Doci cu kao ptica da skinemo tkaninu

Neznost tamo gde dah silazi niz vrat. I usne.
Ruke su dole gde je vlazno i grubi prsti.
Doci cu kao ptica da skinemo tkaninu.
Gole smo duse iscezle iz tela.

O dušama polupanim. Dete uzme čist beo komad papira i pocepa ga. Iz igre, obesti, hira. U nesvesti da je papir tu za urez svetlosti, sreće, gorčine, zla. I ne da u stidu kriješ poderotine i iskidane reči već da pokažeš drugom detetu šta si to ti ispisao, a zatim pogledaš njegovo i smejte se, ćutite ili plačete.

Zašto ti je duša bila tako pocepana da si me pustila u sebe iako mi ime nisi zapamtila ni oblik zapazila, već samo upila oči, glas i ruke?  Zašto si tražila da ostanem, zagrlim te da bi lako zaspala priljubljema iako si sebi bila stranac i sebi odbojna? Otkud mi se odjenom probudila nepodnošljiva samoća, crna tačka sopstva  i krik zveri unutra zbog kojeg sam morao ustati, obući se, pokriti te, poljubiti, otići? I da sam ti ostao, ujutro bi se probudila vrišteći zašto je ovaj muškarac pored tebe, a ja bih tupo zurio u otrgnutu svetost koju jedino u snovima viđam.

Što to nismo celi, već oštećeni? Ja oduvek a ti ponekad. Kakvo je to pravilo da samo sa sličnim dušama umem da budem, neka su slične mi samo za tren i jednom? Zašto ne umem da se sastavim pored nekog kao ti što si cela upravo sad dok možda ispijaš kafu, dodiruješ modrice noći i gledaš ispod trepavica bezizražajno u tmurno večerje?

Mogao sam biti božanska česitca i zujati okolo haotično, u bezumnoj svetlosti.

Nekako si došao burno, iznenada i okovao moje noći. Izrezbario si svoje tragove a da nisam ni osjetila. Još i danas se pitam kad je to bilo, a samo je trajalo. Noći duge, rajski mirne, dešavale su se svakodnevno. Kao da je svako jutro cvjetao mirisni jorgovan. Na usnama onaj neprestani ukus želje, ukus tebe. Tijelo svakodnevno prekriveno milovanjima,tvojim toplim prstima. Navikla sam se kako da nisam, a sad tumaram kroz olujne praznine i tražim. U grlu mi stalo tvoje ime i želim da se tvojom zovem a kiša mi suze briše. Idem ja i dalje ne stajem jer trebam te. Reći će eno je opet luda hoda a ne znaju koliko samo bola u svakom mom koraku ima. Ne znaju kako su sad želje presitne, jutra tmurna, noći olujne. Ne znaju kako su mi rijeke prespore i kako žedna pored njih prolazim. Došao si burno a tako tiho otišao bez emocije ostavljajući trajno ludilo. Koža mi ostala suva bez naviknutih milovanja i više ne plačem jer odnio si mi i suze. Samo još uvijek to proklestvo mirisnog jorgovana golica moje nozdrve kao poslednji dokaz otkucaja mog srca. Luđak sam, jesam jer ne znam više ni kako da se ponašam samo mi je tuga saputnica a noć jedina prijateljica.

Eto, vidiš šta si ostavio bol, čežnju i samoću jedne lude. Pitam se što sam te pustila da caruješ mojom svakodnevnicom, što nisam predosjetila kojom dubinom ćeš iskrzati moju dušu. Pitam se čak i ovako luda zašto te nisam gurnula u ponore najdublje i izbrisala tvoje postojanje. Pitam se…a odgovori šturi, jadni. Možda sam mogla izbjeći milovanja, vrelinu poljupca ali nisam, ostala sam robinja tvojih želja. Možda sam mogla okrenuti situaciju, dati sebi neku drugu šansu možda bi i mene neko voljeo ali ne, ostala sam zatočenik tvojih potreba. Sljepilo me ponjelo u tvoje odaje i prije nego što sam stigla okrenuti se, zapitati se ti si burno ušao u moj čuvani svijet i okovao moje noći. Sad kažu luda je, a luda jesam jer sam te pustila i sjedim kao na optuženičkoj klupi oko mene hiljadu pitanja a odgovori…zar su i bitni jednoj rasutoj ljubavi, iskrzanoj duši. A tebe nigdje. Mislila sam da si me okovao ljubavlju a ti si samo ledene strelice slao i sad ostadoh okovana prozračnim ledom, bez suza sa strahom jedne lude usamljene žene.