Čitati izmedju redova

(napisano pre 6 meseci)
Uvek sam volela da citam izmedju redova. U prazninama, prostorima. Kakve veze ima sta je istina, sta je onaj ko pise zaista hteo da kaze? Bitno je ono sto sam ja u tome videla, prepoznala, cula. Ako sam osetila bliskost, razumevanje, intimnost, prepoznavanje, onda je svega toga i bilo, zar ne? Za mene, u meni. Svi uzimamo iz svega ono sto zelimo i mozemo. Zato je za nekog sve nista, i nista sve. A realno ionako ne postoji. Samo ono sto je u nama, za nas. I sami biramo sta cemo uzeti od onoga sto je tu.

(danas)
Za nekog ko je oduvek voleo da cita u prostorima izmedju napisanog, da otkriva slojeve i slojeve novih znacanja, da tumaci i razmislja, tesko mi je (ali moram) da priznam da sam konacno shvatila koliko sam bukvalno tumacila one najvaznije poruke. Sada se pitam da li sam ista shvatila na pravi nacin. Da li sam zaista cula?
Ili je sustina tih reci da totaknu, isprovociraju , da se upamte i ugrade u nas, pa da se pokrenu onda kada je pravi trenutak za to, kada se sve ostale kockice sloze? Jer, da mi je neko i objasnio tada da li bih razumela?
Neverovatno kako se sada povezuje sve, kako lancano dolazi na svoje mesto. Imala sam utisak da se neke stvari dogadjale potpuno haoticno, bez smisla, sticajem okolnosti, ali sada je sve pocelo konacno da se povezuje, preplice i upotpunjava. Da dobija potpuno novo znacenje!

Uh, koliko malo znam, koliko malo razumem.

U prostorima izmedju napisanog i izrecenog, reci drugih su mi okidac, tetiva luka za moje culne strele duha. U pocetku primam ih u sebe i upijam pazljivo, ali, odjednom, u nekoj se recenici vec izgubim se i odlustam u svet sopstvenih asocijacija i slika.

I kad se vratim na poslednjii papir knjige ili zadnji zvuk u glasu, ne mogu se setiti iceg od onog sto sam procitao ili cuo, vec jedino onog sto sam u sluhu doziveo, osetio. I cesto, pred drugima izlazim prost i neuk jer ne ume se u meni zadrzati ijedna tudja rec ma koliko lepa, duboka i cudesna bila.

Ko zna koliko puta sam do sada cula recenicu "Svako nosi svoj krst." Uvek sam se pitala da li je to uteha ili pretnja, jer uvek bih u momentima kada to cujem osetila i tezinu tog krsta i bol u rukama. Prosto bih osetila potrebu da se povijem napred pod tezinom tog tereta, pod neminovnoscu sudbine. Zar je svet i zivot toliko okrutan? Nepotrebna vizualizacija, rekla bih. Ili nije?

Eh, tek danas mi je kliknulo znacenje te recenice. Svako nosi svoj krst! Da. Krst je fantastican simbol - horizontalna i vertikalna prava se seku u jednoj tacki. Horizontalno predstavlja vreme, proslost i buducnost. Vertikalna predstavlja vecnost, sadasnjost. Istovremeno se svako od nas nalazi i u vremenu i u vecnosti. I svako ima priliku za uskrsnucem. Svako ima svoj krst! To definitivno nije ni uteha ni pretnja, vec prilika.

Ne umem vise da citam izmedju redova. Izludecu samu sebe u pokusaju da povezem, shvatim. Sve je vise praznina i emocija koje ne umem da protumacim. Preplave potpuno. Odakle tolika snaga u recima? Kako je moguce da neke reci toliko snazno osecamo? Da toliko toga pokrenu?

"Kada se pojavi znacenje, poezija je izgubljena."
Osho

Prostori izmedju napisanog. Znacenje. Osetiti emociju. Nejasno mi je, da li je to moja emocija ili emocija onog ko pise? Kako se desi taj sudar, prepoznavanje? Da li reci imaju svoj zivot, nezavisan od nas, ili je u njih ugradjen deo onog ko ih pise i cita?

Postoje reci koje mogu fizicki da bole.
Postoje i one koje prosto pozelim da dodirnem, upijem. Kao i one koje dotaknu dusu, bice. Koje otvaraju bezgranican prostor, stvaraju slike, citav jedan zivot.

Svako u reci unosi ono sto ima u sebi u tom trenutku. Bez obzira sa koje strane napisanog se nalazi. A hemija koja se desi, interakcija, prepoznavanje, prostor izmedju napisanog... taj deo je jednostavno misterija.

"Intelekt cesto zahteva dokaz da je na cvrstom tlu. Misao duse nalazi svoje tlo na drugaciji nacin. Dusa voli ubedjivanje, suptilnu analizu, unutrasnju logiku i eleganciju. Ona uziva u onoj vrsti razgovora koja nikad nije zaokruzena, koja se zavrsava zeljom za daljim razgovorom ili citanjem. Ona se zadovoljava neizvesnoscu i cudjenjem. Pogotovo u etickim pitanjima, ona istrazuje i dovodi u sumnju i nastavlja da razmislja cak i kada su odluke vec donete."

"Intelekt zeli sazetak znacenja - sto je sasvim u redu za svrhovitu prirodu razuma. Ali dusa cezne za dubinom promisljanja, mnogim slojevima znacenja, nijansama bez kraja, referencama, aluzijama i prefiguracijama."

Tomas Mur "Nega duse"

"Takve su reci, mnogo toga prikriju, prate jedna drugu, naizgled nasumice izrecene, i odjednom, zbog tri, cetiri, ili pet koje tek tako izlete, same po sebi jednostavne, zamenice, prilog, glagol, pridev, osecanja nezadrzivo navru na povrsinu koze, i ispune oci, citav sistem se raspadne, a za to su krivi nervi koji ne mogu vise da podnesu, mnogo su toga izdrzali, sve su istrpeli, ono sto se kaze, zivci su kao konopci."

"Da, je li bilo tesko, Tesko je blaga rec, strasno, Vi ste pisac, i, kao sto ste sami malocas rekli, imate obavezu da poznajete reci, samim tim znate da pridevi i prilozi zapravo nista ne kazuju kad, na primer, covek ubije coveka; zar ne bi bilo najbolje jednostavno saopstiti cinjenice, verujuci da je strahota toga cina, sama po sebi, vise nego sokantna da nije potrebno napominjati da je bilo strasno, Hocete da kazete da patimo od viska reci, Hocu reci da patimo od manjka osecanja, Ili ih imamo dovoljno, ali smo prestali da upotrebljavamo reci koje ih izrazavaju..."

Zoze Saramago "Slepilo"

Prostori izmedju napisanog. Mogu ih ispuniti cime god zelim. Zar nisu, na kraju, oni uvek ispunjeni nama, onim sto imamo u sebi? Onim sto nam je potrebno da cujemo? Da, cak i kada u njima vidimo mrznju, ugrozavanje, nerazumevanje, osudu. Hladnocu. Citamo ono sto nam je potrebno u tom trenutku. Da bismo kaznili sebe, krenuli dalje, da bismo umeli nastaviti, ili pruzili sebi opravdanje. Ili, da bismo osetili ljubav, razumevanje, paznju, svest, lepotu. Prostori su uvek ispunjeni onim sto u tom trenutku umemo prepoznati, osetiti.

Ostati u prostoru. Ne ogranicavati ga recima. Mnogo mi se svidja ta mogucnost. Pustiti da reci budu samo prolaz za sve ono sto zelimo da bude. Koga briga za stvarnost? Za moguce?