Metafizika astrologije, Ivan Antić

Ivan Antić, Metafizika astrologije



Ali, zašto sam baš u tom trenutku rođen, ako je to sve tako? – pitaće se opravdano neko. Zbog zakona karmičkog dozrevanja u svesti – a ta zrelost dozreva našim radom na duhovnom nadilaženju bezličnog prirodnog zbivanja. Kvalitet svesnosti određuje trenutak sledeće inkarnacije, a s tim i sudbinu. Naše sadašnje telo i njegova sudbina uvek svojim izgledom tačno izražavaju kvalitet naše dotadašnje svesti s kojim smo ušli u fizičko postojanje, sledeći zakon uzročnosti, i oni su kao takvi uvek jedina prava polazna osnova za nadilaženje sadašnjeg stanja. Kvalitet svesnosti pokazuje zrelost našeg odnosa prema postojanju. To je zrelost s kojom nadilazimo „svoju” subjektivnost koja „nas” izdvaja iz celine koja jedino jeste. Kasnije tumačenje karme kao „našeg” delovanja, i shodno njemu izazivanja odgovarajućih posledica, jeste izraz intuitivnog uvida da ljudska delanja nisu samo prirodna, nego i nešto više od toga. To je tačno. U čoveku se, naime, ukrštaju dejstva slobodnog duha i prirodne uzročnosti. To ukrštanje kristališe čovekovu ličnost i ona postaje toliko celovita koliko nadilazi prirodnu uslovljenost i dela u interesu duha koji omogućava samu prirodu. U oba slučaja, dakle, bilo da u nama deluje prirodna uzročnost ili duh slobode (što je mnogo ređe), tu nema nikakvog ega kome se može pripisati delovanje. Naše telo je samo mesto ukrštanja prirode i slobodnog duha, tu se priroda saobražava svome duhovnom ishodu, i zato izgleda kao da to mesto deluje sâmo po sebi, kao neki ego. To je privid, kao što se i opiljci gvožđa prividno sami kreću ka magnetu. Stoga je karma delovanje koje nije naše, već pripada u celosti prirodnim procesima.

Da bi razumeli odgovor na ovo pitanje (Zašto sam rođen baš u onom trenutku, s ovakvom sudbinom?), moramo da raščistimo sa činjenicom da tada nismo „mi” rođeni, nego sàmo telo, koje je prirodna tvorevina, a sa kojim smo iz neznanja poistovećeni. Kada se „naše” telo rodilo nismo se i mi rodili, jer mi nismo različiti od samog bezvremenog postojanja, ili bivstva koje uvek jeste, nego smo tada samo postali identifikovani s trodimenzionim zbivanjem organskog sveta, tada smo samo počeli da posmatramo fizički svet kroz otvorene oči ovog tela i da ga doživljavamo kroz njegova čula. Tada smo, naime, od stanja neuslovljenog, bezvremenog bivstva postali suženi i ukalupljeni u malo trodimenziono obličje ovog tela (toliko suženi i ukalupljeni da smo zaboravili svoje bivstvo), s ciljem da naša neuslovljena priroda dobije konkretno, ljudsko oličenje, da ne bude više bezlična, kao pûko postojanje. Sâmim zaboravom svoga bivstva mi bivamo uhvaćeni u gravitaciju organskog zbivanja – čije osobine prostorvremena (sudbina) tačno odgovaraju stepenu našeg zaborava. Ova podudarnost upravo omogućava samospoznaju. Zaboravom svoga večnog bivstva izazivamo rađanje u telu baš u onakvom prostorvremenu, odnosno sudbini koja kao u ogledalu izražava našu nesvesnost, i tako omogućava samospoznaju kada se odvratimo od objektivacije i okrenemo k sebi. Rađamo se u telu samo zato što nismo učinili ono što treba učiniti da se nadiđe prirodna uzročnost i omogući duhovna autentičnost. Svako utelovljenje nam se ponavlja i događa baš na onakav način na koji smo propustili svoj duhovni ishod i tražili utočište u organskoj prirodi. Naši životi su tačan izraz naše identifikacije s bićem i nesvesnosti duha koji ga omogućava. Kada nakon dovoljno iskustava i muka spoznamo da naše ishodište nije u prirodnom obnavljanju, i da uzalud u njemu tražimo utočište, već je ishod prirode u duhu koji je omogućava a naša je suština, tada smo nadišli sudbinu, naš život je autentičan i slobodan, on postaje nešto univerzalno i večno, a ne više individualno, ograničeno i prolazno. Dakle, naša suština je duh koji omogućava samo postojanje prirode, on je neuslovljen prostorom i vremenom, kao i bilo kakvim psihofizičkim oblikovanjem prirode. Zahvaljujući takvoj svojoj suštini mi možemo biti svesni i psihički objektivni, jer duh koji nam omogućava svest nadilazi psihu i telo. U identifikaciji nije moguća objektivnost, ona je moguća samo zahvaljujući principu nadilaženja. Međutim, iskonska neuslovljenost i nezavisnost duha koji omogućava prirodu je bezlična činjenica, i ona zato teži da postane lično i konkretno ostvarena. Upravo ova težnja oblikuje ljudska bića, ona je proces koji se kod različitih individua ostvaruje različitim ritmom, u skladu s vremenom i prostorom, odnosno prirodom trodimenzione stvarnosti u kojoj se ostvaruje. Ovaj proces je ono što nazivamo sudbina. Ona izražava meru u kojoj je duh slobode postao konkretno prisutan i svestan u individui. Ovo je proces saobražavanja prirode, a ne duha. Duh samo ima privlačnu moć. Duh nije zahvaćen gravitacijom prirodnog zbivanja. Priroda se saobražava prema duhu, a ne duh prema prirodi. Ljudska priroda (i sudbina) jeste upravo razmeđe duha i prirode, smisla i postojanja, oblika i svesti o njemu, slobode i nužnosti – njihova interakcija i oličenje. Čovek nije ništa sâm po sebi, već je samo mera saobražavajućeg oličenja prisustva duha u biću, on je mesto gde se razmerava smisao duha i prirode, gde smisao i postojanje po prvi put dobijaju oličenje – kao celovita ličnost. Isti ovaj proces možemo razumeti ako ga opišemo tako što ćemo reći da naš besmrtni i nerođeni duh izgleda oblepljen prirodnim zbivanjima tela i uma, i zaveden njihovom gravitacijom u onoj meri u kojoj smo poistovetili svoju suštinu sa prirodnim zbivanjem (dok astrologija pokazuje detalje svih gravitacija u našem kosmičkom okruženju koje pokreću zbivanje sveta u kome živimo, odnosno način poistovećenja duha sa zbivanjem); da je karakter tog zbivanja, odnosno njegova sudbina neposredan izraz našeg zaborava duhovne autentičnosti; da je naš zaborav bivstva opredmećen kao psihofizička sudbina. Prirodna determinacija kao u ogledalu odražava zaborav bivstva; koliko smo nesvesni toliko trpimo sudbinu kao kakav ružan san.

Ivan Antić, Metafizika astrologije

"Priroda teži svome ishodu, a to je božanska svest koja omogućava postojanje prirode. U toj težnji ona usavršava svoje sposobnosti delovanja i percepcije. Vrhunac takvog usavršavanja je ljudsko biće. Suština ljudskog bića nije ispoljena priroda, nego božanska svest duše koja je omogućava, ona je nevidljivi centar koji ima privlačno dejstvo da se oko njega oblikuje priroda kao vidljivo telo i njegova sudbina. Psihofizičko bivstvovanje (telo) je oblepljeno oko prisustva duše (Sopstva), ona kao magnet privlači oblikovanje prirode jer je njen ishod. Kada se na nevidljivu dušu, koja omogućava prirodu, nanese vidljivi materijal prirode, tada ona postaje vidljiva kao čovek i njegova sudbina. Sopstvo, čovekova duhovna suština, je izvan vremena i prostora, izvan svekolike vidljive prirode, ali je skriveno u telu. Telo je pogodno mesto gde se ono nalazi i ispoljava u prirodi. Božanska svest je sveprisutna, ona je u osnovi svih prirodnih oblika, ali se u ljudskom telu najličnije, što znači, najneposrednije ispoljava. Rođenje tela, njegovo kretanje i sva dramatična iskustva koja proživljava u trodimenzionom fizičkom svetu, jesu kretanja prirode u njenom saobražavanju svome duhovnom ishodu. On sâm je neuslovljen dramatikom prirodnog zbivanja, iako je čovekova suština. Naša bit je uvek nepokretna, neuslovljena, izvan vremena i prostora, sàmo se telo, koje posreduje našem prisustvu u svetu, kreće svojom sudbinom jer ga na to navodi gravitacija prirodnog zbivanja. Zato jedino u meditativnom mirovanju možemo osetiti vanvremensku neuslovljenost svoje duhovne suštine, i otuda blaženstvo i opuštenost. Sva dramatika prirodnog zbivanja (sudbina tela) režirana je u skladu sa kvalitetom prisustva duše u biću, jer njeno prisustvo nije svuda jednako; negde je zrelije i jače izraženo, a negde slabije i tek počinje da se promalja. Koliko je njeno prisustvo jače i čvršće, toliko je svest prisutnija i sudbina povoljnija. Svest je interakcija duše i prirode. Jačajući prisustvo svesti jačamo prisustvo duše i ujedno prirodu privodimo njenom spasonosnom ishodu. U prisustvu svesti leži čovekova odgovornost za ostvarenje duhovnog ishoda, jer priroda je svoje saobražavanje dovela do vrhunca oblikovanjem ljudskog tela i javljanjem svesti u njemu. I tu je kraj njenog direktnog delovanja. Čovekova svest u telu je, kao što smo rekli, interakcija duše i prirode. Ta interakcija mora da se sâma osnaži, da osmisli smisao svoga postojanja. To je proces individuacije ličnosti. Ličnost je nešto što priroda izbacuje kao svoj plod, što nadilazi njenu uzročnost i što mora sâmo da se integriše kao nešto jedinstveno i novo. Od tada priroda deluje indirektno, iskušavajući ličnost da bude nezavisna i svesna."

"To se u praksi svodi na to da je ličnost toliko integrisana i iznad prirodne uslovljenosti koliko smo svesni zbivanja i koliko ne reagujemo nesvesno na razne podsticaje. Nesvesna, spontana reakcija je osnovna odlika prirodne uslovljenosti. Sposobnost nadilaženja impulsivnog reagovanja i razumevanje prave prirode podsticaja koji se javljaju na nivou tela, osećanja ili uma, odlika su integrisane ličnosti. Samo ona je sposobna da deluje odgovarajuće i na kreativan način, u skladu s dušom koja sve omogućava. Sve prirodne reakcije s kojima smo dotle živeli delovale su same po sebi, mi smo tu bili pasivni, a često i njihove žrtve. Mi u duhovnom smislu nismo dotle ni postojali - postojala je jedino priroda, ona je sve radila, govorila i mislila kroz 'naše' telo. Astrologija nam pokazuje sve detalje kako je radila i to znanje nam pomaže da steknemo diferencijaciju i aktuelizujemo iskonsku nezavisnost duše u nama."