Restitucija

Interesantno je raditi sa onima koji su u procesu restitucije dobili poljoprivrednu zemlju prethodno oduzetu od njihovih predaka. Na jednom rešenju o restituciji nađu se tako ljudi sa idealnim delovima i susvojinom. Nemaju kud, moraju se sastajati, razgovarati, bez svoje volje ujedinjeni sa braćom, sestrama, tetkama, ujacima ili njihovim potomcima. Svako od njih ima priču, ima svoje razloge, svoju dramu u kojoj je glavni lik, zbog koje mu to izuzetno teško pada. Jer, da, svaka porodica ima nekog ludaka, nekog glupaka i nekog zlog. Kao i one koji su večite žrtve. I one sujetne i tvrdoglave. Jedan od njih, nazvah ga Stepski vuk, iako veoma težak čovek, objasnio mi je na šarmantan način kako to država nikad nije smela da uradi – nije smela da ih natera da se moraju sastajati, sarađivati, razgovarati. Jer život ih je udaljio, razdvojio, učinio da potisnu jedni druge, izbace iz prostora svesti. I sada je neozbiljno tražiti od njih da sarađuju, razgovaraju…

Elem, sama restitucija je posebno interesantna. Oduzmeš jednom čoveku, napravivši nepravdu, a daš potomcima, stvorivši drugu nepravdu. Jednom je nepravedno oduzeto, drugima je nepravedno dato. Dug je i dalje dug, potraživanje je i dalje potraživanje, i ništa nije zatvoreno niti rešeno. I svi su ogorčeni i svi su nezadovoljni i uskraćeni.

Ipak, ideja restitucije je veoma bitna. (!) Ideja da se nepravda učinjena jednom čoveku može rešiti kroz davanje drugom. Ideja da ne mora biti vraćeno onome kome je oduzeto. Ako sam povredila nekad nekog čoveka, iz neznanja, gluposti ili grube nepažnje, moj dug prema njemu može biti vraćen tako što bih nekom drugom čoveku dala ljubav, pažnju, dodir… koji nije zaslužio. Cela ideja je u tome da nije bitno kome – bitno je da ispraviš, kroz davanje, kroz ljubav, strpljenje, praštanje. Jer, krug će se zatvoriti. Onaj kome je uzeto biće nepravedno dato – neko drugi će to učiniti, vraćajući svoje dugove. Ako ja dugujem osobi A, a A duguje osobi B, B duguje osobi C… negde ćemo se sresti i osoba X kojoj ja dam, vratiće osobi H, a H će već nekim putem doći do osobe A kojoj će dati ono što sam ja nekad oduzela. Bitno je samo razumeti da nije bitno kome dajemo. I bitno je zaboraviti od koga potražujemo. Jer, krug će se nekad, jednom, zatvoriti! Krug je uvek zatvoren!

I, onda, promišljanje dolazi do ideje gde beskrajan niz potraživanja i obaveza, praštanja i davanja, mora biti prekinut, jer stalno iznova ulazimo u potraživanja i dugove, čak i dajući nekad bivamo zaduženi i dajući uzimamo. Potrebno je proširiti osećaj sebe na sve druge, na sve one glupake, ludake, zle i smotane rođake, na sve one koje smo povredili i koji su nas povredili, na sve druge i sve drugo. Tada su sva potraživanja i sva dugovanja automatski poništena jer je fuzija potpuna. A mi smo, tada, potpuno oslobođeni, neDužni.

"Dužna si mi!" reče danas čovek kada je video da sam ga videla i prepoznala. Stajao je ispred zgrade u kojoj radim, čekajući. Podigao je kažiprst desne ruke, preteći mi. Rekoh, "O čemu govoriš?". Ponovio je: "Dužna si mi! Znaš ti." Vratih se u kancelariju uznemirena. Jer predugo traje taj vid suptilnog uznemiravanja. Taman kad zaboravim da taj čovek postoji, pojavi se ponovo. Pogledah prethodnu belešku naših razgovora i videh da se nadovezuje na ranije pretnje kojima me upozorava da ću morati da platim. Taj čovek ima problem, živi u nekoj svojoj stvarnosti u kojoj je napravio poveznice koje samo on može pratiti i razumeti. Sa mnom lično nikad ništa nije ni imao, ali sam, eto, postala deo njegovog zamršenog uma.

Interesantno, jer tom čoveku zaista ništa ne dugujem. I dolazi baš sa tim rečima nakon mog promišljanja na ovu temu. I nije me strah, samo neki osećaj nelagodnosti. Jer suludo je, iracionalno. Ne mogu nikako to da rešim, ne mogu da učinim da nestane.

Podsetila si me na scenu iz jedne islandske serije ''Trapped''.

Žena ide ka svojoj kompaniji, i samo što nije ušla u zgradu.Čovek doziva njeno ime, ona ga zabrinuto pogleda, zna da će uslediti neka nevolja. Oboje ih poliva benzinom i pali šibicu. On je izgoreo, ona je preživela sa opekotinama. Policije stiže na scenu dok nju uteravaju u kola hitne pomoći, pitaju je zašto je to uradio, ona kaže: ''uvek je osećao kao da mu dugujem nešto.''

Taj čovek, ispostaviće se, je njen brat blizanac. On običan farmer, patriota, ona je bila ministarka, koja je odobrila stranim kompanijama da kupe zemlju na Islandu i izgrade kompanije koje će uništiti okruženje i koje su uticale na njegov posao.

Drugačije situacija, ali podjednako opasno, jer je iracionalno. Ne kažem - brini. Ali kažem - čuvaj se.

(kako sam sad ublažila reakciju na pročitano. mrgrrrrr)

Osećaj dugovanja je jako jak, i optereti čitavo biće,  ali je isto tako i osećaj kada mislimo da su nam dužni. Osećaj da nam je nešto oduzeto ili uskraćeno prouzrokuje užasan bes i osećaj bespomoćnosti. Zapravo, to je začarani krug patnje.
Ali, to je druga vrsta duga. No,  ono što u čoveku budi, čak kad je i racionalno, je podjednako pogubno po biće, bespotrebno.

Odlično! Dobro je znati da se poveznice uvek mogu pronaći /živela Škorpija!/
Daleko od tako bitnih uticaja koja sam mogla imati u njegovom životu, ali ipak je jasno da ono što radimo, potezi koje povlačimo, odluke koje donosimo, pa i misli i emocije... utiču na načine kojih nismo svesni. Poznajem ja tog čoveka, ali mu ne dugujem, bar ne u delu uticaja kojih sam svesna.
Ne želim biti oprezna. Želim da pročistim taj odnos. Da razumem.