Mesto duse

Sećam se jedino pada i bola zbog polomljenih krila.
I dok pužem u ovom telu pružam ispred sebe mnoge senke iz prošlih života u kojima sam bio božanstvo, čovek, zver i ptica.
Možda sve senke i nisu bile moje, ali sam ih u padanju povukao sa sobom.

Interesantan izbor slike. Skroz.

Vetar u krošnjama, crveno lišće u dlanovima, uzlet belih ptica u nebo i ujed gde slutim da sam imao krila. Iza svih svojih očiju možda si izlaz lepote iz zelenog čudovišta. Možda si crvena kap krvi iz otvorene rane na dlanu kralja ribara kad povlači mreže i miriše buru što dolazi i razgoni mahnite ribe. Možda si ništa i ništa i svet neće nestati kad tvoje nago telo na hrastovim daskama položenim o gvozdene kotače odvezu niz prašnjav drum gore ka jasenovima i bregu.

Dok god gledam u tebe ja sam sve. Ako umrem, rodiću se ponovo i imaću dug rep pun oštrih krljušti kojim ću isparati planete dok se uvijam oko njihovih sunca i stežem ih gladno. Evo ga kosac povija kosom zrelo žito. Ševa s krikom izmiče oštricu. Ali ne ja, neću ja. Ni zeleni gušter zatečen ispod ljulja. Ni povijen ljiljan u dolu. Malo je reći da želim te dok slutim da se upravo sad skidaš i vrhove prstiju kupaš dole u plodnim, slanim sokovima.

Dok god gledam u tebe ja sam na početku vremena i ništa nije završeno. Hodam slep kroz tvoje zlatne vrtove i pustošim ih grizući pomorandže. Imam urasli očnjak u levom oku i nejasno razlikujem svetlost od tame. Nešto ću ti reći i nećeš razumeti. Imam jednu ozledu unutra i u njoj lautu i kad mi oči dodrineš lepotom to iz mene pokidano pevaju ožiljci kroz žice. I odbijaju da zaćute. Ne tebi.

Ako bude pun mesec ranjen, popeću se visoko na stenu i urlaću do kraja vremena tvoje zanosno i bolno probuđeno u meni sve dok ti ne izgrizem do šupljih kostiju smrtnost jer su bogovi okrenuli kamena leđa odbacivši te ovde, i uporno ćute.

Prostor mog doma, duše. Sve što je tu, meni pripada.

Mnogo volim prostornost kao kvalitet. Zatvoriš oči i sve što jeste postaje delom. Zatvoriš oči i dotakneš. Koga? Šta? Ne znam, ali osetim dodir. I bivam dodirnuta. Beskraj onoga što jesmo, što jeste.

Setim se stihova Miroslava Antića:
"Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti."
Da, to je taj, predivan osećaj.

Mnogo volim reči koje otvore prostor, prošire ga do granica gde vreme nestaje – sve biva obuhvaćeno prostorom. Mnogo volim reči koje imaju taj kvalitet, koje unesu prostornost i zaustave vreme. Kome su upućene, kada? Ko ih izgovara? Čak i "ništa si" odzvanja tako snažno da proširi prostor do beskraja.

Šta daje taj kvalitet rečima?

Prostor je, dakle, dodir. Dodir duše.

Dopada mi se ideja o skrivanju nekog bitnog u sećanja koja mu ne pripadaju. Ideal bitnog drugog je toliko jak i živ da bi sve bilo drugačije da je, umesto nedostajanja, taj drugi bio tu.
Čovek ništa i ne vidi van onoga što je on sam. Izgleda mi da svako ima istu tu težnju, istu potrebu za drugim, za odjekom, odrazom. Kao što svako ima strah od praznine, nestajanja, nepostojanja. I život je igra između te dve sile, jedne koja ga neumitno podseća na smrt i odbacivanje i druge koja mu daje smisao, pripadnost. Preplašen tih sila, zatvori se između četiri zida i dalje snage troši da sačuva ograđeni prostor. Ali zidovi su sve trošniji, a čovekove snage sve manje. Odavno sam otvorila prostor, srušila zidove. Snaga je tu, ali i samoća. Prazan prostor je prazan i ogroman. Retko ko se nađe i zadrži.

Čovek, da je zaista sam u ovom gradu, u ovom životu, izludeo bi.

Nedostupno mi je ludilo, intelekt i znanje drugog da bih mogla da kreiram lik koji bi imao snagu koji taj drugi ima. Ali su mi, često, nedostupni i ti drugi, pa ih je nužno izmisliti.

Scena 1:
Tu si. Posmatraš me kako ležim u krevetu sa laptop-om na krilu. Nebitna ti je moja raščupanost, nered napravljen od pokrivača, knjiga, svesaka, olovaka, kafe... Posmatraš moju zadubljenost u kucanje, predanost nekoj ideji, toku misli, emocijama. I onda, odjednom, osetim tvoje prisustvo. Predivan je osećaj kad deliš beskrajan prostor sa drugim beskrajem. Prosto se umnoži, produbi. Primetim tvoj pogled, smešim se u sebi, i udubljenost u misli i ideju prestaje. Sada je to već laž, igra, ples za tebe, iako ostajem nepomična i pravim se da te ne primećujem. Ne postoji predanost ideji, samo potreba da zavedem, osvojim, zadržim. Ideje, reči i misli tada postaju alat. Smešna mi je ta igra, primetim je. Smešna mi je i sopstvena lažnost, želja za zavođenjem. Čudim se što mi je stalo do toga kako me vidiš i doživljavaš. Ali sam već cela pretvorena u osmeh i radost i sve postaje drugačije. Sve oživljava.

Jutarnja joga je bila drugačija. Kasnila sam na čas. Grejanje za vreme praznika nisam dobro podesila i bilo je skroz hladno. Na kraju časa ostala sam sklupčana na podu i pokrivena ćebetom. Pod je tek tada počeo da greje. Iako mi hladnoća za vreme časa nije prijala, položaj fetusa je uvek ugodan. Mogla bih zauvek spavati na podu. Ima nešto čudesno u ćebetu koje pokriva sklupčano telo. Daje osećaj topline, nežnosti, ušuškanosti. Igrala sam se idejom prisustva i bilo mi je dobro što taj osećaj prisustva nije učinio da promenim ponašanje. Hladnoća i sklupčanost posle bili su potpuno istiniti. Sve vreme sam se u sebi žalila kako mi je hladno i kako bih da prestane da bude hladno. /Ništa od moje svesnosti i bivanjem iznad pojavnog./ A dok sam ležala sklupčana u toplom ćebetu razmišljala sam kako ne želim da idem na posao i suočim se sa hladnoćom ponovo. Pomislih na sve one druge koji se smrzavaju inače, svaki dan, ali mi pomisao na to nije dala neku utehu, samo shvatanje koliko sam razmažena. Ne radi mi se. Stari otpori su opet tu, jaki. Ali godina je tek počela. Dopuštam promenu. I prisustvo.

Zvonio mi je sat u 4. Zaspala sam do sledećeg alarma u 4.10. Sanjala sam nešto i jedino čega se sećam je misao koju sam imala pri buđenju: živimo u paralelnim stvarnostima. Odnosilo se na stvarnost sna, doživljaje stvarnog u snu. Međutim, drugi deo dana dao je samo jednu stvarnost, onu koja me ubija svojim besmislom. Ali, nakon povratka sa posla, postoji i kada prepuna vrele vode i pene, dugačka široka majica koja glumi pižamu, i knjiga koja daje potvrdu uvida iz sna: "Simbolička svest ima oslobađajući značaj za duh, ona i jeste unutrašnje oslobođenje duha od porobljenosti magijom prirode i konačnim svetom. Sve prolazno je samo simbol. I zato mene ne može porobiti ništa prolazno. Za mene se težište istinskog života prenosi u drugi svet. Ja prolazim kroz život ovog sveta s pogledom uperenim u neizrecivu dubinu, ja svuda dodirujem tajnu i vidim odblesak drugih svetova. Ništa nije završeno, dovršeno, nije konačno utvrđeno u ovom svetu. Svet je proziran. Njegove granice se pomeraju, on ulazi u druge svetove i drugi svetovi ulaze u njega." /Filozofija slobodnog duha, Nikolaj Berđajev/
A postoji i večernji čas joge.

Ideja je bila da pišem svaki dan, a već četvrti dan sam zaspala bez napisanih reči. Toliko o ideji. Dan četvrti ostaje upamćen samo po misli koja se javila pri buđenju: "Horizontalna linija". Ne znam sa čim je u vezi bila ta misao, ali je prva asocijacija bila da je nastavak misli o paralelnoj stvarnosti koja se javila prethodni dan pri buđenju.

Dan peti je takođe beznačajan. Ništa novo. Stari otpori, stara promišljanja, stara težnja. I, možda, nagoveštaj radosti zbog predstojećeg puta. I, rečenica iz knjige koja je pronašla odjek: "Čitav prirodni svet je samo u meni odraženi momenat misterije duha koja se zbiva, misterije praživota." (Ibid.)

Čovek nije pojedinac, jedinka, otcepljen od drugih i drugog. Čovek je odnos.

Postoji samo jedan odnos, odnos sa sobom, sa božanskim, sa onim višim, dubljim, istinskijim u nama. Odnos sa drugima samo odražava taj odnos, koliko smo daleko ili blizu te prirode.
U svakom dodiru, u svakom pogledu, u svakom zvuku... mogu osetiti prisustvo. I sve biva drugačije tada, promenjeno, živo.

Potpuno je nebitno ko je tu, sada, blizu. Dodir tog bilo-kog-nekog je taj dodir. Pogled tog bilo-kog-nekog je taj pogled. Glas tog bilo-kog-nekog je taj glas. Osmeh tog bilo-kog-nekog je taj osmeh. U svemu jesmo, u svemu sve jeste.

U svemu što drugi vidi, oseti i čuje i ja jesam.

(Ne)Ograničenost resursa

Vreme. Novac. Energija.
Hajde malo da se poigramo sa idejama i konceptima:
Vreme je novac.
Kupiti vreme.
Kvalitetno vreme. Kvalitetna energija. Kvalitetan novac.
Prljav novac. Loša energija. Pogrešno vreme.
Novac kroz vreme. Vrednost novca u vremenu. Sadašnja vrednost budućeg novca.
Energija prošlog. Energija budućeg.

Vreme. Novac. Energija. => ženski princip, duša
Prostor. Kvalitet. Svest. => muški princip, duh

Dakle, uneti prostor u vreme. Uneti kvalitet/vrednost u novac. Svest u energiju. Duh u dušu.
Džaba sve vreme, sav novac, sva energija bez prostora, kvaliteta, svesti.

Stani. Zaustavi se. Nije poenta u više vremena, novca i energije. Poenta je u manje trošenja, u načinu na koji se resursi koriste. Čemu dajem vreme, novac, energiju?
Stani. Zaustavi se. Prostor, kvalitet, svest. Duh. Večnost. Odustvo svakog pokreta, svake težnje. Stanje.

Note 2: Opasnosti integracije i asimilacije sadržaja nesvesnog, psihička inflacija, psihoza, ideja veličine. To bi isto mogla biti slika progresivnog AC u konjunkciji sa Neptunom. Otud naizgled slučajan razgovor o psihozi sa prijateljicom sinoć. I jutros onaj san.

Lični projekat. Tema: svesnost. Svesnost zahteva rad na tri aspekta: 1. Vairagya, odvajanje, posmatranje, de-identifikacija; 2. Abhyasa, posvećenost praksi, kontinurani i predani rad, nastojanje; 3. Ishwara Pranidhana, prebivanje u višem, stopljenost, devocija. Svesnost zahteva tri centra: intelektualni, motorički i emotivni, pokrenute, ujedinjene i usmerene ka istom. Svesna identifikacija sa posmatračem, ali i ideacija - potrebna je energija da bi se održala svesnost.

Ne sećam se da li sam prenela ove reči u grad. Potrebne su mi tu gde je i duša. Parvati, ćerka planine. Stalno prisećanje.
__________________________________________________________________________

8.2.2017.

Vrh planine. Izgovoriš „Volim!“ i pustiš da praznina večno odjekuje.
Neprekinut zvuk. Volim. Jesam.
Beskrajno fluentno i istovremeno ovekovečeno, trajno. Mesec i Saturn konačno pomireni.
Udah ispunjava, izdah oslobađa. Pa ponovo: udah ispuni, izdah oslobodi.
Sve je pitanje vibracije i energije, otvorenosti.
Zvuk jednog dlana, potpuna oslobođenost, odvojenost, snaga, ali i senzitivnost, ranjivost, nežnost, prisutnost. Zvuk dodira, dodir zvuka.
Potrebna je samo tišina i kontinuitet usredsređenosti. Čuti beskrajnu vibraciju pulsirajućeg prostora koji jesmo/jeste.
….
Umiri se. Slušaj. I dalje odjekuje.
Oseti.

“Bojim se sebe

bez Tebe."

Ne, takvu zavisnost ne želim. Ceo moj rad je rad na oslobođenju. Prisustvo drugog je dragoceno, naročito kad je to Pravi Drugi. Ali kad drugi nije tu i dalje Ja Jesam. Mogu se igrati konceptima, idejama, težnjama, ali to je samo igra, način da se energija pokrene, usmeri. Drugi nije bitan, drugi je samo refleksija, odjek, odražaj. Ko je uopšte taj drugi? Ideja, ideal, arhetip, animus, apstraktan lik koga može igrati bilo ko ko ima potrebne kvalitete da u određenom momentu preuzme tu ulogu.

Strah postoji samo kad postoji osećaj da smo ugroženi, da možemo izgubiti. Nemam Te, stoga Te ne mogu izgubiti. Mogu samo izgubiti ono što odražavaš, ispoljavaš, a daje mi osećaj sopstvene vrednosti i to samo onda kada sam u tu vrednost poverovala. Ali to je samo igra senki, ništa stvarno. I tu igru senki uvek mogu igrati. Da, ume biti izuzetno dobro kada se igra zajedno, uvek je izazovnije, jače, snažnije, ali samo onda kada i Ti znaš da je u pitanju igra svetlosti i senke, ništa više od toga. U svim drugim okolnostima ni igra nije tako dobra, bar ne dugo, jer neko biva povređen. A cilj nije da se čvrsto vežemo, cilj je da, kroz svesnu igru, dođemo do stvarnog, do izvora.

Ne, ne bojim se za sebe bez Tebe. Nikad nisam ni postojala, nikad Te nisam ni imala. Nemam šta da izgubim.

Rano je jutro i sunce jos nije razgorelo mlecno staklo.Mali sumski put ,mracan, jeziv, preteci.A resila je da izadje,pa to je ranije cinila cesce. A on?
Sedi na stolici za racunarom a u ruci drzi staru , crno belu fotografiju. Laktom naslonjen na sto, malo nagnut napred, glava samo sto se ne zalepi za to parce papira. Ekran ga osvetljava kao da je ovo scena iz neke pozorisne predstave. Deluje da nije svesan gde je. Nije prvi put da mi se cini da je ne samo sto i racunar vec i citava ta prostorija i kuca i ja zajedno sa njom, da je sve oko njega sto nam je zajednicko, samo mreza u koju je ulovljen. A ja nisam ribar i lako mi je da zaboravim nanovo ove trenutke, da ne budu ni fleka u mom secanju, sasvim nestanu.