Kad prošlost uporno korača za vama...

Prošlost ne hoda za ljudima, ljudi je vuku kao upregnuti robovi. Pa kad je već tako, nek taj tovar bude sav od smeha, sitnih zadovoljstava i osećaja ispunjenosti sačinjen.
Ne treba patiti posle neke veze, jer to je samo splet okolnosti koji će te dovesti korak bliže pravoj ljubavi. Onoj kojoj ćeš se posvetiti sa toliko pažnje i predanosti da ćeš pronaći neki zaboravljeni deo sebe, za koji si mislio da je odavno izgubljen.

Ponekad mislim da se jedne ljubavi iz proslosti jos nisam oslobodila.Neke nove dolaze i potiskuju je ali se ona i dalje odrzava u zivotu. Izgubljena sam i vise ne znam kako da je ostavim iza sebe... Mozda i ne zelim da je ostavim.

Ne mogu,to me je zauvek promenilo.
Gubitak ljubavi je kao da ram sa zajednicnom slikom polomite na pola.Bez onoga ko vam postane sve vise niste isti i vise nemate ljubav koja vas stiti od svega.Bas kao sto je ram stitio sliku.Ram je nevidljivi ogrtac ljubavi.
Ne postoji vise ta zajednicka slika i jos uvek ne mogu da krenem dalje.
Tragovi crnih ociju zauvek su utisnuti u meni.

Neki dan, nalik na ovaj, neizrecivo podseti na prazninu, na topli zagrljaj i osmeh pri odlasku..
I pitam se, da li uistinu umire sve ono sto nas pokreci i sad, ovog trenutka?
Kakav oblik, na papiru snezne beline, iscrta ruka koja je konture svoje ogoljenosti umela pretociti u svetlost?
Kakve sve misli mogu postati kad se jos samo obrisi tela mogu nazreti?
I kako sad zvuci melodija noci u koju su se znale sliti sve emocije koje jedna dusa drugoj daje?
Da li se vreme meri danima bez tebe?
Ili se ono u tebi jos samo ogleda..
U lepoti istinske ljubavi.
I u vecnosti jednog trenutka.