Lesbian bar

Nema dodira mozda , no, kisa je uvek licna povest o padu. Hodati izgubljeno kroz kisne kapi i loviti usnama kapljice svetla.
Negde u nekom baru gledati zanosna zenska tela a zatim piti alkohol kao kad se trazi zaborav.

I sinoc sam sanjao dim i onu promuklu toplinu u plucima. Prepoznavanje. Mir. Povratak sebi. Cudno, uz cigaretu uvek sam imao osecaj da sam potpuno ceo i u svom dahu. Danju vise i ne osecam zelju, iako ogoljen i sa osecajem da mi nedostaje nesto nejasno i sveto, ovde u grudima, na usnama, izmedju prstiju. Uvek taj osecaj kao da to nisam ja, vec neko drugi, bezlican i siv, lisen svoje sustine.

Gospode, kako sam voleo cigare... Toplina koju bih naglo osetio duboko udahnuvsi. A ovo sad bez njih kao da nisam ja vec neka izgubljena kreatura koju snazno zasipa u mlazevima kiseonik direktno u um oslobodjen omamljenosti nikotinom koji sam grizao i jeo kao prozdrljivac odocneo u svom sudnjem danu.

Mesecima od kad sam odbacio cigarete, razumem da sam da sam s njima odbacio i bitne prostore svoje licnosti. Jedna od njih jeste i cutljivost. Divan povod da zacutim pred drugima i potpuno izgubim se u sebi. Zapalim jednu, zatim drugu, uvek narednu i zacutim tako zasticen dimom i lisen razloga da pricam. Ovako, neminovno bivam prisiljen da razbijam nelagodnost soptvenog prisustva polurecenicama iza kojih jeste pravdanje neugasle zelje za samocom.

Istina je. Osecam se bez cigareta veoma snazniji, brzi, pametniji. Ne znam da li dozivljavam dublje, ali znam da mislim jasnije i cistije i eksplozivnije. Ujutro, nesvesno, odbacujem brzo zastore sna i cesto odlazim na trcanje i trcim sve dok mi kiseonik ne pokida pluca a zamor zakuje noge. Istusiram se i odlazim na posao, s uzivanjem pijem kafu bez zelje za cigaretom. No, ovo sto sam bez nje nisam ja sto sam nekad bio i znam da necu to vise nikad biti. Jednostavno, ostar prekid i odbacivanje i korak drugi i ja drugaciji i bez omamljenosti nikotinom. Lisen izbora zaborava.



Jedina sustinski drugacija zelja za cigaretom jeste se pojavila pre par meseci, u jednom bitnom zivotnom momentu u kojem sam jasno osetio da mi stric neopozivo umire. Sedeci jedan naspram drugog za stolom, razumeo sam da on nece dugo. Pogledao sam ga. Iz tih sivih ociju pevale su mi poslednje iluzije o zivotu. I tad, pozeleo sam zapaliti upravo tu jedinu i zadnju zajednicku jer ranije, sedeci uvek jedan naspram drugog, cutali smo oba i pusili neprestano, razumevajuci se dobro iznutra i bez reci. A sad, posmatrao sam kako poput peska istice njegovo vreme i ispada mu iz prstiju jer iznutra, vecito gonjen uvek gladnim svojim demonima, vec sav je pocepan bezumnim alkoholom, duvanom i iscrpljujucim radom.

Jasno sam pozeleo da zapalim sa njim onu jedinu iza koje se vise necemo videti u svim ovim raskosnim svetlostima postojanja. No, nisam. Nesto unutra u meni nije mi gordo i tvrdoglavo dalo. I tako, oprastali smo se cuteci i svako u svojoj samoci, on sa a ja bez. Unutar sebe, precizno, urezivao sam tu sliku u kojoj drhtavo zamotava grubo isecen duvan u beli papir bez obaziranja na sopstveno nestajanje. I zaista, jednog dana i nedugo posle, pozlio mu je i nesto unutra odvano naslucivano popucalo je i popustilo naglo mrveci sve pred sobom poput otcepljene stene. I tako, nisam ga vise video do dana njegove smrti kad vise ionako nije bio tu vec njegovo ugaseno telo bez plamena duha i dima duse polozeno kao zagasena cigareta u pepeljari.

Pomislim cesto, ako nisam tad s njim zapalio tu zadnju zajednicku, zasto bih sa bilo kim i uopste posle? Pogledao bih sebe s prezirom.