Imam poverenja

Imam poverenja u vazduh koji disem jer mi peva o besmrtnosi na perverzan nacin. Tu sam, sada sam, sutra cu. U ovaj trenutak sada imam poverenja dok posmatram obrise brda u magli koja se otkrivaju kao naga tela u zudnji.

Evo. U svetlost koju sad gledam imam poverenja iako crno sunce gori u meni. Jos malo, u njoj sam ceo i ljubice me, prozdreti, uvlaciti u sebe i isibati bicevima gravitacije svezanog kao za kolac robova.

Imam poverenja u reku na koju cu uskoro otici. Divlje, ledene, zelene vode. Seti se, u njima sam spoznao sopstvenu smrt i isplivao, jednom vodio ljubav u vrelom danu  sledjen od zudnje, i iz njih izvlacio krasne ribe mocnih tela boje vagine.

Iako ih na kraju izdajem, odbacim i potrazim druge, imam poverenja u zene sa kojim spavam jer njihovu lepotu bezobrazno koristim, usvajam i adresiram u unutrasnje mape duse. Zapamtio sam, neka tela zelim ugrabiti i otrgrnuti iz ove tacke prolaznosti i uzidati u svodove vecnosti. Imam poverenja u oci, usne, u reci koje mi govore dok ih posmatram sirom kao andjeo polomnjenih krila i slusam im modre kapilare duse kako bubnjaju u meni.

Imam poverenja u prijatelje jer mi nista od njih nije potrebno osim da mi dopuste prisustvoa kad im zatrebam. Oprostice mi ako se sklonim u senku,  izbegavam ih, nisam tu u njihovom smehu, ili, cutim i odbijam da pricam, lutami i ne zelici nikog pored sebe.

Imam poverenja u svoju bol jer me nikad nece izdati. I kad se probudim bice tu i sacekace me da se posecem  o nju, krvarim i bledim pruzajuci mi vreme da zarastem i suocim se sa prvim svetlom dana. I tu je, iza svega sto sam, ucuti se dok koracam ljudskim stanistima i gleda kroz mene i dise kao izumrla, praistorijska zver. Nece nestati posve, jos jednom i pre sna, pokaze se visoka, vitka, ogoljena i sa hladnom ostricom kojim probada duboko i dopusta da gubim dah, svest, vid i secanje ko sam.

Nemam poverenja u sebe kad zavolim. Ne znam u sta ce mi se oci otvoriti, u koga cu se preobraziti, gde, kad i kako cu pokazati zube i ugristi.

Nemati poverenje u sebe je odbijanje poverenja u prirodu, u smisao, u apsolut, božanski, trajni, istinski deo nas. Bol ima alhemijsku moć, transformiše, produbljuje, razara i otvara prostor za novo. Strah od povređivanja drugih je odbijanje sopstvenog bola, božanskog principa u svemu. Ili je to suviše jako prianjanje uz bol proisteklo iz odbacivanja. Ko biva povređen? Šta boli?
Nebrušeni dijamant je potencijal, a brušenje nanosi bol.
Poverenje koje nije apsolutno nije poverenje.
Što je um razvijeniji to su izgovori jači, snažniji, nalik na istinite, razumne.
Formula je jednostavna: Osnov svake agresije je strah, a svaki strah je agresija. To je odsustvo ljubavi (=poverenja). Ono što boli, na psihičkom nivou uvek je odbacivanje. A ono što nas štiti od tog bola je odbacivanje (drugih, života, sebe).
Sve što ima moć i kvalitet transformacije mora imati i kvalitet razaranja, destrukcije (dijamant se obrađuje dijamantom). Ali destrukcija je, kao i bol, relativna i zavisna od nivoa koji se posmatra. Destrukcija na grubom nivou može biti kreativna sila na drugom, suptilnijem nivou, jer razara sve lažno i otvara prostor za istinsko, nepoistovećeno. Materiju nešto mora moći prodrmati iz inercije, uspavanosti.
Ljubav (u onom čistom značenju) jeste poverenje. A bol i strah su odsustvo ljubavi, odbačenost i odbacivanje kao odbrana.
Odgovornost za bol je na onome koga boli, ali bol je i put do stanja gde ne bivamo povređeni drugim, gde imamo poverenje da je to što nas od drugog boli nužan put postajanja svesnim.

Trazim zvuk u kojem vibriram sad. Cuo sam da postoji takav koji te moze bez trenja prevesti u stvarnost iza kao sto se svetlost privuce zemlji kroz oblacnosti slicne ovima danas, posve culne od semena kise.

Ili, kad bi me samo neko uhvatio za ruku, saman, luda iz tarot karti, bog neki ili demon i poveo za sobom u sve sfere neba kao cistu energiju ne lisenu osecanja.

Ne bih otisao nag, poneo bih sa sobom svoj kovcezic patnje i unutra ovih nekoliko retkih dragulja.
I kad ih izvadim i pokazem blistave u nezemaljskom svetlu, neko ce mi morati odgovororiti da li su zaista morali biti cuvani u bolu. Ili bi ih bilo vise i bile bi blistavije da su radjane unutar skoljki ciste radosti.