Jedan odnos

Najznačajniji uvid: Postoji samo jedan odnos. I sve što nije rešeno u bilo kom odnosu, sva zameranja, krivice, osude, mržnja, povređenost, odbacivanje, odbačenost… postoji unutar svakog odnosa. Svi muškarci su jedan muškarac, sve žene su jedna žena. Dualnost koja označava celovitost. Ne postoji mnoštvo odnosa, to je samo ludilo, rascepljenost našeg uma. Odnos je jedan.

I posve drugačije shvatanje reči koje sam milion puta pročitala.

“Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.”

Rabindranat Tagore

~~~

Ona: "Uvek imam utisak da se obraćaš nekom kad pišeš i da se neki odnos provlači kroz sve ono što napišeš. Čak i sada, kada meni odgovaraš, postoji neko sa kim nastavljaš razgovor. Naravno, možda grešim."
On: "Da. S tobom. Vidim nešto od tebe kroz tekstove. Žena si.
Dio smo univerzalnog polja Svijesti."
…
On: "Težnja za Jednom je Čežnja za sobom, to Ličnost žudi za Bićem koje (u pozadini svega što Znam stoji ta misao) je Jedno u svima, jedno zajedničko polje Svijesti.
Jedna Žena. Jedan Muškarac."

Svi smo došli u ovaj svet vođeni težnjom. Ulazimo u odnose vođeni slikom, idealom, idejom. Čovek je mnogo više od onoga što njegovo telo i um jeste. Umeće viđenja lepote i fasciniranost lepim to potvrđuje. Jer lepota je daleko šira od lepote lica i tela. Lepota je i dobrota, pravda, istina, mir, sklad. Lepota je i znanje, saosećanje, razumevanje, mudrost, ali i lepota forme, oblika, zvuka, pokreta. Čovek ima potencijal božanske prirode, kvalitet dubljeg, šireg, višeg. I kroz viđenje lepote ostvaruje i živi tu prirodu.

Postoji samo jedan odnos. Jedan jedini. I to je odnos prema sebi, prema istinskoj, višoj prirodi, božanskom. Mi uvek težimo potpunosti, celovitosti, stapanju, zato težimo odnosu. U drugom volimo samog sebe, odraz nas samih. Odnos prema partneru je način na koji živimo taj jedan odnos. Ono kroz šta dolazimo do temelja, suštine, istinskog. Ili, kad promašimo i zaboravimo, ono kroz šta se potpuno udaljimo od te prirode. Zato odnos treba da bude uvek iznad pojedinca, treba da bude nešto sveto, sakralno. Zato se uvek moramo prisećati slike, ideje, ideala, težnje. Viđenje lepote kao dobrote, istine, pravde, svesti. Videti lepotu u drugom, u partneru, znači videti sopstvenu lepotu i božansku prirodu koju drugi odražava. Kroz pokret, dodir, pogled, reč ili delo. I, u povratku, odražavati drugog sopstvenom lepotom.

Mi nismo pojedinci, jedinke, otcepljeni od drugih i drugog. Mi smo odnos sa svim drugim.

U odnosu si uvek sam. Reflektuješ sebe /svoj doživljaj stvarnosti/ kroz drugog. Svako je u svom odnosu, svako se kroz svoje programe /uverenja, vrednosti, ideje, koncepte/ odnosi prema drugom, čuje, vidi, oseti određene stvari prema filterima koje ima. Vreme i prostor u kome smo zajedno je jedino što delimo tada, a čak je i to upitno, jer i prostor i vreme može biti posve drugačije doživljeno i čak i ne mora biti ni isto vreme ni isti prostor kada kontakt nastane /kao kad čitamo pisma koja pripadaju drugom vremenu ili kroz sećanje ponovo proživljavamo tuđe reči i postupke/. Onda, gde je doticanje, šta biva dotaknuto? Da li se i gde ikada nađemo i prožimamo? Da li je sve samo beskrajna refleksija, odbijanje?

Interesantno je sve to, skroz. Jer toliko energije u životu odlazi na pokušaj da razumemo zašto se naš doživljaj stvarnog, drugog i odnosa razlikuje od onoga kako drugi doživi nas, odnos, sebe, toliko energije odlazi na konflikte, razočaranosti, neispunjena očekivanja i potrebu da budemo shvaćeni na način na koji smo sami razumeli. A naš doživljaj stvarnog prosto nikad ne može biti i tuđ doživljaj jer su podešavanja i programi drugačiji. I naš doživljaj stvarnog nije niti istinit niti stvaran, pa je svaki pokušaj da ga nametnemo drugom uzaludan i pogrešan. Svi ljudi vape za istim: biti shvaćen, biti prihvaćen, biti voljen, biti vrednovan, biti potvrđen! I zalepimo se, snažno, za onoga ko nam da nagoveštaj toga, iluziju razumevanja, prihvatanja, ljubavi. Potvrdu da vredimo, da postojimo, da smo posebni. Potvrdu tražimo jer i sami znamo, nekim delom, da je naš doživljaj stvarnog nestvaran, iluzoran.

U odnosu si uvek sam. Taj drugi je takođe sam, u svom odnosu prema tebi, potpuno odvojen od tvog odnosa sa njim. Momenti prožimanja su dragoceni, ali često samo iluzija da je do prave interakcije i došlo. Interakcija je unutar tvog doživljaja stvarnog, unutar tebe samog.

Sam si, uvek. Jedini. Ne postoji odnos. Postoje samo nepoznata i neistražena područja tvog bića, tvog postojanja. Prostori u koje je još nisi kročio. Odnos ne može postojati ako si u istoj tački ti sam. Odmak, prostorni i vremenski je iluzija, igra uma.

Odlično! Jer onda odnos može biti isceljen, razrešen. Nije potreban drugi da se odnos isceli i razreši. Sve je svakako unutar nas, u našem prostoru uma i svesti. A odmak je deo igre, pokreta, približavanje i udaljavanje. Kao ples. Lila amrit, božanska igra. Sve se razrešava prostim shvatanjem da se nema šta razrešiti. Sve je san, fantazija, mnoštvo pokreta.