Strah

.

.

.

.

(...) I senke bez broja
sokakom trnu, i svaka kuca mi

rukom u prozor, kako prođe koja...
Ti ne znaš... Tvoju noć svetle dragulji,
dokle iz tame sve u okna moja

ko slepo oko pozni mesec bulji.


A.Š.

"Nikada niste iskusili smrt, niti cete je ikada iskusiti. Planine nestaju, oblaci iscezavaju, ali nebo je uvek jedno te isto. A vi ste nebo. Priroda sopstva je bas kao prostor: prazan, beskrajan, vecan, bezoblican. Sve se desava unutar njega, ali se nista njemu ne desava."

Osho

Panicni napad straha. Osetila sam da umirem, osetila kako me nesto vuce, gusi. I grcevito se uhvatila za zivot, ne pustajuci ga. Stalno mi je prolazilo kroz glavu da ne zelim da umrem, da ne zelim da odem, da ima puno toga sto treba da uradim. Da zelim da budem tu uz decu dok rastu, da sam im potrebna.

Posle toga ide promena, iz korena. Sada radim na tome da radoscu ispunim svaki dan. Kada ponovo dodje momenat da osetim da umirem, zelim da ga docekam spremna, sa osmehom. I da zivot pustim lako, znajuci da sam ga iskoristila u potpunosti. Da sam postojala, cela. I da drugi mogu bez mene, jer sam im dala sve sto sam mogla u tom prostoru, vremenu, takva kakva jesam. Bez kajanja, bez osvrtanja. Sa pogledom napred.

Postoji taj cudan mehanizam u nama. U jednom trenutku, umorni od svih bitaka, sa osecajem da nemamo vise snage, da smo izgubili, da je sve besmisleno, glupo, pogresno... pozelimo da nas nema, da nestanemo, da se sve ovo jednom zavrsi. Misao koja se vise puta pojavi postaje odluka za podsvest. Podsvest je kao dete, bukvalna. Ne kapira na pravi nacin, prihvata misao kao sto ona jeste. Vizualizuje, pravi slike umesto znacenja. Pomisao da zelimo da nas nema, za nju predstavlja sliku – nestajemo, gusimo se, paralisemo, umiremo. Kako god. Kroz jedno vreme, to se i desava. I onda, paradoksalno, javi se strah. Strah od tog nestajanja, umiranja. Zaboravimo da je to nasa misao, nasa odluka, da je to proisteklo od nas. Uplasi nas nase telo, sve ono sto fizicki osecamo, pomislimo da nam se desava nesto nad cim nemamo nikakvu kontrolu. Da je to sudbina, los sticaj okolnosti, bolest... I onda upadamo u zacarani krug. Strah – negativne misli – strah – negativne misli. I ne mozemo da izadjemo iz toga.

Jedini nacin je iskorak. Na isti nacin kako je to nastalo moze i da nestane. Potrebna je nova vizualizacija. Nova odluka. Videti sebe drugacijeg, jakog, zdravog, ispunjenog. Pozeleti zivot celim bicem. Hej, pa zivot je pred nama! Vec sutra sve moze da se promeni. Vec sledeci trenutak moze doneti nove okolnosti, nove ljude, nove emocije. Samo ih pozeli. Ostavi strah po strani. Koga briga? Zar ista od onoga sto "mora" da se desi mozemo izbeci? Zar treba da izbegnemo? Sve je to nase, za nas. Sve je to prilika da shvatimo neke stvari.

Smrt

Zemlja je smrtnim
sjemenom posijana
Ali smrt nije kraj Jer
smrti zapravo i nema
I nema kraja Smrcu je
samo obasjana
Staza uspona od gnijezda
do zvijezda.
Mak Dizdar

"A smrt nije tako strasna, vidio sam tolike ljude kad umiru, samo cvrsce zaspe i ne bude se. Strasan je strah od smrti, ali kad vidis sta je to, kad dignes ruke od zelje da budes Bog i zadovoljis se da budes smrtni covjek sve dođe na svoje mjesto, i mirno cekas kao i san i nije ti zao sto se sutra neces probuditi."
Mesa Selimovic


Ne plasi me umiranje samo po sebi. Ono sto me plasi je da cu u tom trenu imati onaj uzasni osecaj prekinutosti, nedovrsenosti; shvatanja da sam toliko toga propustila da uradim, kazem, primim, pruzim. Osecaj da sam zivot procerdala na beznacajne stvari. Da sam se, baveci se bitnim, ipak izgubila u nebitnom. Da sam promasila!

Nedovrsenost, prekinutost. Pronasla si prave reci.
Sa druge strane price je potpunost. Ne prekidati, ne sputavati, ne dozirati. Pustiti da nas preplavi. Bilo sta. Dovrsiti. U svemu pronaci istovremeno i pocetak i kraj.

Promasimo uvek kada trazimo bitno. Bitno je ono u cemu smo celi. Bez truda, bez pokusaja da to budemo. Korak iza ogledala.

Ka Zvezdama...

To ne odlaze ptice.
One su utkane u vazduh.
To se rasteze pamcenje
i odnosi ih u zaborav.

Ugrađeni u vreme,
to ne starimo mi.
To se razilazi prolaznost
i odnosi nas put vecnosti.

To se ne razlaze lisce.
Ono je uraslo u vetar.
To se vidici otkidaju
i gnjuraju u nepovrat.

Ugrađeni u prostor,
ne umiremo to mi.
To se rasteze nebo
i uzdize nas ka zvezdama.

Mika Antic

"Divna misao: zivot bez straha! Savladati strah, to je bilo blazenstvo, to je bilo spasenje. Citavog je zivota trpeo strah, a sada, kada ga je smrt vec scepala za gusu, vise ga nije nimalo osecao, nema straha, nema uzasa, samo osmejak, samo izbavljenje, samo prihvatanje. Sada je odjednom znao sta je strah i da se on moze savladati samo ako ga covek upozna. Covek se bojao hiljadu stvari, bola, sudija, sopstvenog srca, bojao se sna, budjenja, usamljenosti, hladnoce, bezumlja, smrti - narocito nje, smrti. Ali sve su to bile samo maske i prerusavanja. U stvari, postojalo je samo jedno cega se plasio: prepustiti se padu, zakoraciti u neizvesno, malo iskoraciti izvan sigurnosti. A ko se jednom, jedan jedini put predao, ko je jednom potpuno poverovao u svoju sudbinu, taj je bio oslobodjen. On se vise nije pokoravao zemaljskim zakonima, pao je u vasionu i vinuo se u kolo zvezda."

Herman Hese "Klajn i Vagner"

Danas sam imao jedan. Za kratko, potreba za san i isceznem ceo, a zatim nemirne, tamne, mucne slike snova.

Svet je potonuo u apokalipsu, u zaborav i sumrak ljudskog, a ja sam egiptatski Anubis, jedna trecina bog, jedna trecina covek, jedna trecina zver. Ispred mene je mapa Mediterana, na njoj iscrtana sveta mesta, obelisci i katakombe. Orjentisem se tako sto se drzim za rep vodozemca cije me oko bez kapaka posmatra iz skice jedne spilje blizu Sirakuze. U nju cu se morati spustiti i unistiti bozanstvo neko koje tu spava i sanja, gladno mene, zeljno da me rastrgne. Ne znam zasto, i u ostale se morske supljine moram spustiti, a ne znam sta me tamo sve ceka. Posmatram ono krupno oko vodozemca za ciji rep se drzim kao za Adrijaninu nit, i pozelim ga izvuci iz mape, no strah me je da ne izgubim svoj jedini zivi orjentir u papirusu ciji smisao ne razumem.

Zatim, evo me u palati od celika i mermera u hiljadu svetala i hiljade ratnika u sjajnim oklopima. Tu sam na prestolu od antilopinog krzna, u ruci drzim dugu helebardu sa zlatnim secivom na vrhu. Uzasno sumnjam u sve oko sebe dok u uhu mi neprestano zuji prorocanstvo da ce me neko od njih izdati i rastrgnuti kao sto su to uradili Ozirisu. Posmatram ih sve u groznici jer ne znam koji ce od njih biti taj jedini. U momentu, pozelim ih sve pobiti i pronaci mir, otklon od straha, oslobodjenje od sumnje. Zatim, dolazi svestenik neki i govori mi da ce uskoro biti ritual u krvi i ljudskim zrtvovanjima, godisnje svete borbe u areni u koju cu morati uci sam i pogubiti nekolicinu izabranih. I dalje trazim u hiljadama lica barem jedno u koje cu verovati, i gle, pronalazim ga, gledam sretno prateci njegove verne, neduzne crte, veoma slicne mojim. Dobro je, pomislim, evo ga neko kome mogu verovati. Pitam svestenika ko je taj verni, a on mi odgovora da ce i taj biti sa onima koje cu u borbi morati pogubiti. Zasto? pitam gnevno, u ocaju. Jedino tako ce se ponovo vode Nila izliti, odgovara mi i odlazi u gomilu tamnih kapuljaca, a ja se budim svirep odi straha.

počinje da mi bude lako izboriti se sa svojim strahovima, ali su tuđi pravi izazov...

Epikur. Simetrija: “Naše stanje nepostojanja nakon smrti jednako je stanju u kom smo bili pre svog rođenja.” A stanje nepostojanja pre rođenja nikad ne pokreće uznemirenost.

Eto. Jedna ideja rešava sve.