Identitet

"Zastao je obuzet ovom misli, ali, ubrzo se iz nje rodi druga, nova misao, koja je glasila: "To sto nista ne znam o sebi, sto je za mene Sidhartha ostao tudj i nepoznat, proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plasio sam se sam sebe, neprekidno sam bezao od sebe! Tragao sam za Atmanom, tragao za brahmanom, bio sam voljan da raskomadam i da ogolim svoje ja, da bih u njegovom nepoznatom i najsustastvenijem nasao jezgro svih ljustura, Atman, zivot, ono bozansko i poslednje. Ali sam se ja sam pri tom izgubio." Sidhartha dize pogled i osvrnu se oko sebe, na licu mu zasja osmeh i sve do noznih prstiju proze ga duboko osecanje budjenja iz dugog sna."

Herman Hese "Sidhartha"

Imam kolegu na poslu, IT-ovac. Potpuno lisen emocija ili bar nacina da ih pokaze. Mnogo ga volim. Elem, danas odlucih da kazem iskreno kako sam, ne ocekujuci da shvati. Rekoh: Ne mogu vise, ubi me ova borba sa otporom koji imam prema poslu. On rece: Pa predaj se. Zasto se boris?

Odlicni su ti logicni odgovori. Prosto me poraze. Nikad mi nece biti jasna ta borba suprotnosti u meni – jer logika mi je uvek bila jaca strana. Matematika, svet izvesnog. Jedan tacan odgovor. Ali je jednako jaka bila i ona druga strana, iracionalna. Gubljenje u prostorima, u milionima odgovora. Neopipljivo, neshvatljivo, izvan logike i uma.
Znam da su suprotnosti deo istog. Znam i da ne vredi pokusaj da ih pomirim. One su sve vreme u skladu koji ja ne umem osetiti. Rastrzanost je ono sto ubija, kao i pokusaj gusenja.

lubinovich ::

Zamisli da ti je bice vecna nesigurnost za koju se jedino drzimo dok hodamo iznad pukotine, nemocni da je ispustimo iz dlanova i kad padamo, dole.

Prepustam se padu. Nesigurnosti. Padanje, propadanje. Do dna. Dok ne osetim taj sklad, povezanost, jedinstvo. Dok se ne razbijem u paramparcad ili konacno sjedinim.

Autenticno nije ono sto je istinski moje, tako nesto i ne postoji. Autenticno je istinsko. Bez da bude icim odredjeno. U njemu nema prideva, a narocito ne prisvojnih zamenica.
Pristanak na gubitak lica, da.
Gde sam ja? Rasuta u svemu. Od svega sacinjena.
Glupi identitet, integritet i svi drugi pokusaji pronalazenja i odredjivanja sebe. Prostor. Stvarnost.
Nema me. Tu sam.

Odbijanje promene koja je u meni, koja je u drugom. Odnos je živ. Nema vraćanja na ono što je bilo. Kao san iz kojeg se probudimo, pa, iako sa svešću da je bio samo san, da ga više nema, da smo u drugoj stvarnosti sada, zatvaramo oči u težnji da se vratimo, da ga nastavimo. I toliko smo uporni u tome da sva dalja energija odlazi na privid sna, na ubeđivanje sebe da je sve isto kao i ranije, da ništa nije izgubljeno. Težnja za trajanjem, to je u osnovi svog prianjanja. Trajanje je tu, postojim, jesam. Prelazim iz oblika u oblik, u stalnoj promeni. I trajem kroz tu stalnu promenu. Bilo bi dobro da i drugi biva promenjen na način da se zadrži komplementarnost, ali toga nema. Mala promena pravca, malo razmimoilaženje i jaz biva sve veći. Istina, kretanje nije linearno, doticanja su ponovo moguća. Ali i promene pravaca, mimoilaženja. Da bi komplementarnost u odnosu bila održana potrebno je zadržati osećaj sebe, postojanja, ne vezujući se za oblik koji nastaje i nestaje. Dopuniti prostor koji ostaje kada onaj drugi biva tu, oblikom koji odgovara obliku drugog. Bezobličnost, beskraj oblika koji možemo uzeti, ne vezujući se ni za jedan. I trajanje unutar promene. Tačka koja ostaje nepokretna dok se sve drugo kreće.

Usla je bezlicna ,tiho,sela kao domacin.
Pogled joj setao od jedne do druge nase suze.
Samo ako bi cula jecaj ili uzdah,okrenula bi to bezizrazajno lice na tu stranu.
Jos puni neverice u saznanju da ga nema.
Mislimo,ona ne bi bila tu.
Suze u potocima nalaze put da okvase vrat.Kaplju sve jacim ritmom.
Otvorim vrata,da izadje isto onako kako je usla,samo sto je sada moj jecaj bio gromoglasan.
Nemam vise koga da poljubim u mirisnu bradu,kome da pogledam iskricav sjaj najlepseg oka.
A onda oko sebe vidim mnostvo slika i osetim nezni dodir prstiju kojima je oblikovao platno.
Tuga ih nije dotakla!