Narcis i Eho

Igra eha. Volim tu igru sa decom. Glupaco! Idiote! Mrzim te! ili Znacis mi, nedostajes, volim... – kako dobijaju sasvim drugo znacenje kada se vrate kao eho, menjajuci nacin na koji ih izgovaramo. Ponekad od izrecenog sapata moze postati muzika. Ili buka.

Ogledala su ista prica. Poigrati se sa samim sobom. Videti svoj odraz na licima drugih. Ko je taj ko je previse ambiciozan, sujetan, ko gazi preko ljudi, ko ne zna prave vrednosti, nezahvalan, glup, bezobrazan, vulgaran? Ko je taj ko je ogranicen? A sebican? Ili, bolje pitanje, ko je taj ko je dobar, ko znaci? Cije reci doticu, menjaju? Gde je lepota? Smisao?

Odjek. Odraz. Dve kljucne reci. I spremnost da cujemo i vidimo.

"Sve u cemu vidite lepotu predstavlja odraz vase lepote."

"Ogledala su svuda. Svako sa kim ste u kontaktu jeste vase ogledalo, i sto je veza dublja, ogledalo je jace."

"Kada sretnemo nekog ko predstavlja nase izuzetno jako ogledalo, osecamo izuzetno jaku privlacnost (ili u prvom trenutku mozemo doziveti kao gadjenje ili nesvidjanje; u oba slucaja u pitanju je jako osecanje). Ukoliko je ta osoba pravog pola i poseduje odredjene karakteristike, to osecanje mozemo doziveti kao seksualnu privlacnost. Kada je energija izuzetno jaka, dolazi do osecanja koje nazivamo zaljubljivanjem.
Zaljubljivanje u stvari predstavlja mocan dozivljaj osecanja da kroz vas tece univerzum. Druga osoba je postala vas kanal, katalizator koji uzrokuje da se otvorite prema ljubavi, lepoti i strasti u sebi. Vas kanal se siroko otvara, univerzalna energija pocinje da kulja kroz vas i vi dozivljavate blazeni trenutak prosvetljenja, veoma nalik iskustvu koje dozivljavaju neki ljudi nakon dugog perioda meditacije.
Ovo je najuzbudljivije i najstrasnije osecanje na svetu, i naravno, mi zelimo da ga zadrzimo. Nazalost, mi nismo svesni da tako, u stvari, dozivljavamo univerzum koji se nalazi u nama. Mi uvidjamo da je druga osoba uzrokovala ovo iskustvo i mislimo da je ona divna! Naravno, u trenutku zaljubljivanja, mi stvarno dozivljavamo lepotu duha te osobe, ali ne shvatamo da je ona ogledalo naseg sopstvenog duha. Jedino sto znamo jeste da se sjajno osecamo kada smo sa tom osobom, tako da istog trenutka pocinjemo da se odricemo svoje moci u korist te osobe i izvor svoje srece vidimo u necemu izvan nas.
Druga osoba istog trenutka postaje objekat – nesto sto zelimo da posedujemo i zadrzimo. Emotivna veza postaje navika od koje smo zavisni: kao sto je slucaj sa drogom, mi zelimo sve vise i vise onoga sto nas dovodi u uzviseno stanje. Problem je u tome sto mi postajemo zavisni od forme te osobe, ne shvatajuci da je energija ta koju zelimo. Usredsredjujemo se na licnost i telo i pokusavamo da ih zarobimo, da ih zadrzimo. Cim ovo ucinimo, energija se blokira. Ukoliko cvrsto zgrabimo kanal, mi ga u stvari davimo i zatvaramo dovod energije za kojom tragamo.
Zblizila nas je istinska strast, ali ubrzo posle toga nasa zahtevnost neizbezno preuzima stvari u svoje ruke. Veza pocinje da umire skoro istog trenutka u kome pocinje da cveta. Tada se obicno uspanicimo i nas stisak postaje jos cvrsci. Pocetno iskustvo zaljubljivanja bilo je toliko mocno da nekad provedimo godine pokusavajuci da ga ponovo uspostavimo, ali sto se vise trudimo, ono nam sve vise izmice. Tek kada se predamo i sve ostavimo iza sebe, ta energija ponovo pocinje da tece i mi ponovo mozemo iskusiti to osecanje."
(Shakti Gawain)

"Na kraju krajeva, naravno, drugi i ne postoje – i vi se uvek susrecete samo sa sobom."
(Ekart Tol )

Šta je potrebno da bi odjek bio tako savršen, da ga izvor doživi kao sebe, bez otpora? Savršena protočnost, bezobličnost oblika, i punoća (svest). Ili oblik koji je potpuno komplementaran, kao odraz u ogledalu – suprotne polarnosti, suprotan u svemu.

Kad imaš konflikt unutar sebe, konflikt dobijaš kao odgovor. Odbrambeni mehanizmi deluju tako što naprave rascep, kako ne bi istovremeno bilo doživljeno ono što je u konfliktu, nesaglasno, kontradiktorno, a dovoljno snažno da može biti razorno po logiku i strukturu uma. I ono što je potisnuto javi se posle u odgovoru kroz druge i okolnosti, jer oni odražavaju deo koji odbacujemo. Kad konflikta nema, kada je dualnost (ambivalencija, kontradiktornost, nesaglasnost) prihvaćena i dopuštena onda odgovori koje dobijamo od drugih bivaju manje bitni – svako od drugih odražava neki deo i mi prosto uživamo u oblicima koje, kao odjek, dobijamo.

Gde postoji strah, postoji i težnja da se desi. Gde postoji želja, postoji i strah. Uvek je dualno, uvek ima dve strane istog. Kada kažeš “Volim!” dobićeš “Volim!” kao odjek. Ali ako kažeš “Strah me je da ćeš me ostaviti”, odjek je “Ostaviti”. Gde je razlika? U prvom nema dualnosti, samo osećaj koji ispunjava, preplavljuje. Ne traži, ne želi, ne plaši se odgovora. U drugom postoji strah i želja.

Zamisli, na momenat, da si toliko otvoren i protočan da svakome daš odgovor koji potpuno odražava ono što je taj neko kao početni impuls dao. Da ne postoje tvoje granice, filteri, odbojnici. Savršena refleksija. Bezobličnost je tu pogrešna reč, jer deluje prazno. Bolja reč je beskrajnost oblika. I, da, onda postaje potpuno jasno gde bi bio problem: u agresiji, strahovima, otporima i tuđim zidovima. Jer bi tvoj odgovor odražavao upravo ono što oni unutar sebe imaju i odbacuju. Umesto da odjek bude “Volim!”, odjek postaje povređujem, odbacujem, gušim. Naravno, tada, u toj zamišljenoj priči, trebalo bi da možeš i sam da uputiš impuls, izabravši oblik i da onda čekaš odgovor (odjek) drugog. To je prostor u kome možeš delovati. Međutim, ostaje jasno da i tada bivaš ograničen otvorenošću drugog i kapacitetom da skida odbrane i ostaje u konfliktu ne rešavajući ga, dopuštajući dualnost i šireći brojnost svojih oblika kroz to.

Volim se probuditi i ostati sto duze u limbu izmedju tame i svitanja i osetiti u nozdravama miris tela zene, i kad ono nije tu, pored mene.
Otvoriti oci i zuriti u sve svete objave svetla kao smrtna, inteligentna zver u plen koji mu izmice.
Neka svestenika sveta i blistavih propovedi.
Hodam sopstvenom ivicom morala i slusam eho sopstvene duse u koju urlam zovom budjenja.

Narcis se zaglavio u sopstvenom odrazu, ograničen na sopstveni lik i refleksiju. Eho, je, sa druge strane zaglavljena u ponavljanju tuđih reči. Eho je bila u ljubavi, Narcis u odbijanju ljubavi. Ali ljubav ne može biti ispoljena kroz puko ponavljanje tuđeg, nešto tu nedostaje…

Odražavanje božanskog, savršena refleksija božanskog, značilo bi potpuno odbijanje, nepropuštanje božanskog u sebe. Ideja ispoljenja mora biti suštinski drugačija, mora dolaziti kroz potpunu promenu pri ispoljenju, kroz postajanje istim pre reflektovanja.

Ogledalo ne biva promenjeno onim ko se ogleda, jer je njegov kvalitet odbijanje, refleksija. Ali isti taj kvalitet pripada Narcisu, hladnoća, odbijanje svega drugog, tuđeg. Eho, kao suprotni princip, iako osuđena na ponavljanje tuđih reči, odražava ljubav, potpuno prihvatanje drugog, nestanak sopstvenog u drugom.

Što god je više svog u reflektovanju, to je refleksija nesavršenija, nečista. Ali savršena refleksija je potpuno bezlična, hladna. Da li je odbijanje stoga kvalitet koji treba razvijati ili je to otvorenost, prihvatanje? Bela boja takođe ima kvalitet odbijanja, dok crna kvalitet upijanja. Hm…

Kako god, previše je mog u tuđem, čak i kada, poput Eho, ponavljam. Dajem život tuđem, dopuštam da me menja, menjam. Previše svog u svemu. Narcis ili Eho?

Svakako su oboje nestali. U odbijanju i u prihvatanju.

Ožiljak natčulnog kad silazi u telo i postaje lepota jeste samoća.
Voleo bih stvoriti tavku ženu. Rukama u vlažnoj glini i udahnuti dah.
Neka ima izdvojenost nerazumljivu sebi i tudju drugima; i žudnju da istovremeno i razdere i sačuva zlatni omot.
Hodaće svetom, pevati mu, zanosno plesati. Muškarci i žeme želeće je i mrzeti, obožavati i bacati u prašinu.
Iznutra, lepo će biti unakaženo bolom. Nakaze će urezivati stvarnost, ljubav, besmisleno, a najvise duša sama, mračna, zbunjena.