Uzeti tudje

Nikad nisam imala potrebu da kradem, da uzimam tudje. Prosto mi nije bitno. Sta ce mi? Ali sada tek vidim koliko sam cesto sklona da uzimam, bez da to primecujem. Ne materijalno, naravno. Ali reci, tudje reci koje mi znace. Samo ih uzmem, ugradim, prisvojim. Cesto ne znam ni cije su emocije koje upijam. I odakle dolaze? Misli, reci, emocije? Kako nastaju?
Kradja ideja, znanja, energije.
Kada drugoga ucinis da se lose oseca i to je kradja. Kada mu oduzmes ono sto mu znaci, kada mu uskratis ono sto mu je potrebno. Kada mu ne pruzis priliku. Ali nemoguce je ziveti bez tog uzimanja. Uzimamo jedni od drugih, dajemo. Ko je tu dobar, a ko los?
Definitivno tek sada shvatam koliko malo toga u meni je "moje".

(ukradeno)

"Nothing is original. Steal from anywhere that resonates with inspiration or fuels your imagination. Devour old films, new films, music, books, paintings, photographs, poems, dreams, random conversations, architecture, bridges, street signs, trees, clouds, bodies of water, light and shadows. Select only things to steal from that speak directly to your soul. If you do this, your work (and theft) will be authentic. Authenticity is invaluable; originality is nonexistent."

Jim Jarmusch

Razmisljam o reci tudje. Ciji smo mi? Cije je sve ono sto u nama postoji? Imam ogromnu ceznju za istinskim, autenticnim. Ogromnu potrebu da razorim svu laz, sve maske, sve sto mi ne pripada. Da odbacim sve tudje!
A onda, setim se svih ukradenih reci, boja i tonova. Svega onoga sto je naslo odjek u meni. Svo ono seme koje se primilo i pocelo da raste. Svih onih zvezda ciji sam sjaj ukrala. Kako cu bez toga? Utkalo se u mene, neodvojivo je.
A i ono sto sam imala na pocetku. Sto je doslo sa mnom rodjenjem. Odakle? Cije?
Da li imamo prava da vezujemo? Emocijama, ceznjom? Potrebom koja nas prevazilazi? Da li imamo prava da to ne radimo?
Mora postojati razlog sto postoji toliko tudjeg oko nas. Gde smo mi? Zar se moze odvojiti? Kako covek odvoji sebe iz zagrljaja voljenog bica. Kako zna gde pocinje on, a gde taj drugi? Kako pronadje svoje misli i emocije u razgovoru sa drugima? U tudjem otvaranju kada prepozna istinsko, duboko, zar i sam ne biva otvoren?
Nije bitno ko je izrekao nesto. Napravio, pokrenuo. Bitno je prepoznavanje. Nikome ne pripada svest koju prepoznamo snaznim emocijama koje se u nam jave. Nicija je. Kao i sve ciste emocije koje nas preplave. Ljubav. Potpuno prozimanje i predavanje. Tu i ne treba da bude nikog. Samo tako i moze biti.

"Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano" nije samo ortografski princip Adelung/Karadžić već duhovna poruka. Uhvatim sebe milion puta da se misli oblikuju u ideje tek dok ih pišem, da pre toga nisu jasno uobličene niti razumljene. Osetim ih kako zuje, kako se nameću, i vidim samo obris, nagoveštaj, konture neke celine i oblika. Ponekad svoje reči čitam iznova i iznova, kao tuđe, nakon što uobličim misli i tek onda ih razumem. Neke pročitam tek kasnije, sa prilično velikim vremenskim odmakom i tada dobiju novo, pravo značenje. Protumačila sam ranije, igrajući se značenjem, da sebi tako ostavljam buduće putokaze, ideje koje mogu koristiti kada dođe pravi trenutak, zrelost i spremnost.

Piši kao što govoriš znači prepusti se rečima, oblikovanju bez uslovljenosti i intervencije mehaničnog uma. I onda, nakon što ispišeš, pročitaj napisano. Da sam pročitala/razumela sve što sam napisala bila bih već odavno promenjena. Tu negde sam savladala prvi korak, bar u začetku – prepuštanje oblikovanju reči. Ostaje drugi, da čitam i razumem napisano. Bez uslovljenosti, sa odmakom.

~
Doživeti svoje kao tuđe je zapravo kvantni skok – jer i jeste tuđe. Svi oblici koji nastaju kao misli, reči i dela su samo ispoljenje tuđeg. Ono što ja jesam mora biti neuobličeno, neuslovljeno. Tako sam pročitala napisano.