Ples 5 ritmova - 5 Rhythms

Milion puta sam poželela da istražim ples, pokrete, ali je tačka spoticanja uvek bio nedostajući partner za to. Nekako mi je promaklo da se okrenem plesu i pokretima koji ne zahtevaju partnera, gde nema kontakta sa drugima. Jer, da, u meni će, verujem, poslednja umreti težnja za skladnim bivanjem u dvoje, težnja za odnosom. Kao suprotna težnja postoji i odbijanje kontakta, naročito dodira sa nepoznatima, ne-bliskima i potreba celovitosti i samoće. Dodir je intimna stvar za mene, a odbijanje dodira zid koji umem često postaviti.

Konačno sam krenula u projekat istraživanja pokreta i sebe kroz pokret. Savremeni ples, contemporary dance i varijacije na tu temu su ono što je definitivno za mene, pravi način ispoljenja kroz pokret. Jogu ne računam u sve to, joga je svakako deo mene odavno, neodvojiva od onoga što sada jesam. Negde i imam težnju da jogu ubacim u sve to, da bude temelj svih drugih plesnih projekata.

Ples 5 ritmova je deo mog trenutnog istraživanja plesa. Tek ću da se upustim u tu avanturu, ali pre toga, bih /kao štreber po opredeljenju/ da razumem ideju koja je u osnovi tog plesa. Možda me to udalji od čistote ličnog doživljaja koji bi bio baziran na prepuštanju nepoznatom, ali to je priroda mog uma. Uvek moram da potražim neko značenje, smisao, ideju, koncept... koji bi svemu dali potrebnu dubinu.

"The 5Rhythms are simple, defined, and spacious Maps for personal exploration. Diving into these Maps gives us the time and space to luxuriate in the teachings, to focus on a facet, to break through resistance and dance on through to the other side. To move mindfully, unpredictably, and creatively with like-minded souls." 5Rhythms

"Ples 5 ritmova su meditacija u pokretu, plesna metoda koja vas ne uči koracima, nego nudi put otkrivanja plesača u vama. Da biste ga plesali ne trebate čekati da postanete vitkiji, snažniji, spretniji, veseliji, naime, plešete u tijelu i s osjećajima koje imate upravo sad, a potrebna je samo odluka da dođete i pokrenete se.

Ovu metodu otkrila je Gabrielle Roth, američka plesačica, koreografkinja i kazališna redateljica koja je od tinejdžerskih dana vodila plesne radionice za različite skupine ljudi: djecu i tinejdžere, profesionalne plesače, starije osobe, pacijente u psihijatrijskim bolnicama te za terapeute različitih terapijskih smjerova (blisko je surađivala i s Fritzom Pearlsom, osnivačem Gestalt metode). Kroz godine rada počela je shvaćati da bez obzira s kim radi, u pokretima svih ljudi postoje određeni obrasci, šablone koje se ponavljaju.

Istražujući dalje, došla je do spoznaje da postoji 5 ritmova koji se prirodno pojavljuju u točno određenom nizu – tečni, staccato, kaos, lirski i duboka tišina – koji je ona nazvala Val. Također je uvidjela da većina ljudi ne može pokrenuti sve te ritmove u svom tijelu, nego im neki idu lakše, a neki teško dolaze sami od sebe.

Budući da svaki ritam u sebi nosi određenu energiju – mekoću, jasnoću, opuštenost, razigranost, fokus i drugo, cilj je utjeloviti sve ritmove, tako da i u životu i u plesnoj dvorani možemo biti fleksibilni, asertivni, divlji, bezbrižni i mirni."

Preuzeto: link

To je to, dosta sam istraživala. Pustiću da ostalo bude otkriveno kroz lično iskustvo.

Otelovljena promena

Sinoć sam bila na plesu 5 ritmova sa temom "Otelovljena promena". Radionica je prevazišla sva moja očekivanja! Teško mi je rečima preneti utiske, pokret je daleko moćniji način ispoljavanja i to sam tek juče, zapravo, shvatila. Zaista, zaista jedinstveno iskustvo! Sinoć sam imala onaj osećaj prepoznavanja, kao kad dođeš kući, u sredinu koja ti odgovora, koja ti je bliska, poznata i u kojoj savršeno dobro funkcionišeš. Bila sam skoro sigurna da ću na nekom od ritmova blokirati, da neću umeti da pronađem nove pokrete niti da budem usklađena sa njima, ali se desilo potpuno suprotno – nisam ni znala koliko pokreta postoji u meni, neispoljenih.

Bila sam potpuno slobodna, nesputana, sama, ali u grupi čija je dinamika zapravo izuzetno bitan deo energije i utisaka. Svi su sami tamo, samo u nekom delu svesni drugih, ali opet, paradoksalno tome, postoji stalna interakcija. Ono što mi je čudno je shvatanje koliko smo slični u pokretima koji dolaze iz tela, pokretima koji nisu naučeni, uvežbani ili smišljeni. Telo ispoljava određene stvari, prateći ritam i ispoljava ga u svima nama prilično slično, iako sam ubeđena da smo potpuno različite ličnosti sa različitim iskustvima i životima.

Muzika je bila predobra, izuzetno dobro odabrana, to smenjivanje ritmova je prava umetnost. Instruktor vodi radionicu na tako suptilan način, postavljajući neke zahteve koje te podstiču na promenu, na svesnost, na ispoljenje.

Puno toga se smenjivalo u meni tokom plesa, ali je bilo nekih momenata koje bih izdvojila kao bitne. Mislila sam da će mi brži i snažniji ritam koji zahteva strast u ispoljenju pokreta biti stran, ali nije, nimalo. Međutim, sve emocije koje su se pojavile tada bile su pozitivne, nije bilo besa ili frustracije koje bi moje telo poželelo da oslobodi. Više su to bili pokreti koji bi mogli izgledati zavodljivi, kao da se seksualnost pomalo oslobodila, mada energiju nisam doživela kao seksualnu.

Kod sporih i senzualnih ritmova imala sam momenat emotivnosti koji je učinio da se pogled zamagli na momenat, ali ni to nije bilo toliko jako – više kao neki zaostali deo nečega što sam u većoj meri prevazišla. Ali se tada pojavila jasnoća o težnji da volim, da ispoljim ljubav za koju nisam imala prilike. Prema nekome ko bi tu ljubav mogao primiti na taj način, suptilnije, dublje, duhovnije. Boli me još uvek, ali mnogo manje, nedostatak onoga ko čuje, oseti, prima. Međutim, pokret je čudo, već sledeći ritam i sledeći niz pokreta oslobodio je taj deo i magla iz očiju je nestala. Kasnije u toku večeri, kada je uputstvo bilo da proživimo neke svoje fantazije, zamišljala sam ples sa drugim koji nikad nije odigran. I to je bilo emotivno, ali ne toliko koliko onaj prvi osećaj da ljubav koju sam želela da dam nije imao ko da primi.

Još jedan momenat bih istakla kao dragocen, a to je bilo u maloj pauzi između zagrevanja kroz ritmove i plesa 5 ritmova gde je trebalo da sa partnerom, bilo kojim koga pronađemo, u nekoliko minuta kažemo određene stvari na zadatu temu. A tema je bila "Verujem u..." Prvo što me je fasciniralo kod mene je što sam baš ja slučajno dobila muškarca za partnera /odnos žena i muškaraca je bio 5:1, a samo su dvojica zapravo pričali sa ženom/, a potom što me je oduševilo koliko su odgovori koje je on dao bili dobri. Trudila sam se da ga gledam u oči dok je pričao svoje "verujem u" i prilično dobro mi je išlo. I da, baš je isceljujuće nabrojati u šta sve verujemo, jer, toliko toga je obezvređeno i devalvirano u našim životima, toliko smo postali cinični da te delove nas koji veruju više i ne primećujemo. Pomislila sam da neću umeti da nabrajam u šta verujem kada je došao moj red, ali zapravo, sve je teklo glatko, čak sam imala i svesnost i kontrolu nad bojom glasa. Počela sam da govorim: Verujem u dobrotu, verujem u istinu, verujem u lepotu. Verujem u pravdu, verujem u to da na kraju sve bude 1:1, da se poravna. Verujem u svest, verujem u smisao, verujem u viši smisao. Verujem u prijateljstvo, verujem ljubav. Verujem u znanje, u intelekt, u intelekt posebno verujem (!), verujem u inteligenciju koja je iznad. Verujem u svesnost pokreta. Verujem u isceljujuću moć pokreta, verujem u isceljujuću moć dodira, verujem u isceljujuću moć reči. Verujem u isceljenje. Verujem u odnose, verujem interakciju, verujem u to da umemo biti tu jedni za druge. Verujem da postoji pravi put i verujem da postoji pravi put za mene. Verujem da postoji više od onoga što se vidi, čuje, oseti. Verujem u neki viši plan i smisao... uh ne mogu da se setim svih reči koje sam izgovorila. Ali se sećam da sam spuštala pogled i da nisam mogla da ga zadržim na očima partnera dok sam izgovarala sve to. I da sam bila svesna da on to primećuje. To je jedna od stvari u mojoj ličnosti, ta večita igra u odnosu sa muškarcima.

Takođe, primetila sam da sam sve vreme za vreme plesa, iako smo svi bili sami tom plesu, sami sa sobom, sa svojim telom, mnogo više bila svesna gde su muškarci u prostoriji, nego žene. I drugačije je, prosto je uvek drugačije, interesantnije i izazovnije biti sa muškarcem u bilo kom odnosu. Taj deo moje ličnosti još nisam uspela razumeti. Jer moja profesija je takva da su uglavnom sve žene, joga je takva, uglavnom su sve žene, imam dve sestre i sada je u mojoj porodici je više žena. Većina mojih odnosa su odnosi sa ženama, nemam čak ni jednog muškarca za prijatelja. A, sa druge strane, uvek sam nekako želela taj odnos, bilo mi je bliži i izazovniji način na koji oni funkcionišu. Verujem je da je to zbog elementa vazduha i vatre koji je u meni naglašen, ali i težnje ka duhu, ka višem, koje uvek, nekako, ima prirodu muškarca. Večita potraga za animusom.

Moji pokreti su stoga bili u velikoj meri oslobođeni i nesputani, ali je ipak postojala svest da postoje muškarci u prostoru i pomisao na koji način bi me oni videli i doživeli da gledaju. Jednom će i to nestati. Ne znam samo da li verujem i u to.


Uglavnom, bilo je predobro! Nakon završetka radionice bila sam preplavljena energijom i radošću. Čista radost, sreća i zahvalnost za postojanje, za život.

Uvek mi je bilo interesantno da čitam tuđe utiske. Ali ne bilo kakve, ne površne. Već iskustvo pretočeno u čistu emociju. Retki su oni koji umeju da prenesu magiju u reči. I to je umetnost baš kao i pokret. Osećam se kao da sam dobila uvid u veoma ličan deo čoveka, koji nije deo ličnosti, već ono najdublje u njemu.
Ali, još je neobičnije kad su to utisci o događaju kom si i sam prisustvovao, i primetiti koliko su različiti ili slični.

Za mene je ovaj ples bio oslobađanje na svakom mogućem nivou. Mentalnom i emotivnom. Iz korena. Osećala sam i pre samog početka da mi je to potrebno, nešto u meni je čekalo da se oslobodi. I, iako sam oduvek plesala sama ili u svojim mislima, nikad ranije se nisam usudila da zaplešem pred nekim, plaćeći se umem li, i šta će neko drugi misliti.

Čim sam kročila u prostor za ples, i svim čulima upila prostor, svaki otpor u meni kao da je iščezao. Energija prostora je bila divna: Prigušeno svetlo i zavodljivi mirisi zapaljenih štapića, sa svećicima postavljenim kod svakog prozora. Zadnji deo zida su prekrivale tri različite marame, raznih motiva. Čim je muzika krenula, prepustila sam se, ne razmišljajući, samo se prepustila pokretima, prateći ritam muzike, i svoj ritam. Doživeti sebe kroz pokret po prvi put na taj način, rušeći sve zidove i blokade je magično. Nikad se nisam tako živo! Nisam ni znala da toliko puta mogu da se zavrtim u krug, uživajući u strujanju vazduha, i ubrzanim otkucajima srca, sa potpunim odsustvom straha od ludila i pada. Dve osobine koje mi je, inače, jako teško da održim. Kroz trzaje dela sam razbila strah, i naučila da je u redu da emociju izrazim kroz pokret. Da se pretočim u pokret, i pustim da me ritam vodi. Bez osećaja ranjivosti i želje da se sakrijem. Bila sam luda, senzualna, kreativna, oslobođena. Ne ona koja želi sve da kontroliše, da utiče. Potpuna ogoljenost.
Instruktorka mi se jako dopala, birala je prave reči, ono što sam želela da čujem odavno: da pustimo, sve ono što smo rekli ali, možda, nije trebalo, ili ono što nismo stigli ili smeli da kažemo. Samo pustiti. Predivno, zar ne?

Jako mi se dopalo i plesanje u parovima. Kako je lepo razmeniti osmeh sa nekim, čiji ritam pratiš, dopustiti da te dodirnu, i osetiti i njihovu energiju. To je nešto na šta inače ne obraćam pažnju, i što nekad i svesno uskraćujem. Zašto? Čemu svi to zidovi? Čemu zarobljavanje? Dopustiti doticanje, i onda samo otplesati, bez potreba da zadržiš bilo šta. Samo bivanje u momentu.

Odista veruješ u divne stvari, Justitia. Toliko je lepog u tim rečima. Utešne su. Inspirišu i dotiču. : )
Ja sam rekla da verujem u promenu, da verujem u Rad na sebi, da verujem u odvajanje od negativnog, da verujem u poverenje, u ljubav, da verujem da ja jesam. I, mora biti da zaista verujem u sve to, jer su te reči samo izletele. Sada nema sumnje, i nema vraćanja.

Interesantno mi je bilo što nas je nekoliko puta poistovetila sa Ribama, koje se toliko vezuju za umetnost i spiritualnost, rastapanje ega, i bivanje jedno s drugima, iako verujem da je bila puka slučajnost.

Ovo nije bilo samo razbijanje unutrašnjih barijera već i skroz drugačiji doživljaj kako emocija, tako i sposobnosti tela. Upoznavanje sa sobom, i prepuštanje sebi i nečemu višem od sebe.

Hvala ti. ~~~