I to će proći....

I ova noc ce proci, ponavljam sebi dok cekam svitanje. Bezglasno jer isuvise je modrica na usnama i zvuk ume da ozledi. Cesto, sa takvim smislom, to budu reci na nekom nerazumljivom i nepoznatom jeziku, izdvoje se iz mnostva utvara reci koje me opsedaju; otkinu se kao prelom samoglasnika i suglasnika i padnu na dlan i budu mi jedina svetiljka kad nikakvog svetla nema.

Ne prizivam prolazak noci tim recima, niti verujem u njihovu moc, ne postoji mozda ni otklon od tame, ali, nemocan sam da se ne pojave jer u meni su urezane kao u nesvesnom i urodjenom impulsu. Reci su jedini dodir koji osetim na sebi dok budam bdim u najdubljoj noci a svitanja nema.

Zaboravi me, i ova noc ce proci. Zaboravi me.

Ima tako beskrajnih noći. Ne mogu se setiti pre koliko godina, vekova je ova počela. Duga, neprijatna i teška.
Otelotvorila je razne događaje i ljude koristeći se rubovima sećanja. Svih onih koji su ognjem, mačem i jednom svetlom tajnom bili zaključani.
Uskoro će svetlost. Izići ću bosa na rosu okrenuta prema istoku, da spadne sve sa mene. I ova noć.

Moze ako doista mislis da ce se to i desiti. Rijeci su cudo Bozije dizu i ruse ego kako im je volja. Ja mislim da se rijecima moze dosta postici,spasiti zivot,unistiti zivot...Sve se moze,ako se uistinu vjeruje u to.

Cesto razmisljam kako covek prezivi rat. Kako nastavi dalje posle ubijanja, zlostavljanja, silovanja. Ili posle situacija u kojima je to sve posmatrao, ne mesajuci se. Dopustajuci. Da, nemamo izbora, zar ne? Zar cemo ugroziti zivote svojih bliskih, svoj zivot?
Ne mesaj se. Prihvati. Spusti glavu. Ne opiri se.
Ne ide mi taj koncept u ovom trenutku nikako. Ne ide mi to prihvatanje. "Znaces da si prevazisao/resio po tome sto te ostavlja ravnodusnim" javlja se recenica iz knjige koju sam citala. Kao i "proci ce". Izmaknes se iz svojih emocija, misli, postavis se u ulogu nemog posmatraca. Da, funkcionise. Zapravo i nije tako tesko.
Ali u ovom trenutku postoji otpor tome. Jedan deo mene kaze da je to izdaja. Drugih, sebe. Ko ce se pobuniti? Ko ce ustati i reci da nije u redu, da ne moze tako? Ko ce odbiti da pristane na pogresno?
Nikad necu resiti, prevazici. Ne zelim da budem ravnodusna. Jer, sta ostaje kada se izmaknes iz svega? Ko sam ja bez emocija?

jutarnji rituali,
čaj, muzika, vesti;
garderobna kombinacija
koju sam smišljala sinoć;
1512 koraka do posla;
mašina brojeva, papira, galame -
idealna za zaglušivanje otkucaja;
1512 koraka nazad...

ostatak dana provedem
u samolaganju.

paradoksalno, umornija sam što su plesovi kraći.

proći će, znam, i ta želja za plesom, korakom u dvoje i zajedničkim ritmom.
ali mislim da ću do tada čekati u nekom kutu plesne dvorane.
dok ne zaboravim da plešem.