Umetnost vidjenja

Zatvarao bih oko na koje vidim i hvatao svetlost i senke u ono u kojem je magla i nejasnost. Dogodilo se bez najave, pre mesec dana. Paraliza ocnog nerva, gubitak orjentacije u prostoru, nemogucnost da odredim udaljenost predmeta, vid u duplim slikama. U ogledalu zapazim moje levo oko tame pomereno izvan svoje ose, kao da je sledjeno. Odlazak u bolnice, vreme u cekaonicama, pregledi, uputi za dalje i sumnja na zlokobno. Odbijajucu da pristanem na sopstvenu ogranicenost, odbacivao sam mirovanje i kretao sam se iako poluslep, cuvajuci prisebnost i izbegavajuci sudaranje sa stvarima, znakovima na ulici, ljudima. Spolja i dalje siguran u svoj korak, unutra sam zedno lovio zvukove, ne pokazujuci da sam izgubljen. Jedino bi me pogodilo ako bih osetio da me gledaju kao da sam uklet, obelezen, kaznjen; u tim momentima, pozeim svoje oko zatvroriti, prekriti tkaninom i biti jedino sa onim iz kojeg vidim ostro i cisto, ne ozledjujuci izgledom ikog.

U potpuno nestabilnom vidnom polju, ucio sam da ostanem miran i pribran, oslonjen na nevidljivo poverenje u nejasnost stvarnosti. Potisnut gnev zbog nemoci vida isijavao bih udarajuci u tesku vrecu okacenu o lanac, zatvarajuci vid na zdravom i pustajuci se u fokus onog ozledjenog. Stanem u stav, rukama procenim udaljenost, a zatim pokret kukova, udarac desnom, udarac levom, polukruzni visoki zahvat nogom i iz okreta, zavrsni levom pesnicom kojim uvek promasim. Nigde jasnost, jedino pocepanost u dve slike od kojih je ona istinska verovatno negde izmedju, tamo gde je ne vidim. U noci lezim budan u nesanici, osecajuci hladne ujede jeze koja ispuze duz nogu i zahvata celo telo. I sve dok ne zaspim, govorim svom oku: pokreni se, pokreni se.

Mir sam osetio tek posle odlaska u magnetnu rezonancu. Nepodnosljivo zatvarnje lica gvozdenom maskom, odbijajanje da gledam iz proreza za oci, klaustofobicni osecaj polaganje tela u tunel kao u sarkofag, inekcije kolorita u venu i ponovo buka, buka mehanizama u nizovima minuta od kojih je svaki mala vecnost. Posle, izlazak i analiza snimaka zajedno sa doktorom; nalazi cisti, bez lezija, senki, jedina neobicnost primetna veca prostornost desne hemisfere u odnosu na levu. Dijagnoza paralize nerva koja nije opasna, vec prolazna, uz terapije B vitamina i antibiotika. U jednom momentu, posmatrajuci na ekranu kako izgledam iza lobanje, najezim se.

Iako je sve to iza mene sad, iako su mi oci ponovo pravilne, sjajne i culne kao i pre, sve vise hvatam sebe kako u pauzama zatvaram desno i posmatram levim okom tame, upravo onim iz kojeg od rodjenja vidim nejasno. Odbijao sam tako vezbati kao dete, uporno; uostalom, i kasno su primetili da mi je u jednom polutama, ne zapazajucii da su mi oci naucile biti savrsena mimikrija pogleda koji se ne oslanja previse na vid vec na druga cula, intuicju, instinkt. Godinama posle i tek sad posle svega, nesvesno i bez pokusaja da jasno uocim, sve zanesenije se igram vidjenja dopustajuci svu slobodu svetlosti, bojama, obrisima. I kao da tako, u toj neobaveznoj igri, napustam osecaj orjentacije i prihvatam da gledam u nejasnost, u carobno prelamanje svetlosti, sabiranje zraka u ozledjene niti i slutnju cistih slika ostrih ivica.

Ima jedna knjiga za kojom sad tragam. Umetnost gledanja, Oldosa Hakslija. Pozelim je procitati jer u njoj je onaj Haksli koji je ucio da ponovo gleda, iz dozivljenog ostecenja vida.

Uhvatim pristima sopstvenu kožu i kosti i stežem ih čvrsto ne bih li zatvorio šupljine iza tebe. Sva vezivna užad za stvarnost popuštaju, razvezuju se i nemarno spadaju na zemlju; ples golih demona na zidu iza očiju dok pokidani hologrami varniče sluhom u bolesnom smehu. Ovde unutra možda je sad sloboda kad iščezne uzvišenost kojom si gorela u meni a predeli, oblici i ljudska lica ogole se kao ironični pobačaji lepote. Kakav će mi to biti vid kad odeš potpuno?