Oduvek su me fascinirali ljudi koji imaju znanje. Koje god znanje da je u pitanju. Osecam kako mi, s razocarenjima u tudja znanja, (paradoksalno!) raste i zedj za znanjem. Pomalo mi je neobicno kako se menjaju moja interesovanja. Nekad sam jedva cekala da imam priliku da budem pored revizora poznatih revizorskih kuca i cuvenih advokata. Sada ceznem za potpuno drugacijim znanjima. Ali je princip isti.
Mnogo vise od toga, fasciniraju me ti momenti kada znas da si u drustvu nekog ko zna. Sta reci tada? Sta pitati? Kako upiti ta znanja? Jasno je da cesto cena (ne govorim samo o novcu) koju platis za tu priliku nije ni priblizno jednaka onome sto dobijas tada, ali to je vec do kapaciteta onoga ko prima. Elem, predivni su ti trenuci. Ali mi uvek ostane neka misao da ih ne iskoristim dovoljno. Ponekad primetim kako bezim. Kako se izmicem od nekih pitanja koja bi mogla biti kljucna. Cesce primetim kako mi je od samih odgovara bitnije da ne ispadnem glupa postavljajuci pitanje.
I, neobicno je to kako se desi da se neko tako mali nadje u prilici da prica sa onim ko zna. Dobije svoje vreme i prostor. Moze biti i cuveni doktor cije vreme platis. Bilo ko. Moze biti i slucajna prilika, prosto naletis na nekog velikog, shvatis da sedis za stolom sa njim ili cekas bus... Ali sta uzmes od svega toga, sta primis? Koliko moras pre toga znati da bi pitanje bilo pravo, a odgovor imao vrednost?
Oduvek imam tu zedj za znanjem. Sada je ta potreba jos veca, uprkos razocarenjima i shvatanju da malo ko zaista zna. Plasi me mogucnost da prepoznam znanje koga nema. Ali me vise plasi mogucnost da ostanem zauvek tu gde sam sada. Zbunjena. Bez znanja.
Prepoznati. Iskoristiti priliku. I skinuti maske. Deluje jednostavno. I nemoguce.