Borislav Pekic

Obozavam Pekica. Prva knjiga koju sam procitala je Besnilo (pre vise od 10 godina). Utisak: fantastacan, neopisiv. Elem, zbog tog romana sam imala nevidjeni trip kada sam sletela na Hitrou u Londonu. Nikako nisam mogla da izbacim te slike iz glave. A imam jos uvek strah svaki put kada pomislim na roman, ne zbog mogucnosti da se neka zaraza prosiri na taj nacin, krhkosti zivota i cinjenice da u trenu okolnosti i uloge mogu biti potpuno promenjene, vec vise zbog samog kraja. Onog uzasno zastrasujuceg osecaja samodovoljnosti, nadbica. Zar je sustina u tome? Zar nije bolje ostati ranjiv, polovican, smrtan, u iluziji? Nikada necu razresiti tu dilemu.

Ostavljam prostor da sam potpuno promasila poentu. Bilo je davno kada sam knjigu procitala, a ovo je ono sto je od nje u meni ostalo.

~~~~~

"U "Besnilu" su ispoštovani svi postavljeni zahtevi: priča o besnilu na Hitrou, zarazi, karantinu, borbi sa bolešću, otkrivanju njene prave prirode sa pripadajućim ludim naučnikom zaostalim iz nacističkog doba, uz dodatke dvostrukih i trostrukih špijunskih zavera, jednog (ne)savršenog zločina, tragične ljubavi i, na kraju, kremaciji aerodroma uz prigodno lamentiranje nad pravcima razvoja civilizacije i opstanku demona, ni u jednom trenutku ne odstupa od standardnog naboja akcija i ideja koje prosečni konzument može da proguta a da mu zalogaj ne zastane u grlu."
Ilija Bakić (preuzeto)

Mene je oduševilo ,,Hodočašće Arsenija Njegovana" i ,,Vreme čuda".
Sjajan je pisac, zaista.


http://www.borislavpekic.com/

"U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje intenzivnije. Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje nemoguće je stvarno sazrevanje i premda sazremo van nje u mreži mnogostrukih odnosa i iskustava. Samoća kao najdublje iskustvo omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u delotvornu funkciju. Ali pravi život, ta funkcija u stvari koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo tamo odakle smo je uzeli. Iz stvarnosti preko samoće opet u stvarnost. Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu, ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio kao naš udeo u njemu. Refleksija je i čin i delo, lice su i naličje onog istog, jednog istog, našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti ili čak potpuno se lišiti jednog od njih, znači živeti tek posle života."
Život na ledu (dnevnik '83)