U pokretu “Ja jesam” - Žan de Salzman

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

Žan de Salzman – U Pokretu „Ja jesam“

Prevod: Jelena
Preuzeto sa bloga: Iza granice

57. Dvostruki cilj

U čoveku, kao i u Univerzumu, sve je u pokretu. Ništa ne miruje, niti ostaje isto. Ništa ne traje zauvek, niti se potpuno završava. Sve što živi evoluira ili se menja u beskrajnom kretanju energije. Zakon, koji je u osnovi tog univerzalnog procesa, je bio poznat drevnoj nauci, koja je čoveku dodelila odgovarajuće mesto u kosmičkom poretku. Prema Gurđijevu, sveti plesovi, zapisivani tokom vekova, su otelotvorili principe tog znanja, omogućavajući da mu se pristupi na dinamičan i direktan način.
Čitava manifestacija života je izražena u vidu pokreta i držanja, to jest, stavova. Od sasvim običnog do najvišeg nivoa, svaka moguća manifestacija ima svoj sopstveni pokret i svoj sopstveni stav. Svaka misao ima pokret i oblik, koji su joj svojstveni. Svaki osećaj ima pokret i oblik, koji su mu svojstveni. Čitavo naše obrazovanje se sastoji od učenja čitavog repertoara stavova mišljenja i osećanja i stavova pokreta. Taj repertoar čini naš automatizam. Ali mi to ne znamo. I u tome postoji jezik, koji ne razumemo.
Verujemo da smo svesni i da su naši pokreti slobodni. Ne vidimo da je svaki pokret odgovor, odgovor na šok utiska. Tek što je utisak stigao do nas, odgovor u vidu pokreta je već počeo, obično mnogo pre nego što smo toga postali svesni. Svest dolazi nakon toga. Čitav događaj se odvija iznenada i ništa u nama nije dovoljno brzo ili senzitivno da to opazi u trenutku kada se događa.
Šta god da je pokret-odgovor, odakle god da dolazi, on je neizbežno kondicioniran automatizmom asocijacija, svim navikama i klišeima, ugraviranim u našoj memoriji. Nemamo ništa drugo čime bismo odgovorili. Tako je naš život beskrajno ponavljanje akumuliranog sećanja.
Međutim, budući da ovoga nismo svesni, čini nam se da su naši pokreti slobodni.
U stvari, mi smo zarobljenici svog stava mišljenja, osećanja i kretanja, kao da smo uhvaćeni u začarani krug iz koga ne možemo da pobegnemo. Da bih izašla, moram biti u stanju da zauzmem novi stav – da mislim drugačije, da osećam drugačije, da delujem drugačije, sve u isto vreme. Međutim to troje je povezano bez moga znanja i čim pokušam da promenim jedno, druga dva intervenišu i ja ne mogu da pobegnem. Moj automatizam me drži na veoma niskom nivou mišljenja i osećanja.
Gurđijevljevi Pokreti („Movements“) predstavljaju note oktave na nivou, koji se razlikuje od onog, na kome živimo automatski. Oni dovode energiju naših funkcija u uzlazni pravac, do kvaliteta vibracija istog intenziteta u svim centrima. Određeni redosled pokreta zahteva posebnu pažnju misli, uma. Bez te pažnje proces se ne može nastaviti. Zato misao mora biti održavana na određenom kvalitetu, u određenom intenzitetu. Ali telo je to, koje izvodi pokret. Da bi ga izvelo i u potpunosti izrazilo njegov život, telu je potrebna velika sloboda. Ono treba da se u potpunosti prilagodi sebi. I najmanji otpor tela će sprečiti misao da prati sled pokreta. Ukoliko taj kvalitet misli i tela ne može da se održava, pokret neće slediti neophodan pravac. Biće isprekidan, bez svrhe. Kroz zahtev se budi osećaj. Pojava osećaja donosi novi intenzitet, ujedijenje, koje u nama stvara posebnu struju, novu oktavu.
Ovi pokreti imaju dovstruki cilj. Uz sticanje kvaliteta pažnje, održavanog na nekoliko mesta u isto vreme, oni nam pomažu da izađemo iz uzanog kruga našeg automatizma. I putem striktnog poštovanja sleda stavova, vode nas do nove mogućnosti mišljenja, osećaja i delovanja. Kada bismo istinski mogli da percipiramo njihovo značenje i govorimo njihov jezik, pokreti bi nam otkrili drugačiji nivo razumevanja.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

58. Zašto Pokreti?

Nismo se zapitali zašto je Gurđijev uveo Pokrete kao jednu od najvažnijih praksi za življenje svog učenja. Zašto Pokreti? Neki otelotvoruju veoma visoko znanje, reprezentujući zakone. Drugi su dati jednostavno jer je bilo potrebno da njegovi učenici rade na određeni način. Tokom jednog perioda Gurđijev je posvećivao nekoliko sati svakoga dana Pokretima, prilagođavajući ih tako da korespondiraju sa radom na jedan određeni način. Na primer, nekada je to bila senzacija tela, koja nije bila razvijena. U drugom slučaju, to je bila misao, koja nije bila slobodna i nije se mogla otvoriti za suptilnu energiju. Vežbe su zahtevale pažnju da bi se izvodile na određeni način i da bi sledile određenu stazu. To bi donelo iskustvo drugačijeg kvaliteta, koje bi dopuštalo učeniku da bolje razume i vidi kako da pronađe taj kvalitet života. U isto vreme, rad na pokretima je dopuštao direktno doživljavanje zakona, koji upravljaju transformacijom energije. To je uključivalo simbol Eneagrama, za koji je Gurđijev rekao da ga je gotovo nemoguće razumeti bez osećaja koji donose učestvovanje u pokretima koji su na njemu zasnovani.
Univerzum je sačinjen od energije, koja prolazi kroz nas. Svaki pokret unutar i izvan nas je prolazak energije. Ta energija ide tamo gde je pozvana. Ne možemo to sprečiti. Izloženi smo delovanju sila, koje nas okružuju. Ponekad smo povezani sa energijom, koja je malo viša, nekada nas ponese niža energija. Mi nismo jedinstvo, nismo jedno. Naša energija treba da bude sadržana u zatvorenom kolu, u kome može da bude transformisana. To bi joj dozvolilo da stupi u kontakt sa energijama istog kvaliteta, da bi napravile novo kolo, novu struju. Dok god se struja više energije ne formira u meni, ja nemam slobodu.
Postoji energija, koja dolazi iz višeg dela uma. Ali mi nismo otvoreni ka njoj. To je svesna sila. Pažnja je deo te sile, koja mora biti razvijena. Bez te sile, ja sam poneta i moji pokreti su automatski. Glava može razumeti, ali ne i telo. Ipak, telo je to, koje mora da oseti tu silu. Jer ono će poslušati, tenzija će nestati i pokreti će moći da budu slobodni. Neću biti poneta i pokreti neće biti samo automatski.
Svesnost pokreta zahteva potpunu pažnju. Kvalitet te pažnje nas poziva da doživimo čitavu prisutnost. Ta savršena pažnja je sposobnost, data prirodom. U trenutku određenog pokreta mi ne razmišljamo o prethodnom pokretu, niti o pokretu, koji dolazi. Ne pokušavamo da izrazimo oblik pokreta, stav, koji uobraženo prisvajamo. Potpuno smo prijemčivi za energiju, koja treba da bude slobodna da bi ostala sadržana u telu na određeni način. Čovek to može znati samo kada tome bude izložen.
Pokreti nam mogu pokazati kako da budemo živi, kako da iskusimo Prisustvo i u isto vreme manifestujemo slobodne pokrete. Umesto beskrajnih reakcija – kondicioniranih odgovora našeg automatizma – postoji mogućnost delovanja, koja proističe iz vizije, iz svesne sile koja je viša. Pokreti su način da se živi ideja Prisustva. Ideja sama nije dovolja. Potrebno je da ona deluje, što bi donelo energiju o kojoj smo pričali. Preko Pokreta, kada su sve energije u nama povezane, proizvodi se nova energija. Možemo je osetiti. Ona ima drugačiji kvalitet, drugačiju silu i svesnost koju mi obično nemamo. Ta energija dolazi iz uma, iz višeg dela gde je inteligencija, kapacitet da se vidi. Treba da budem povezana sa tim delom uma. Tada ću imati viziju, koja je apsolutno čista. Vidim sebe. Vidim druge ljude. Vidim ono što jeste, veoma čisto, bez reakcija. Vidim sebe kakva jesam.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

59. Deo učenja

Pokreti su deo, samo deo učenja o mogućoj transformaciji energija u nama i smislu ljudskog života. Oni izražavaju učenje jezikom, u kome svaki gest, svaki stav, svaka sekvenca ima specifičnu ulogu i značenje. Ne možemo razumeti Pokrete nezavisno od učenja i ne možemo ih pravilno praktikovati sa našim automatskim mišljenjem i osećanjem. Oni pozivaju na učešće čitave prisutnosti. Moram se otvoriti ka energiji, koja može imati svoj sopstveni život u meni. Jer telo energije, Prisustvo, je ono što je sadržano u pokretu. Dok god Prisustvo nije tu, Pokreti se izvode automatski. Čak i kada mislimo da su oni dobro izvedeni, oni ne izražavaju ništa i besmisleni su. Ova vrsta prakse je potpuno krivljenje i nema ništa sa Pokretima, onakvima, kako su koncipirani.
Oni, koji preuzmu odgovornost, da Pokrete prenesu drugima, se nalaze u teškoj poziciji. Mi ponavljamo određene Pokrete i pokušavamo da održimo interesovanje. Ali ne znamo tačno šta radimo. Prijanjamo čvrsto za oblik, koji nema značenja. Potrebno nam je iskustvo, koje nismo proživeli, iskustvo Prisutnosti i Prisutnosti u pokretu. U stvari, mi imamo veoma ograničeno razumevanje kako učenja, tako i jezika Pokreta. Bile bi potrebne godine da se razvije neophodna pažnja.
Onda, šta bi danas bio pravi pristup, ukoliko želimo da služimo radu?
Šta je neophodno da bi se Pokreti preneli drugima? Prvo, mi sami moramo da radimo Pokrete i moramo da poznajemo kako njihovu strukturu – redosled stavova – tako i ritam, njihov život. Onda zahtevamo, od sebe i od drugih, tačan stav i jasnu viziju o njihovom redosledu. Položaji moraju da budu tačni. Bez preciznosti naš rad je površan. Konačno, moramo videti u sebi, koji stavovi korespondiraju i pronaći pravi tempo da učinimo Pokrete živim. Naravno, uvek ima pitanja. Da li je neophodno da se Pokreti pojednostave i da se jedna grupa uči posle druge?
Da li treba da počnemo sa vežbom, koja uvodi aspekte pokreta? Šta će imati najveći efekat na pažnju? Koja vrsta zahteva se mora postaviti i kako? Da li nešto dodatno treba reći, budući da reči uvek provociraju mišljenje i ohrabruju glavu da „radi“ Pokrete? I uvek, šta je Pokret, šta on doziva? Svaki put pre početka časa moramo odvojiti trenutak za sebe, da bismo se podsetili čemu želimo da služimo i u šta ulažemo svoje poverenje. Najvažnija stvar je moje stanje. Potrebna mi je svesna pažnja koja je jača od automatizma. Bez vizije, bez viđenja, to je samo ego koji donosi i izvodi Pokret.
U svakom Pokretu postoji sled stavova, koji čine celinu i koji treba da budu izvedeni bez greške. Čitav Pokret treba da bude predviđen simultano sa našim funkcijama tokom konačnog vremena, kada je u nama sve mirno. Niz stavova reflektuje liniju razvojne sile i stanje relacije između energetskih centara. Jednostavno ponavljanje Pokreta pojačava naš automatizam i našu tendenciju da se oslonimo na telo bez angažovanja misli. Tako su vežbe koncentracije na delove Pokreta važne ne samo da bi se predstavili pokreti, već i da bi se radilo na aspektima pažnje, koja treba da bude razvijena. U isto vreme, budući da svaki Pokret izražava celinu – ima značenje kao celina – treba da dopustimo grupi da svaki Pokret doživi u njegovoj potpunosti.
Potrebno je da vidimo da različiti položaji i tempo predstavljaju različita energetska stanja. Na primer, kada desna ruka pravi krug, nastavak izražava kvalitet misli, koja je mirna i ne kreće se; ako leva ruka održava ritam sa serijom položaja, ona ima različit tempo i predstavlja različitu energiju u telu. Mi, dakle, treba da naučimo kako različiti stavovi utiču na drugačiju preraspodelu energije u nama. Ukoliko zauzmem određeni stav, da bih dopustila energiji da slobodno teče duž kičme, promena stava menja preraspodelu, jer se pravac energije menja. Ako na primer spustim glavu, struja više ne protiče na isti način; ona se vraća dole. Ako spustim glavu na grudi, primam energiju od gore. Ako pružim ruku napred, zaustavljam struju. Ukoliko onda podignem podlakticu, zadržavajući lakat u istom položaju, spremna sam da primim priliv energije. A ukoliko spustim ruku, energija je primljena i uskladištena u telu. Moramo biti veoma oprezni kada smenjujemo Pokrete, pogotovo kod poretka stavova, koji izražavaju zakon. Svaki stav, svaki gest ima svoje mesto, svoju dužinu, svoju pravu težinu. Ukoliko tu dođe do greške, ili ako je nešto novo uvedeno, čitavo značenje može biti narušeno.
Mi imamo naviku da maštamo, da puštamo da besmislene ideje, slike i emocije uđu u naše stavove. Ali ono što se može dogoditi je ozbiljnije, to jest, iskustvo toka energije, koji proizvodi stanje, koje je tvorac Pokreta nameravao. To je nauka, znanje – najfundamentalnije od svih – koje se može steći samo u fazama, počevši od odnosa centara u akciji. Ono treba da bude dekodirano i proučeno u mestu uz posvećivanje praksi.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

60. Samo uz stabilno Prisustvo

Nećemo „raditi“ Pokrete. Pokušaćemo da razumemo pokret. Šta je pokret? Kako stavljamo sami sebe u pokret? Odakle naši pokreti dolaze?
Mi pokret shvatamo na statičan način, kao stavove, koji sledi jedan za drugim, posmatrajući samo ishod, a da nismo sposobni da pratimo sam pokret.
Mi nikada ne osećamo pokret. Vidimo sliku položaja i počinjemo da se krećemo u tom pravcu. Ali pokret je mehaničan. Položaj je zauzet, a da mi ne znamo kako, potpuno određen našim automatizmom. I mi svaki položaj zauzimamo posebno, umesto da prelazimo iz jednog u drugi kao note u liniji muzike. Međutim, ono što mi jesmo, je energija pokreta, neprekidni pokret, koji se nikada ne zaustavlja. Treba da osetimo energiju i sledimo pokret, puštajući ga da teče, a da misli ne intervenišu ni na koji način. Jer pokret se radi pod vizijom. On je još automatski, ali vizija deluje. Pokret je slobodniji.
Pre nego što počnem sa Pokretom, moram da pronađem tu energiju, to stanje, u kome postoji odnos između uma i tela. Osećaj dolazi sam od sebe. Pokret je izraz tog stanja. Bez tog stanja, odakle bi moj pokret došao? Prvo, pokušavam da se otvorim prema energiji, koja dolazi malo iznad moje glave i prolazi kroz mene. To omogućava svesnost, koju inače ne poznajem. Potrebno je da je održim unutar sebe, dok je istovremeno moje telo u pokretu. To dvoje treba apsolutno da bude zajedno. Ta energija je važnija nego bilo šta drugo. Ja sam u pokretu, ali energija ostaje ista i jača je nego pokret. Da bih ostala povezana sa energijom, treba da budem u ritmu određenog intenziteta i snage. Ja sam „u ritmu“ – šta to znači? Ne da je jedan deo u jednom ritmu, a drugi u drugom, ne da radim jedan položaj u tom ritmu, ali ne i sledeći. Ta energija je svuda ista.
Mi ne prihvatamo da između misli i tela nema povezanosti. Misao se vrti i ide svojim putem. Telo nije briga i ono čeka da on njega nešto zatraže. Da bi se pojavila veza, to treba da bude kretanje od jednog do drugog. Ta veza stvara novu energiju, koja treba da postane Prisustvo, koje je stabilno, nalik drugom telu. Rad ima različite stepene. Ali za sada čitav rad je u tome, iako će nastupiti sledeća faza, kada se drugo telo bude formiralo. Da bih imala ovaj odnos, treba da razvijem pažnju, koju sada nemam, namernu pažnju. Ukoliko hoću, ja to mogu – ukoliko zaista hoću. Kada je ta pažnja, ta vizija, razvijena, moje telo će poslušati, jer ono oseća silu, koja je veća i koja će mu doneti nešto veće. Napor povezanosti između centara, koji Pokret zahteva, donosi energiju, neophodnu za formiranje viših tela. Pokreti tako dovode element šoka na pravi način. To je ono, što nam može omogućiti da pređemo interval između SI i DO, koji se inače ne može preći. Jedino, ako imamo Prisustvo, koje je stabilno, drugo telo, bićemo u stanju da radimo Pokrete onako, kako je to predviđeno.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

KREATIVNA AKTIVNOST

129. “Ja jesam” u pokretu

Odakle dolaze naše aktivnosti, naši pokreti? Ako centri nisu međusobno povezani, može biti samo reakcije. U našem uobičajenom stanju centri nemaju iste asocijacije, isti cilj, istu viziju. Prava aktivnost počinje iza običnog funkcionisanja.
Postoji jedan stalni pokret energije, koji se nikada ne zaustavlja, već stvara sve vrste drugih pokreta energije. Svaki pokret je premeštanje iz jednog položaja ili stava u drugi položaj, drugi stav. Mi nikada ne vidimo položaj i premeštanje u isto vreme.
Ili se koncentrišemo na položaj i ignorišemo pokret, ili se fokusiramo na pokret, ali gubimo uvid u položaj. Mi tako možemo predvideti pokret i pokrenuti ga, ali ga ne možemo slediti.
Slediti pokret zahteva određenu unutrašnju viziju. Energija mog pogleda je obično pasivna, moja pažnja nije slobodna. Gledam kroz neku sliku, neku ideju i zbog toga ne vidim zaista. Mogu imati senzaciju u svome telu, ali ne osećam kretanje energije, koja je u njemu sadržana. Da bi se osetio taj pokret, stanje tela mora da se promeni. I stanje misli i osećanja takođe mora da se promeni. Telo mora da stekne veliku senzitivnost i moć aktivnosti, koja mu je sasvim nepoznata. Ono mora prepoznati da je tu da služi, da je materija, instrument, kroz koji deluju sile. Telo mora videti da treba da posluša i da je razumevanje između njega i mišljenja apsolutno neophodno. Tada se može pojaviti nova vrsta pokreta – slobodni pokret. Bez moje pažnje on se u meni neće dogoditi. I što je veća moja pažnja, to će slobodniji biti pokret.
Da bi se održala veza između centara, aktivnost treba da bude izvedena u određenom tempu, određenom brzinom. Ali mi se uvek krećemo brzinom, na koju smo navikli, što je tempo inercije bez oživljavajućeg privlačenja. Tu aktivnost ne živim cela ja. Ili ne učestvuje celo telo i misao gubi svoju slobodu, ili misao nije dovoljno aktivna i telo sledi svoje navike. Tako naša aktivnost ne stvara ništa novo, ništa živo, nikakav „zvuk.
U Gurđijevljevim Pokretima, koji mogu ispoljiti drugačiji kvalitet aktivnosti, tempo je zadat i mi treba da ga iznesemo. U našem sopstvenom radu, mi sami treba da pronađemo pravi tempo i da ga tada održimo. Rad nas inače neće transformisati. Potrebno je da osetim da moje telo i moja misao imaju podjednako učešće, istu silu, isti intenzitet. Onda senzacija energije sadržana u telu može biti jača nego senzacija samog tela. Mogu da pratim pokret. „Ja jesam“ u pokretu.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

130. Čudesno u akciji

Dok se sastajemo da bismo zajedno praktikovali rad, da bismo bili pristuni u praktičnim aktivnostima, pokreće nas neodoljiva želja za čudesnim, dok istovremeno zatičemo sebe kako obavljamo svakodnevne zadatke, kao što su konstruisanje, čišćenje, kuvanje, grnčarstvo. Kako povezujemo ta dva, čudesno i život? Putem aktivnosti. Bez aktivnosti, nema ni čuda ni života. Kada razmišljamo o nekoj aktivnosti, nikada ne pomišljamo da aktivnosti mogu biti radikalno drugačije po sebi, po svom kvalitetu. Jasno vidimo razliku između metala i drveta i ne varamo se u tome. Ali ne vidimo da se aktivnosti po svom kvalitetu mogu razlikovati jedna od druge baš kao i različiti materijali. Slepi smo za sile koje ulaze u naše aktivnosti. Naravno, mi znamo da je naša aktivnost namerna da postigne neki cilj i očekujemo od nje rezultat. Uvek mislimo na cilj, na rezultat, nikada na aktivnost po sebi. Međutim, taj cilj ne određuje tu aktivnost. Kvalitet sile, koja ulazi u aktivnost, je ono što je određuje, što je čini automatskom ili kreativnom. Čudesno je ulazak svesne sile u neku aktivnost, sile koja zna zašto i kako se ta aktivnost izvodi. Svaki akt, što god da radimo – rad sa drvetom ili kamenom, pripremanje obroka ili umetnički rad ili razmišljanje – može biti automatski ili stvaralački. U mom uobičajenom stanju uvek sve baziram na ponavljanju. Kada treba da napravim nešto, prva stvar, koju radim, je prikupljanje sećanja o toj temi. Tada sakupljam sve svoje iskustvo i sve svoje znanje i počinjem. Moja glava nalazi primenu, moje telo sledi i povremeno sam zainteresovana. Ali sve to je samo automatski čin i nešto u meni to zna. Ne postoji potreba da se ta aktivnost izvede na jedan ili drugi određeni način i ja to mogu uraditi u tempu, koji mi odgovara. Mogu uspeti da nešto izvedem dobro, ali to nema moć da me promeni. To ne sadrži u sebi moć delovanja, moć kreacije.Situacija je sasvim drugačija kada aktivnost ne predstavlja ponavljanje, već nešto sasvim novo, aktivnost, koja se odigrava u sadašnjem trenutku kao odgovor na potrebu koju upravo sada prepoznajem. Tada postoji samo jedna moguća brzina i nijedan drugi tempo je ne može zameniti. U kreativnoj akciji ona dolazi od životne sile, koja je neodoljiva, prepoznata kao istina, kojoj se pokoravam. I ta sila je ona, koja vidi šta treba da bude učinjeno i upravlja mojom mišlju i mojim telom. Ona kreira jedan akt i jedan objekat, koji sadrži dinamiku i inteligenciju koje su neodoljive. Reč mora biti izrečena, glas emitovan. Da bih delovala na ovaj način, moram biti slobodna, bez ikakvih slika ili ideja, bez misli, uhvaćenih u sećanju. Sloboda nije sloboda od nečega, već sloboda da se bude u sadašnjosti, u ovom trenutku, koji nikada ranije nije postojao. Aktivnost je neposredna, bez intervencije misli. Nikada ne znam: učim. Uvek je nova. Da bih učila, moram imati slobodu da posmatram. Mišljenje je tiho, sasvim tiho, slobodno. Ono gleda. U tom stanju mi možemo razumeti i izvesti aktivnost svim delovima sebe. Možemo čak delovati sa drugima, pod uslovom da svi imamo istu ozbiljnost i intenzitet. Neka aktivnost zavisi od načina, na koji je moja energija angažovana u trenutku kada delujem. Moram da budem svesna toga u trenutku delovanja i da osetim pokret energije, kako ide u pravcu cilja. Jednom, kada je pokret počeo, kasno je da se interveniše. Ono, što je pokrenuto, više ne pripada meni. Ništa ga ne može sprečiti da da rezultate, koji slede – bilo dobre ili loše, snažne ili slabe, čiste ili iskrivljene. Sve je određeno preraspodelom mojih različitih centara u trenutku aktivnosti. Svaki akt zahteva određenu slobodu moga tela, usmerenost moje misli u jednu tačku i interesovanje, oduševljenje za ono što se čini. To će mi doneti novi način života.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

131. Delovanje kroz biće

Pokušajmo da razumemo stanje stvaranja. To je stanje u kome znamo šta jeste – ne šta bi moglo ili trebalo biti, ne nešto, čemu dajemo ime… već prosto ono što jeste. Možemo li poznavati stanje, koje ne osnažuje naš ego? Jer sve što osnažuje ego, donosi podelu, izolaciju. To uključuje svo iskustvo, koje imamo, svo iskustvo, kroz koje prolazimo, koje imenujemo. Registrujemo utiske i reagujemo na ono što vidimo i osećamo. I taj proces reagovanja je iskustvo, kroz koje prolazimo. Imenujemo reakciju. Zaista, ako ga ne imenujemo, to za nas nije iskustvo. Ali da li je moguće primiti utisak i nemati iskustvo, biti u stanju „neiskustva“. Jer samo onda, kada smo potpuno nepokretni i kada je ego odsutan, može se odigrati stvaranje. Pokušavajući da neku aktivnost izvedem efikasno, razlikujem dve vrste senzacije – jedna sa tenzijom, u kojoj je energija zaustavljena, i druga bez tenzije, u kojoj je energija oslobođena. Radeći, mogu da pokušam, kao što obično činim, da postignem više i radim bolje, ili to mogu probati na drugi način, postajući delatna kroz svoje biće. Kada preduzmem nešto neuobičajeno, neki objekat ili cilj, koji treba dostići, postoji tenzija. Moje obično „ja“ istovremeno želi da uspe i oseća se nesposobnim. Odvojena sam i po svaku cenu želim da moj identitet bude priznat. Moj ego je na putu. Tenzija me sprečava da ispravno obavim ono što treba da učinim. Potrebno je da to vidim. Nivo tenzije određuje da li mogu da budem svesna i predmet aktivnosti. U nekoj aktivnosti ne pokušavam da usavršim svoj performans, već da postanem delatna kroz svoje biće. Pravi odnos između mog bića i cilja zavisi od izvođenja aktivnosti bez učešća ega. Otkriti to je od velikog značaja. Tada je potrebno pronaći osećaj jedinstva, koji nije narušen agitacijom mog ega. Treba da dođem do tačke gde više ne postoji tenzija, niti odvojenost između mene i cilja, gde moj ego više ne želi da dobije priznanje.
Ne mogu doći do potpune nepokretnosti, stanja bez ega, stanja „neiskustva“ nasilno, niti strahom, niti u očekivanju nagrade. Potrebno je da poznajem funkcionisanje „ja“ na svakom nivou, od njegovog automatskog pokreta do najdublje inteligencije. Treba da vidim da, bez obzira da li se mišljenje vrti u krug u kavezu, koji je konstruisalo, ili postaje sasvim tiho, svejedno, um nema moć da stvara. I kada um ne pokušava da stvara, može doći do stvaranja. Ali to je nešto što ne možemo znati unapred. Ni verovanje, ni znanje, ni iskustvo ne mogu da pomognu. Sve to mora nestati, mora da bude napušteno. Važno je biti siromašan – siromašan znanjem, siromašan verovanjem … siromašan svim, što je u dometu ega. Ali ja ću sve to pustiti da ode samo ako to znam, ako u potpunosti vidim proces njegovog funkcionisanja. Moram da ostanem ovde gde su moje misli, moja osećanja i moje aktivnosti otkrivene, konstanstno na oprezu trenutak za trenutkom, pasivno, lucidno, … nepokretno.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

132. Nešto sasvim novo

Stvaranje je pojava nečeg sasvim novog. Ono nije projekcija nečega, što već postoji, što dolazi iz memorije, niti ponavljanje nečeg poznatog. Stvaranje nastaje samo kroz nepoznato. Međutim, teško je delovati iz nepoznatog, prihvatiti nepoznavanje. Čini se da sam lišena kapaciteta da „činim“, to jest, da dokažem da je moje obično „ja“ nešto posebno, superiorno u odnosu na druge.
Tragam za tim da odvojim sebe od osećanja nepoznavanja. Pretražujem svoju memoriju u potrazi za nečim, što će mi pomoći da razumem. Ali kada više ne mogu umaći nepoznavanju, kada se suočim sa tom činjenicom kakva jeste i više ne pokušavam da joj dam značenje koje mi odgovara, tada više nisam odvojena od svog običnog „ja“ i nešto novo je kreirano. Ta činjenica je istina, a istina ne može da se prevede. Pojavljuje se veza i ta veza je akt stvaranja. Suočen sa nepoznatim, onim što nije shvaćeno, moj um postaje tih i u toj tišini ja otkrivam šta je istinito. U samom aktu viđenja postoji akt stvaranja. Videti bez misli je otkriti realnost.
Pod tim zakonom, prava aktivnost je određena preko dva pola: praznina iz koje dolazi i energija slobode tog pokreta. U aktu stvaranja, pokret interiorizacije prethodi pokretu eksteriorizacije. Da bi se pokret ka unutra nastavio, mora postojati mesto koje je slobodno i koje se oseća kao „praznina“ (void) – praznina mog ega. Tu je svet finih vibracija, u koje se može prodreti preko senzacije. Senzacija je percepcija tih vibracija. Osećam finoću te senzacije u stanju nepokretnosti, kada nema tenzije u mome telu i osećam finoću psihe, kada misao postane pasivna, jednostavno svedok, koji registruje ono što se događa. U tom trenutku se javlja određena senzacija postojanja, potencijalni život bez pokreta. Ukoliko se ta senzacija percipira makar i za delić sekunde, to je dovoljno da se zna šta se događa u trenutku, kada „nepokretno“ postane „pokretno“, to jest, kod prve spontane vibracije. Ovaj prožimajući osećaj postojanja ima svoj sopstveni ukus i donosi sigurnost, koja briše sve sumnje. Imperativ je vratiti se od nebitka u Biće. To nezamislivo je živo … do trenutka kada to shvatim i kada iz straha da je ne izgubim, dam ime i oblik, senzacija izbledi.
U običnom životu mi možemo konstruisati sa elementima koje poznajemo. Ali da bismo kreirali, neophodno je osloboditi se dobrovoljnom smrću, smrću ega. Kreativna vizija pripada samo onima, koji se usude da pogledaju duboko u sebe koliko se proteže praznina, matriks kreiran stalnim pokretom interiorizacije i manifestacije, u kome se čovek suočava sa sobom. Mi smo mirni centar vrtloga života i unutrašnji život je jedino dobro. Jer sve je učinjeno bez kačenja, kao da nemamo ništa da činimo, živeći gde god je neophodno. Stvari se jav same od sebe, nošene strujom života.
Kada imamo mišljenje, koje je istinski slobodno, možemo se suočiti sa životom na novi način, uključujući izazove kao što su bolesti i siromaštvo. Umesto da tim pitanjima pristupamo kao da su odvojena od celine egzistencije, možemo ih posmatrati kao posebne aspekte celine. Ako razumem potpunost egzistencije u povezanom svetu, videću da je neophodno da promenim sebe, da bih promenila stvari spolja. Kako se približavam boljem kvalitetu u sebi, želim da učestvujem u nečemu višem u tom svetu. Tada mogu prihvatiti kao činjenicu taj život, u kome se nalazim, dobrovoljno preuzimajući ulogu, koja mi je unutar njega data. Razumem svoj deo u borbi unutar ukupnosti egzistencije.

Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011

140. Poznavati znači Biti

Poznavati sebe nije posmatrati spolja, već uhvatiti sebe u trenutku kontakta, trenutku punoće. U tome ne postoji više „ja“ i „mene“ ili „ja“ i Prisustvo u meni – nema odvajanja, nema dualnosti. Poznavati znači Biti. Nema mesta za bilo šta drugo.
Kada dođem do jedinstva u sebi, doživljavam energiju, silu sa druge sfere, koja me pušta da budem rođena za svoje biće kao deo velike celine. Mogu da služim – Služim tu silu, prvo novim stavom prema njoj u svim delovima sebe, a zatim vizijom – uvek obnavljanom – o onome što jesam, o smislu svog života u životu Celine. Ta vizija uključuje razumevanje odnosa između mog ega i mog bića. To za mene otvara put prema slobodnoj manifestaciji i time za život u svetu koji je mnogo istinitiji. Ona vodi do želje za promenom mog uobičajenog stanja bića, do sposobnosti da izrazim istinu u svome stavu i svome životu.
Sve više i više primam utiske od misteriozne sile u meni i istovremeno primam utiske od sveta koji me okružuje. Da li postoji jedan život i drugi život? Ili da li postoji jedan život, jedna životna sila? Da bi se uspostavila veza između svetova finije i grublje materijalnosti mora postojati struja središnjeg intenziteta — emocionalna struja čistog osećanja. Pročišćenje osećanja, stvaranje „božanskog bića“ dolazi budnošću. Ne može biti čistote bez budnosti, izuzetne budnosti, kada više nema višeg i nižeg, borbe ili straha. Postoji samo svest, radost. To da u svim okolnostima ja moram da budem svedok same sebe, da se udaljim od mentalnog funkcionisanja, koje rađa reakcije i da utišam sve ambicije, svu žudnju. Tada mogu videti sebe, kako odgovaram na život, dok nešto u meni, nešto nepokretno, ne odgovara. Sa tom budnošću dolazi novo vrednovanje. Dotaknuta sam željom, voljom, koja je prava suština osećanja „Ja“ u svoj njegovoj čistoti. To je volja da budem ono što jesam, buđenje moje prave prirode – „Ja jesam“ i „Ja Jesam“. Sa tom svešću dolazi ljubav. Ali ta ljubav je bezlična, kao sunce, koje zrači energiju. Ona zrači, kreira, voli. Nije zakačena ni za šta, a opet sve privlači sebi.
Ekspanzija ne dolazi od „činjenja“ nečega, od ega, već od ljubavi. Ona ujedinjuje biti i postati sa pažnjom, koja je sve više slobodna. To je oslobođenje, o kome je Gurđijev govorio. To je zadatak svih škola, svih religija. Sa svesnošću ja vidim šta jeste, a u iskustvu „Ja jesam“ ja se otvaram božanskom, beskonačnom iza prostora i vremena, višoj sili, koju religije nazivaju Bog. Moje biće je Biće. Biti jedno, celo, lice u lice sa životom, je sve što je važno.
Dok god ostanem svesna toga, osećam život unutar sebe i mir koji mi ništa drugo ne može pružiti. Ovde sam, živa i oko mene postoji čitav univerzum. Život oko mene je u meni. Osećam univerzalni život, silu univerzuma. I osećam sebe, kako egzistiram kao deo sveta, koji me okružuje. Tu sve pomaže, čak i jastuk na kome sedim. Prisutna sam, budna za ono što jesam. Vidim da je najvažnija stvar biti. Znam to – sada – i kako to znam, osećam se povezanom sa svime što me okružuje. Nema pre, nema posle, samo život sam.
Imam utisak uzdizanja iz sna. Sve je realno. Osećam se slobodno, u miru. Nemam težnji, nemam želje, ne očekujem ništa. Postoji samo „Ja jesam“ u ovom trenutku. Ja sada znam kako sam ovde i znam zašto sam ovde.