore, jasno vam je da se ustvari nalazite u centru koncentrisanih kruznica kroz koji prolazite jedino kad vam se otkljuca krug u kojem ste zakljucani. Znate da postoji i poslednji krug koji je oivicen visokim bedemima i bodljikavom zicom sa strazarima na kulama, ali, kapija tog kruga nece biti otkljucana za vas jos dugo.

Vremenom, u zatvoru postajete svesni da gubitak slobode ne pada toliko tesko koliko gubitak sopstvenog prostora. Vi delite celiju sa drugim zatvorenicima, a samim tim, delite sa njima i sopstveni integritet. Ako vas puste iz kruga vase celije, u sledecim dolazite u dodir sa drugim grupama zatvorenika, bilo da su to krugovi hodnika i zajednickih prostorija bilo da je to sam krug zatvora sa otvorenim nebom iznad i bodljikavom zicom okolo. U koji kog krug vas pustili, jasno vam je da nigde nemate svoj prostor. Vi ga delite uvek sa drugima i prisiljeni ste da suocavata svoj integritet sa njihovim integritetom. U bilo kojoj da ste od kruznica, ostali zatvorenici ili potvrdjuju ili osporavaju vas integritet, i vi ste primorani da dolazite u sukobe, fizicke ili verbalne. Zatvor za vas postaje upravo ono mesto u kojem se borite za integitet, i pred vama je stalno izbor, ili da ga sacuvate ili predate.

Ukoliko u takvoj borbi sa ostalima postanete pregrubi ili prekrsite pravila, posalju vas u samicu. To je ona ista kruznica poput ostalih, ali u njoj nema drugih zatvorenika. U njoj ste sami. Naizgled, vi sad imate svoj prostor i u njemu neosporen integritet. Prvi put posle toliko vremena vi ste svoji i celi. No, posle dan ili dva, pucate psihicki. Zasto, ako ste pretpostavili da je prostor jednako integritet?

Pobuna prostora. Oduvek sam imala zelju za prostorom. Potrebu da ga ogranicim svojim vrednostima, idealima, principima. Da u njega smestim sve ono sto mi znaci. Da ga ucinim sigurnim, udobnim. Da tu sacuvam sve ono sto je vredno. Boze, koliko sam ceznula za tim osecajem sigurnosti! Trebalo mi je dugo vremena da shvatim koliko sam samu sebe time ogranicila. Koliko sam taj prostor, u pokusaju da ga odbranim, sve vise i vise gubila. I kako sam onda samu sebe ugusila! Sto mi se prostor vise smanjivao, to sam imala veci strah od toga da nemam kud. Da su zidovi svuda oko mene. A zidove sam sama postavila. I sama ih pomerala pri sukobu sa drugima i okolnostima. Povlacila se! Predavala.

Kad pokusas da nesto sacuvas i ucinis sigurnim, izgubio si. Kao ona prica sa semenom. Kada je ucitelj dao seme trojici sa zadatkom da ga sacuvaju dok se on ne vrati. Jedan ga je prodao, sa namerom da kupi drugi kad se ucitelj vrati. Drugi ga je stavio u kutiju, na sigurno. Seme se, naravno, osusilo, propalo. Treci je zasadio seme. Pustio ga da raste, prepustio ga zemlji i prirodi. Kada se ucitelj vratio, prva dvojica nisu imala nista. A treci je imao pun ambar.

Jednostavno, zar ne? A koliko godina mi je bilo potrebno da to shvatim? Nista mi nije ostalo od vrednosti, principa, ideala koje sam pokusala da sacuvam. Nista mi nije ostalo od svega onoga sto sam zelela da budem. Zbog tako glupog nacina da to sve sacuvam.

Otvoriti prostor. Srusiti granice. Shvatiti da imamo sav prostor ovog sveta! I da ga niko ne narusava, osim nas samih. Poverenje. Sve je stvar poverenja. U sebe, u prirodu, u zivot.

Stupnjevi

Kao svaki cvet i svaka mladost vene
Starost uzmice, cveta svaki zivotni stupanj,
Cveta svaka mudrost i svaka vrlina
U svoje vreme i vecno ne sme trajati.
Srce na svaki zov zivota mora
Spremno biti na oprostaj i nove pocetke,
Da bi se hrabno i bez tuge
Podalo novim dragim okvirima.
Neka car se krije u svakom pocetku,
Ona nas stiti i pomaze nam ziveti.

Koracajmo veselo kroz prostor u prostor,
Ne prionimo nijednom kao zavicaju,
Duh sveta nece da nas okuje i stesni,

Stupanj po stupanj hoce da nas digne, prosiri.
Tek sto smo u jednom zivotnom krugu zavicajni
I prisno postali, vec preti mlitavost,
Samo ko je spreman na polazak i put,
Moze se oteti navici koja koci.

Mozda ce nas jos i smrtni cas
Ka novim prostorima mlade poslati,
Zov zivota nikad nece prestati...
Onda hrabro, srce, oprosti se i isceli!

(Pesma Jozefa Knehta, iz knjige Igra staklenih perli, Herman Hese)

1
Zamisli jednu kucu. Odaberi onu koja po izgledu najvise lici na tebe, na ono sto zelis. Zamisli dvoriste, fasadu, cvece, travu. Sve sto je potrebno da bi doziveo to kao svoj dom. Zamisli sada sebe kako ulazis u tu kucu. Otvaras polako ulazna vrata i odjednom se nadjes pred praznim prostorom. Kuca je potpuno prazna! Ne postoje stvari, ne postoje unutrasnji zidovi. Oseti taj prostor koji te odjednom uvlaci, oseti strah i cudjenje. Zastani na trenutak, zazmuri.

2
Hej, kuca je potpuno prazna! Mozes je ispuniti kako god zelis. Oseti kako te sada na tu misao preplavljuje osecaj zadovoljstva i kreativnosti i kreni da uredjujes kucu. Pregradi je sa onoliko zidova koliko zelis, unesi sve one stvari koje ti znace. Policu za knjige, knjige, stolove, ormane. Tepihe, zavese, prozore. Sve one uspomene, tonove muzike koje imas u sebi, sve one emocije i misli. Napravi kucu ta bude tvoja, potpuno uredjena na nacin na koji zelis. Izaberi boje, materijale, oblike. Ne postoje ogranicenja!

3
Sada pocni da menjas. Izbacujes jedno, dodajes drugo. Pravis nove varijante, pomeras zidove, namestaj, boje i oblike. Poigraj se malo sa tom mogucnoscu. Oseti taj nalet energije, taj haos u koji upadnes u pokusaju da puno toga izmenis, isprobas. Pusti da se potpuno umoris u tom pokusaju uredjivanja na nov nacin, da te to ispuni i preplavi.

4
Sada polako zastani i pocni da izbacujes sve stvari koje si uneo. Jednu po jednu. Oseti kako sve one dragocene stvari nestaju. Izbaci sve sto si uneo, sav namestaj, dizajn, boje. Izbaci i sve emocije, uspomene, misli, fotografije. Upij na momenat sve ono sto je pokrenuto tim izbacivanjem, i strah od gubitka i umor i osecaj besmisla. Oseti kako se tesko odvajas od nekih stvari, misli i emocija i kako ti izgleda kao da gubis delove sebe.

5
A onda, dopusti da izbacivanje ide sve brze i brze. Da se uz novi nalet energije pojavljuje osecaj oslobadjanja. Oseti tu destruktivnost u sebi i sve ono sto ona pokrece. Na kraju, kada ispraznis celu kucu, srusi i zidove. Oseti kako ih rusis, kako padaju pod udarcima tvojih pesnica. Izbaci i sut koji je nastao tim rusenjem. Izbaci sve i ucini prostor ponovo praznim.

6
Na kraju, umoran, oseti tu prazninu oko sebe. Oseti da ne postoje ni spoljni zidovi, da granice nestaju, rastapaju se. Sve je prazno! Sada zastani. Potpuno se umiri. Osvesti sve emocije koje ta praznina izaziva u tebi. I pusti da se stopis sa njom. Da te uvuce u sebe. Gubitak oblika. Prepustanje. Oseti mir koji ispunjava, spokoj.

Volim tisinu posle zvuka i pauzu posle pokreta. U osluskivanju, iza i posle, kao da cekam objave smisla.

Kao dete, umeo bih satima na klaviru lagano pritiskati dirku za dirkom, vodjen cudnim sluhom i cekajuci da se iz tisine objavi ton koji ce da me objasni. Ili, zanesen u igri, igrao bih sopstveni balet po nevidljivoj muzici a zatim zastao u ispruzenost u zudnjii ka onom konacnom izbavljenju kroz koje ce u pauzi pokreta proci.

Nista se nije promenulo u meni, jedino sto na drugacije nacine prizivam iste objave. No, kao da je to sve varka i kao da u tisini i pauzi nema nikakve istine i nece je nikad biti, vec samo vest i tamni, lucidni nagon za sopstvenim ponistavanjem.

Problem Odnosa je u potrebi za prisustvom, pažnjom koju dobijamo od drugog. Suprotno tome je osećaj nedostajanja, odsustva. Cela igra je u tome, u prisustvu i odsustvu, posedovanju i težnji da se ima. Tu nastaje prianjanje, vezanost, potreba, želja. Tu nastaje i ljubomora kada neko drugi biva predmet pažnje, kada zauzima prostor, traži vreme. I, zaista, prisustvo jeste ograničeno – ne može neko bivati istovremeno sa više njih odvojeno, dajući im posebno vreme i posebnu pažnju. To je logika uma, racionalno razmišljanje: ako je neko sa drugim u jednom trenutku, nije i sa tobom, ne može istovremeno obuhvatiti oba, biti na dva mesta. I to je istina. Ako ovog momenta pišem ove reči i razmišljam o onome što nas vezuje, ne mogu istovremeno raditi i poreske bilanse, jer pažnja biva na jednoj stvari u jednom momentu. U sledećem već može promeniti pravac, ali je taj momenat utrošen na jednu stvar. U tom smislu, sve što obuzima pažnju konkuriše nečem drugom što može biti predmet pažnje.

Problem Odnosa je u potrebi za celovitošću. Potrebi za prisustvom. I onda dolazimo do toga da smo drugom dali moć da nas upotpuni, da je drugi potreban da se osetimo celim.
Igre radi, zatvorimo oči na momenat. Opustimo telo, posmatramo dah. I onda, potpuno opušteni, zatvorenih očiju osetimo unutrašnji prostor. Osetimo sebe u tom prostoru, proširimo se na ceo prostor. Primetimo da granice unutrašnjeg prostora ne postoje. Prisutni smo, celoviti. Pažnjom obuhvatamo ceo prostor koji je potpuno prazan. Ili pun ako u svest pozovemo druge. To je naš prostor i do nas je ko biva delom tog prostora. Kako može bilo ko nedostajati, kada u momentu čežnje obuhvata ceo naš prostor? I tu već izlazimo iz logike uma, granica racionalnog. Jer, cela poenta celovitosti je da osetimo sebe u prostoru svesti, da osetimo sopstveno prisustvo. Kada je prostor ispunjen našim prisustvom, onda tim prostorom možemo obuhvatiti i sve druge, sve što nedostaje. Punoća biva upotpunjena, ali ne i ugrožena odsustvom drugih. Potpuno beskrajna mogućnost širenja, obuhvatanja pažnjom. I onda, zašto je potrebno da drugi potvrdi značaj, vrednost, da da pažnju, kada mogu sama obuhvatiti pažnjom sve ono što hoću da biva delom prostora? Kada je drugi tu, prisutan ili u nedostajanju ne postoji razlika – tu je, zauzima prostor svesti. A kada ga nema, i dalje je sve potpuno, ispunjeno.

Na koliko mesta onda taj drugi može biti? Kome sve može ispuniti prostor? Gde je ograničenje?

Čemu onda služe drugi? Uvezuje se energija kroz doticanje. Oseti se, prožima, utiče, menja, sve dok osećaj prisustva nije dovoljno utemeljen, sve dok beskraj unutrašnjeg prostora nije postojani osećaj prisutnosti.

Toliko momenata u našem životu je prosto izgubljeno! Uronjeni u život, poistovećeni sa ulogama, u ljutnji, uvređenosti, pravednosti, besu ili, u dosadi, tuposti, letargiji ili poslovima koje mehanički završavamo.

Napravih jedan prostor u prostoru. U njega stavljam samo one momente u kojima sam uspela pobeći. Ne umem zadržati ta stanja, trajanje tih momenata zavisi od energije i svesti koje nose iako se igram sa idejom da ih umem produbiti i produžiti. Ideja je da skupim dovoljno takvih trenutaka da u tom prostoru mogu ostati. Kao da gradim kuću koju ispunim po nekom sitnicom da bih nekad, jednom, tamo mogla živeti.