Igra istine – antologija pitanja

Postoje misli, emocije, strahovi, ceznje... koje nismo nikad podeli ni sa kim. Uvek je tu strah kako ce biti shvaceno. Sta ce taj neko misliti o nama. Zapravo, to su stvari koje sami od sebe krijemo. Jer bi dovele u pitanje sliku koju o sebi imamo. Integritet, identitet, masku, sta god. Pustamo da takve misli zuje, da se povremeno jave, pa ih sklonimo, potisnemo, racionalizujemo, odlozimo. Ne zelimo da se iskristalise neki konacni oblik, ne smemo da ih sagledamo u onome sto jeste. A sustina je da tek sagledane u svom pravom obliku mogu biti resene. Zapravo, ne moramo ih resiti – dovoljno je da ih prerastemo.

Sami smo ovde. Tiho je, mirno. Nema nikog do nas. Da li smo spremni na igru istine? Da li imamo hrabrosti da se suocimo sa onim sto mislimo i osecamo, sto boli, pokrece?
Neka odgovori onaj ko pozeli. Ili neka niko ne odgovori. Za pocetak je dovoljno da postoji pitanje.

~~~
1. Da ne postoje ogranicenja, gde bi i sta bi bio u ovom trenutku? Za cim ceznes sada?

1. Da ne postoje ogranicenja, gde bi i sta bi bio u ovom trenutku? Za cim ceznes sada?

Ucila bih. Citala i upijala. Razvijala sebe da mogu da radim ono sto znaci. Sto pokrece, sto doprinosi, isceljuje. Bila cela u tome.

Mastam o pauzi. O zaustavljenosti. Stapanju. Pretvaranju vremena u vecnost. O celovitosti, potpunosti. Htela bih da istinski otvorim sebe za sve. Da razbijem sve zidove, pregrade, granice. Da u tom otvaranju osetim sigurnost, da se prepustim. Poverenje. Hrabrost.

Ples u kome nestaje igrac.

Istina je da ne postoje ogranicenja. Osim onih koje sami postavljamo kupujuci izgovore, kupujuci laz.
Ceznem za potpunoscu i celovitoscu jos uvek. Za momentom kada nece biti bitno koji odgovor dobijes.

Nema nikakvih zidova. Nema pregrada i granica. Samo prostor. I mi potpuno izgubljeni u njemu. Predivan osecaj.

~~~
2. Mir ili nemir? Sam i ceo ili ceo u dvoje? Istina ili laz?

Ples u kome nestaje igrač

Dovoljno je samo poželeti. Ali onako istinski, iz dubina. Moć namere je neverovatna. Ne postoje granice kada je težnja jaka i postojana.
Igrala sam se sa tom idejom. Stanje ispunjene težnje. Danima, mesecima, godinama. Neprimetni pomaci, milimetar po milimetar. U dimenzijama unutrašnjeg i milimetri su ogromne daljine. Tek kada se osvrnem daleko u prošlost primetim razliku. Setim se težnje koju sam uobličila i vidim da je tu, ostvarena. Nepoznati ljudi, potpuni stranci vide to, osete. Magija, čudesno! I predivni su i dragoceni ti momenti kada drugi osete, ne ono što je postignuto, već stanje ispunjene težnje, potencijal, kvalitet koji tek treba da bude istinski ostvaren. Kao da ih neko, na momenat, prebaci u to stanje, vreme i prostor u kome je postignuto. Mnogo volim te momente, dragoceni su, jer potvrđuju stvarnost onome čemu ja, igrajući se, dajem stvarnost. Dragoceno je, magično, kada drugi postane delom te stvarnosti, bar na momenat. I kada ima hrabrost da to i uobliči, kaže.