Prelepo je...

U vodama modrozelneim ispod olujnog neba plivati telom ponovo nevinim.

Porodica, to bi bilo. Probuditi se pored divne zene i posmatrati njenu lepotu, a zatim cuti smeh ili plac svoje dece, vec budne i nemirne.

Ustati, staviti kafu za dvoje i dok se svitanje budi, potraziti velikog, cupavog psa na tremu i baciti mu jednu lepu kosku.

Imati belog konja, poput dedinog, i ponekad, uzjahati ga sa svojom ljubavlju, bosonogi, i otisnuti se u galopu zajedno u suton pored reke, u nepoznato.

Živi se tako, polako, dan za danom. San se čini sve dalji, nedostižan. Tada slučajno pogledam, vidim neko sanja moj život. Sa svim malim pojedinostima koje me čine onim što jesam.
Ja gledam negde u daljinu i vidim neko drugi živi moj san. Koliko života, toliko snova, loše raspoređenih.
Predivno, predivno je zastati, zaboraviti na male i velike probleme, na trenutak pogledati svoj život tuđim očima i reći sebi da je to jedino što je potrebno.
Zahvaljujem se na tom trenutku, na očima i pozajmljenom snu.

.

Biti probuđen suncevim zracima. Prepoznati da si nasmejan bez nekog posebnog razloga. Telo ti odmorno, lako. Osecati miris kafe koji se siri iz kuhinje i cuti zvuke tihog baratanja soljicama, znati da se trudi da ti ne prekine san. Cekajuci prve reci, uzivati u prijatnom miru, samoci i nepokretu.

Imati isti cilj i u istom videti smisao. Teskoce nositi uspravno i ne dozvoliti im da ubiju duboku i snaznu potrebu za pruzanjem i primanjem neznosti.

Samo onda kad proniknemo u dubinu vode, postajemo živim. Tu se prožmemo sa sobom. I tad se prožmemo i sa onim koga volimo, celim svojim bićem. Jer tu je rešenje. Mora ga biti.
To je most.
Od nas - do nas.
Naš most.
Naš čamac.
Naša stvarnost.

Nedavno sam upoznala devojcicu, koja je rodjena bez ruku, i pise nogama! ( : ) Jako je pametna, i predivno pise! Ima malu stolicicu na kojoj sedi. Ona je u razredu sa jednim detetom iz komsiluka kom drzim casove, pa je bila kod nje. Zajedno smo radile engleski. Nisam htela da se ponudim da ona prica resenja, a ja da pisem kako je ne bih uvredila. Ona je mali umetnik, peti je razred, i dobro konta. Odusevila me je njena upornost, njena zelja za znanjem! Nisam je sazaljevala, divila sam joj se. Odusevilo me je i to drugo dete koje se druzi sa njom, izgledaju kao najbolje drugarice. Ona nije invalid, za nju ne postoje prepreke! Verujem da i ona zeli da je i drugi tako posmatraju. Sve deca su divna, ali ona je jedinstvena, ne zbog svog fizickog stanja, vec psihickog - inspirise! ~

Budjenje jutros.
Pre svitanja vec sam u stvarnosti, iz zaborava. I radostan sam, bez razloga kao dete.
Neobicno da pred svaki pocetak proleca otvaram oci uvek ranije sat vremena pre sunca i zelim da trcim na stazi ili lovim ribe u reci.
Tri sata slobode do posla. Besmrtni trenuci. Mogao sam od divlje tresnje uraditi pisaci sto.
Prva svetlost. U dvoristu cvetovi kajsije samo sto se nisu otvorili.
Mozda ce biti beli od snega kao i prosle godine.
Snazan sam, jos uvek i jos dugo. Gladan sam. Gde umiru vukovi?