U cara Trojana kozije usi

Iskopana je jama. Za sve ono sto zelimo glasno da kazemo, ali se ne usudjujemo. Ono sto drzimo u sebi u pustamo da raste i menja. Jer, ponekad je bolje da pustimo da raste izvan nas.

Posao je pun besmislenosti, gluposti, nebitnih, nepotrebnih i pogresnih stvari. Odluke donose oni koji su potpuno slepi, koji ne znaju sta cine. Gde me vode? Gde ja sa njima idem? Na sta trosim zivot?
(Ovo bi vec mogao da bude krik, a ne poruka s obzirom koliko dugo je nosim u sebi)

Pretvorih se u Čekanje...

Ne postoji ništa izvan nas samih. Progutati otrov, potisnuti strah i bol ili ga ispljunuti na druge, izneti kroz agresiju, bes, isto je. Sve potisnuto pojavljuje se izvan nas, kroz okolnosti i druge koji nas okružuju. Razliku pravi samo način na koji vidimo i doživljavamo, način na koji sa tim radimo. Kada je rečeno, uobličeno,  kada je otvoreno ispoljeno onda se može bolje sagledati, može se delovati. Dok je unutar nas, i dok pokreće osećaj povređenosti i odbačenosti kroz sve svoje varijante, ono samo truje.
Neka raste izvan nas, da, da bi došlo do razrešenja, viđenja. Ali i tada je to naše, deo naše stvarnosti, ono što imamo u sebi.

Park razbacanih starina izmedju kojih se skrila jama nasih tajni.
Sitni obluci skrivaju je od pogleda neznanaca,kako je ne bi zatrpali.A do nje mladica ozelenelog lisca sa krosnjom koja ne ostavlja mesto melanholiji.
Cvrkut ptica u dogovoru,sta cu ja po prvi put tu,spustila se na krajicak klupe.
Mesam se u njihov govor i na svom brzogovorecem,kazem,stigla sam vozicem snova koji vuce lokomotiva zelja i zaustavila se da u olistalom granju pronadjem listove ispunjenja.Jer Jama je iskopana bas kao U Cara Trojana kozije usi.
Mi opricavamo nas a ono se cuje daleko.
Sarenorepe pticice letom u kolu ispunjenja pricaju nase sapate izrecene u jami.
Kako se samo dosetila da na ovom najlepsem mestu iskopa jamu tajni,i da je gledamo kako kroz mladicu drveta raste.Kada nam bude cvetic pao na rame znacemo da se zelja ispunila.Jos samo malo...