Izbegnem da se probudim

Okrenem pogled u pogresnu stranu, odustanem ili ne prepoznam ili izbegnem momenat budjenja. Ili, zanesen ceznjom da se vec jednom probudim i pogledam jasno, upravo u tom momentu skretanja ociju poverujem da to sto vidim jeste taj sretni trenutak spoznaje.

Neka je to iskustvo dodira boginje Kali. Iluzije. Neka ume sa svim mojim culima i neka plese svoj hiljaduruki ples pred mojim blistavim ocima. Neka i volim to njeno telo, usne, ruke, i neka je ta ljubav veca od ljubavlju za cistom spoznajom.

Razmisljam o Budinom osmehu, upravo sad. Vani, kise padaju niz krovove na ulice, i negde u brdima osecam da je sneg i vukovi zavode mesec dok neko upravo sad vodi ljubav, ali ti, o Probudjeni, zar nisi bio sretniji dok si tragao nego sad kad si konacno pronasao ili pronadjen si?

Svaki put kad procitam ovaj post imam istu emociju – kao da me nesto presece, neka tuga, neka ceznja. Reci su prave, pogadjaju sustinu. Jer stalno imam taj utisak da nesto gubim na tom "putu spoznaje", da sa boljim razumevanjem, sa svim tim trenucima budjenja, deo emocija (i mene!) nepovratno odlazi. Najbolji momenti su oni kada je vatra najjaca, kada su emocije najintenzivnije i kada se kockice sklapaju neverovatnom brzinom i redosledom. Fenomenalan osecaj! Ali, onda posle, kada se sve stisa, kada je potpuno jasno, onda vise nije to to. Izgubilo je na intenzitetu, na znacaju.

Da li to svi radimo? Okrenemo pogled u drugu stranu u trenutku spoznaje? Iluzije su lepse od istine? Ili je to opet racionalizacija, bezanje. Boze, kako je covek vezan za sliku o sebi. Za sve te emocije, ceznju, ljubav koja vezuje, ogranicava. Kako se plasi tog nestajanja, prepustanja. Toga da nije, zapravo, poseban, drugaciji. Jer bez oblika, bez zelja, emocija koje pokrecu, bez talasa koji lome, bez zabluda, iluzija, ideala, bez reci koje zele da se pobune, pitaju, izraze, koje traze odgovor, bez bola, ceznje... ko sam ja?