BAJKA O ZRNU PESKA
Na pustinjski pesak,koji je lezao nepomicno,padali su uzareni zraci sunca.Svuda unaokolo,do u nedogled,vladala je mukla tisina.Tako je to trajalo danima i mesecima,godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce,koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga,otpoce jednog jutra,nekim cudom ,da misli.U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobičnijem zivotu.Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti,da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije čuo ni shum,ni glas,niti se moglo bilo shta,sem peska,videti.
Uto dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh.U sivom pescanom oblaku,koji je plovio nad pustinjom,nalazilo se i zrnce koje misli.U njegovoj sicusnoj glavi prvi put je likovala misao:„Pocelo je,najzad!”
Posle nekoliko casova vazdusne voznje,zrnce pade kraj jedne zelene oaze.Naculjilo je svoj sicusni sluh i osluskivalo veselo kloktanje izvora.Dani i noćisu postajali sve zanimljiviji.U oazu su navracali beduini sa kamilama.Dovikivali su se među sobom,a ponekad i pevali.O,koliko je samo tada bilo shumova!
Meseci i godine su prolazili.U sicusnoj glavi su ponovo otpocinjale da se roje velike slike o drukcijem zivotu.
I od tada, kako bi dunuo vetar,tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi,pescani oblak,koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
Sicusna glava nije mirovala.Stalno su se u njoj rojile velike slike.Maleno zrnce je sve cesce zudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
Jednog dana dunu neki strasni vetar koji je satima vitlao pescani oblak nad pustinjom,sve dok ga ne nadnese nad morsku pucinu.Tako se maleno zrnce nadje i na morskom dnu.Posmatralo je sada velike i male ribe i osluskivalo iznad sebe huku talasa.Vodene struje koje su ga valjale,premestise ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje.Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati,otpoce njegova duga voznja.Samo,ovoga puta,bez vetra.Vozilo se sada kamionima,vozovima i kolicima.U njegovoj sicusnoj glavi carovala je samo jedna misao:„To je,dakle,onaj veliki zivot!”
U nekom velikom gradu,u nekoj velikoj ulici,radnici ga pomesase sa zitkim katranom i ugradise u asfalt.Danima su preko njega,uz buku,prelazile automobilske gume.Maleno zrnce je sa osmehom osluskivalo zamor velegrada,sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukcijem zivotu.Zrnce koje misli je napregnuto ocekivalo vetar.Ali,kada se vetar pojavio,zrnce nije uspelo,onako zarobljeno u asfaltu,ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta.Vetar je ulicom preko njega ,veselo vitlao samo izguzvane hartijice.
Stevan Raickovic
Naslov: Bajke 
Čet Maj 10, 2007 5:49 pm
