Odbaciti

Odbaciti znak svog rodjenja, obelezja, tradicije i predskazanja, na prozoru ostaviti kljuc od svoje kuce, okrenuti ledja i poci prasnjavim letnjim drumom kao Skit.

Bez licne karte, pasosa i identiteta, buditi se bilo gde u pustinjama metropola pored bilo koga ili sam, odbaciti prezrivo opsene snova, a zatim, budan i ne zeleci ista od sna, pronalaziti se u vozovima i brodovima, prugama i morama, obilazecu kruznicu sveta, uporno, besciljno i nezaustavljivo.

Udarati golom pesnicom u sva ogledala vidjenja lepote i smisla, udarati ih dok se ne porazbijaju sva, a zatim u nekom jeftinom hotelu dopustiti slucajnoj i masnoj kurvi da ti polize krvave zglobove i otecene sake.

Unistavati, zgaziti, opljackati svaku zatecenu svetlost ugledanu u kamenim ocima kipova andjela, i hitnuti ostro koplje u bedro bilo cije razapete dobrote.

I uvek i svugde i u svemu imati jasan blistav um i sledjeno srce za kompas i putokaz i oznaku da se nigde i za nista vezes zanesen,odbijajuci da te takvog stigne, zarobi, ubije sopstvena sudbina. Ici, ici, sto dalje, sto dalje, od svakog mesta i svih bica, od sebe. Na kraju, kad ispunis sva proklestva i vezes za svoje ime sve moguce nepravde i poroke, napustiti ovu sferu kao osmehnuta, besmrtna i zla kosmicka lutalica.

Oslobodjen.

Postoje oni koji gledaju tako duboko, prodorno, da imas utisak kao da skidaju odecu sa tebe. Takav pogled izaziva neprijatan osecaj. Osetis se bezvredno, prljavo, nezasticeno, ponizeno. Jos teze je podneti pogled koji skida maske sa tebe. Koji je prikovan uz tvoje bice, koji zeli da oseti nagost duse. To je onaj deo koji izaziva najveci strah i uznemirenost. Pogled koji prosto izaziva postavljajuci drsko pitanje: "Dokle si spremna da ides?".

Odakle taj strah i osecaj neprijatnosti? Iz vrline? Ili je to zapravo utisak da kada se sve skine sa tebe, sva odeca, sve maske, ne ostaje lepo, nista vredno pogleda. Nista posebno i drugacije. Nista vredno ljubavi. Samo potpuna ranjivost i odbacivanje.

Opustiti se i odbacivati jednu po jednu masku, opusteno, prirodno. Pronaci lepotu i uzivati u svakoj fazi. Razbiti sve maske, predrasude, uverenja. Osloboditi se straha. Jer strah nije vezan za pogled drugih, vec za nas osecaj sebe. Sta je ono sto cemo mi videti i osecati o sebi kada konacno skinemo sve? Da li cemo uzivati u razaranju onog cega smo se tako dugo drzali, iako nas i sama pomisao na to uzasava? Uzivati u nezasticenosti i ranjivosti? U prepustanju?

Biti oslobodjen znaci odbaciti strah. Misljenje drugih, poglede drugih. Usuditi se da pogledas u dubine svog bica. Odbaciti sve ono sto jesi sada i otvoriti se za beskonacnost onoga sto mozes biti. Baciti se u ponor sa poverenjem da se neces razbiti u paramparcad. Da ces odbacujuci zivot konacno poceti da zivis, shvatiti, znati.

Oslobodjen.

Biti pored onog ko razume. Ko zna nase misli, oseca nase emocije. Bez osude, bez pravdanja. To bi bilo oslobadjajuce.
Prihvatiti sve ono sto jesmo. Sve ono sto jeste.

Ne odbacujem nista.

Kada se snazno vezes za nesto u drugom coveku, bilo da je to lepota, intelekt, moralne vrednosti, talenat, moc, znanje, ti vezujes na taj nacin i sebe i njega. Zatvaras taj deo, onemogucavas protocnost. Idealizacija bilo cega u drugom vezuje i tebe i tog drugog. Sta god da je u pitanju, makar bio i najsuptilniji aspekt, najveci kvalitet.

Negirati u drugom sve sto je ljudsko, koliko god da je veliko. Rusiti to i kod sebe. Ne vezivati (se).

U tom nesvesnom prepuštanju seksualnoj energiji i najnižim strastima postoji duboka težnja ka smrti, uništenju, zaboravu. Nesvesnost tu daje olakšanje, kao kada se ljudi koji su skloni samopovređivanju putem fizičke boli oslobađaju psihičke boli koja je toliko jaka da nema jasan oblik ili uzrok. Crna rupa, praznina bez dna, biti usisan, pojeden, uništen. Zaborav, uništenje, nestanak. Najdublja težnja ka smrti u svoj svojoj destruktivnosti.
Na drugoj strani tasa nalazi se smrt u momentu svesnosti, otvorenosti. Apsolutno prepuštanje, potpuna praznina, osećaj beskraja prostora koji jesmo. I to je smrt. I to je destrukcija. Da li razlika zaista postoji?

Da li je jake rane povrede uopšte moguće isceliti? Praznine bez dna koje je nemoguće ispuniti. Što se više stvari trpa to je praznina dublja, osećaj bezvrednosti, ispraznog. Bezobličnost pravi problem, nemogućnost da se shvati, uobliči i ispuni. Gubljenje granica, ivica, obrisa. Snažan osećaj bola bez znanja o tom bolu.
Koliko moraš biti jak da bi to mogao držati? Ko tu biva vezan?
Osvestiti, dopreti, uobličiti. Ogromna energija je potrebna za ta suočavanja, za odustajanje od potiskivanja. Da li će se pojačati težnja za životom ili težnja ka smrti? To je oštrica mača, to je rizik. Koji impuls u nama je jači?

Muškarac (prikazan kroz životinsko, neosvešćeni impuls) je samo izvšitelj, sredstvo. Biva upotrebljen. Njegova težnja ka destrukciji kroz uništavanje drugog, kroz gušenje lepote, smisla. Duboki poriv za uništenjem, gaženjem svake lepote ugledane u kamenim očima kipova anđela, težnja za zarivanjem koplja u bedro razapete dobrote. Uništenje ljubavi, ideje koja toliko boli, a nedostižna je. Najjači impuls je upravo prema onim ženama koje imaju anđeosku (demonsku?) lepotu, koje nose nagoveštaj tih težnji. U pitanju je kip anđela, ne anđeo. Boli nestvarnost, boli to što nedostaje život u tome. Zarivanje koplja, uništenje kroz muški princip. Iz iste te boli, praznine.

Ženski i muški princip – žena ima duboku težnju da bude uništena, stopljena, a muškarac da uništi, stopi. Pasiv i aktiv. Rad sa ženama je rad sa težnjom ka destrukciji, težnjom da bude uništena. Rad sa muškarcima je rad sa impulsom da uništi, sa mržnjom, agresijom prema onome što izaziva bol zbog neostvarive težnje, zbog laži. Ko god hoće da radi sa drugima, duboko, isceljujuće, mora da radi sa ta dva jaka destruktivna impulsa. Da dobiju oblik, da budu što jasnije doživljeni. Mržnja u osnovi svega. Mržnja zbog odbačenosti. I težnja ka prihvatanju.