Psihoveznica

Zar ravnoteza nije svuda oko nas? Samo treba sire pogledati, tamo gde nista ne zaklanja pogled.

Krivica je gubljenje vremena, vracanje na ono sto je proslo, bezanje od onoga sto jeste.

Ne postoji greh, a samim tim ni krivica. U pitanju je greska, promasaj, neshvatanje, ne greh. Boze, koliko energije ode na preispitivanje, analiziranje, osecaj krivice. Na onaj veciti pokusaj da ispravis ono sto je vec proslo, da ga ucinis drugacijim. Protiv cega se tada boris? Protiv istine? Protiv sebe?
Lekcija. Sve je lekcija. Sustina je razviti sposobnost da iz svega izlazis sa vise znanja, razumevanja. Da gresku ne bi iznova ponavljao. Jer zivot svakome pruza priliku da shvati. Ponovo i ponovo.

Iskupljenje je prava stvar. Samo bez greha. Iskljupljenje treba doziveti kao bolje razumevanje onoga sto jeste. Shvatio sam i radim drugacije. Ne kupujem time nista, jer nista i nije na prodaju.

Ptica slomljenih krila. Pregazena. Napustena. Zasto nas to toliko plasi? Nemoc, smrt, samoca. Tri stvari koje najvise plase. Zasto? Sta je ono sto nije ostvareno, za sta nikad nema dovoljno vremena i mogucnosti?

Sve ono sto zelimo da radimo jednom kada bude bilo novca, vremena, mogucnosti, uslova... treba da radimo odmah. Jer jedino tako mozemo prevazici taj strah. Jedino tada samoca, nemoc i smrt nisu pretnja.

To me je podsetilo na jako dobar film:

....
Istina je da ja ne znam kako se sve to resava. Da ne znam kojim putem treba ici ni da li iste stvari mogu biti delotvorne kod razlicitih ljudi. Imam iskustva sa sestrinom psihozom, sa emotivnom podrskom ljudima koji imaju sve vrste psihickih problema, kao sa onima koji imaju "normalne" reakcije na potrese, stres i gubitke u zivotu... a najvise iskustva sa samom sobom, svojim mislima, strahovima i razmisljanjima. Ono sto sam kroz to iskustvo naucila je da postoji dva nacina na koji mozemo gledati na to: ili tu nema pomoci, i svaki stres, okidac i zivotna iskustva nas dublje vode u sve to ili je resenje negde izvan uobicajenih psihijatrijskih i psiholoskih postavljanja. U prvu mogucnost ne zelim da verujem, jer mi je besmisleno da to samo treba prihvatiti kao takvo, nauciti ziveti sa tim i gledati da izvuces maksimum iz onoga sto imas. Ne pristajem na to! Hocu da verujem da je isceljenje moguce i da mozemo odustati tek kada iscrpimo sve mogucnosti. Definitivno znam da znanje o tome, razmisljanje o tome, pokusaj da dobijes odgovor na pitanje "zasto i kako?" nisu dovoljni. Ne moze racionalno da leci iracionalno! A problem je i nastao sto smo pogresno postavili stvari, sto imamo tu naviku da sve objasnimo logicno, uzrocno-posledicno, da sve ima jedan tacan odgovor. Objasni ljubav onda. Objasni zagrljaj, dodir ruke. Objasni onaj osecaj preplavljenosti ponosom kada tvoje dete nastupa negde ili ucini nesto sto te odusevi. Ili uzasan strah bez ikakve vidljive i racionalne opasnosti. A tu je! Osecas ga! Kako ga onda nema? I zar nije onda besmisleno pokusati to shvatiti? Shvatiti da je dogadjaj A izazvao reakciju B koja je onda u situaciji C, znacajno drugacijoj, ali ipak slicnoj, izazvala reakciju D, pozivajuci se na iskustvo dogadjaja A i emocije B. Mislim, kakva je korist od toga? Jer i dalje u situaciji E reakcija bude objasnjiva, ali ne i pod nasom kontrolom! Objasni coveku koji se plasi pauka da on nije zapravo opasan ili coveku koji pati od anoreksije da treba da jede. Sve sto kazes bice uzaludno, sve dok se ne desi onaj "klik", pa jos jedan "klik", pa sledeci "klik". Dok se sve lampice ne upale i stvari ne povezu. A taj klik nije vezan za reci, za logiku. Vezan je emocije, za dozivljaj, iskustvo. Moramo shvatiti, ali ne recima – moramo osetiti. Koliko boli, koliko plasi, koliko zbunjuje, koliko opusta, daje utehu, smiruje.

Kada bi sada napravila neku retrospektivu svog zivota, koja secanja bi ti dosla? Zazmuri i probaj da se setis... i videces koliko ne razmisljas o dogadjajima nego o emocijama, o tome koliko je nesto znacilo, koliko te je taklo, dirnulo. Setices se onoga sto te je nasmejalo, onoga sto te je zabolelo. Bice to kao jedan nepovezan san, gde nije bitno sta se desavalo – vec samo kako si se ti tada osecala. Da li je bitno sta je tu bila istina? Ili je bitan tvoj dozivljaj svega toga? Toliko o racionalnosti, objektivnosti, logicnosti.

Na kraju sam shvatila da i reci koje procitam, koje me pokrenu, taknu, koje uticu i znace imaju svoju vrednost samo onda kada bude osecanja, kada se izmedju njih jave praznine koje treba tumaciti, shvatati... Samo onda kada je nedoreceno, simbolicno, provokativno, zanimljivo – kada je zapravo podsticaj za emocije, kada predstavlja potencijal. Tekstovi u kojima je sve objasnjeno, racionalno, naucno, kada je sve krcato cinjenicama i objasnjenjima ne znace mi nista. Cesto ih ni ne zapamtim, ne shvatim, niti o njima razmisljam. To je zapravo dokaz da sustina nije u racionalnosti.

Iracionalno! Izvan uma. Tu je odgovor. Jer da je odgovor u razmisljanju odavno bismo ga imale. Koliko je samo reci i misli potroseno na pokusaj da shvatimo! Sustina je osetiti, doziveti, celim bicem biti u tome. Potpun, ceo.

I za kraj idi i zagrli blisku osobu, ali tako da cela budes u tom zagrljaju. Prepusti mu se u potpunosti, bez ijedne jedine misli. Samo budi cela u tome. I shvatices sta je ono sto pokusavam da kazem. Videces da je ego taj koji ce odmah pokusati da se izbori za svoju poziciju u pokusaju da sve to racionalizuje. Ali onog momenta kada ga primetis, on gubi moc - jer kako se mozes i dalje identifikovati sa njim ako ga posmatras? Gde si ti onda? Ko si ti? A navika da budemo celi u onome sto radimo je navika koju mozemo steci. Ali se prvo moramo pomiriti sa tim da su stvari takve kakve jesu. Da je zagrljaj samo zagrljaj. Da dok vozimo gledamo na put, a dok hodamo pratimo korak. I da je prava dragocenost upravo u tome! A ne u bezanju u filozofije, komplikovanja, neobicnosti. To je onaj klasican put potpunog udaljavanja gde na kraju shvatimo da smo spremni da se potpuno vratimo. I da je sve jednostavno i sve tu. I da ima neverovatnu vrednost koju bezeci od toga nismo uspeli da primetimo.

Svi znamo gde smo. Ruka sama pokaze. Ali se i dalje trazimo na pogresnim mestima, na pogresan nacin.

U svima nama postoji iracionalni deo. Neki strahovi, misli, vizualizacije. Sulude ideje, iluzije. Ono sto se razumom ne moze objasniti.
Kao mala znala sam da izludjujem roditelje i sebe teorijom da sam zamenjena u porodilistu. Ni dan danas mi nije jasno zasto sam imala taj utisak da ne pripadam tamo. Da sam drugacija, da se ne uklapam. Racionalno, nije bilo razloga za tako nesto. Voleli su me, bili tu za mene. A opet... glupi utisak.
Moj deda je bio profesor knjizevnosti. Volela sam ga. I volela sam knjizevnost. Ali su se roditelji uplasili te slicnosti sa dedom i hteli su da sto manje idem njegovim putem. Plasili su se da ne zalutam. Nesvesno preneli su taj strah i na mene.
Cinjenica da sam se rodila guseci se, zaboravljena u stomaku, kao druga bliznakinja za koju niko nije znao da postoji, obelezila je nekako ceo moj zivot. Uvek taj utisak da sam nevidljiva, da ne znacim, da se ne primecujem, da sam nebitna, da me niko nije zeleo. Kao i potreba da budem primecena, da vrisnem, da me cuju.
Kako to sve deluje nebitno, slucajno. A koliko zapravo utice, menja, znaci, odredjuje ono sto jesmo.
~~~
Imam prilike da pricam sa ljudima. Da upoznam njihove emocije, bolove, strahove. Da ih cujem. Neverovatno koliko mi to znaci. Znaci mi svako tudje otvaranje, jer tako mogu da otvorim sebe. Svaka tudja iracionalnost je tu, da mi pokaze da nisam sama. Svi to imamo! Samo je pitanje koliko smo jaki da se otvorimo za taj deo. Da ga priznamo i prihvatimo.
Ne zanima me da li gresim. Znam koliko mi znaci prava rec u pravom momentu. Kao i dodir. Koliko znaci podrska, razumevanje, cinjenica da neko cuje. Koliko snazno sve to moze biti. Postoje stvari koje nisu racionalne. Koje su apsurdne, paradoksalne, nelogicne, misticne. Glupo je negirati ih. Glupo je plasiti se tog dela nas.

Gde je suprotnost tu je konflikt, u meri u kojoj se poistovećujemo sa jednom od strana. Nebitno je da li se radi o unutrašnjem ili spoljašnjem konfliktu jer to je pitanje načina – da li sami proživljavamo igru suprotnosti ili je proživljavamo kroz odnose sa drugima gde ono što odbacujemo projektujemo na drugog. Ovaj drugi način deluje stvarnije pa ga i jače hranimo i održavamo, a ujedno sprečava suočavanje sa kontradiktornostima unutar nas samih.
Koji je značaj konflikta? Rešavanje je nemoguće. Prevazilaženje je već bolja opcija. Prevazilaženje je moguće samo kroz premeštanje tačke poistovećivanja. Da li posmatram sukob ili sam u sukobu? Da li me zabavlja igra suprotnosti, prelivanje tuge u radost, bola u užitak, superiornosti u osećaj niže vrednosti, napadača u žrtvu, požude u želju za uništenjem.. ili me to povređuje, ljuti, čini živom, vrednom, bitnom? Sve je pitanje tačke percepcije i onog pitanja: Gde sam ja?
E sad, dolazimo do drugog dela te igre. A to je značaj konflikta, značaj onoga što se konfliktom pokreće. Konflikt pravi trenje. Trenje je energija. Konflikt vezuje pažnju i energiju. Da li ćemo biti potrošeni konfliktom ili ojačani zavisi upravo od toga gde smo.
Konflikt uvek vezuje pažnju, sve dok smo na tom nivou bića da mehaničnost preovlađuje, da je potrebna suprotnost, negativnost da nas uvuče i veže. Jer, da smo okrenuti devociji, predaji najvišem, da postoji ljubav i razumevanje (sa velikim slovima) ne bi nam bio potreban konflikt da bivamo celi u tome, ne bi konflikt bio najjači izvor energije i način njenog usmerenja.
Koju energiju stvaramo i koristimo? Da li ćemo biti iskorišćeni (rastrzani) konfliktima ili korisiti konflikt za sopstveni rast, za promenu tačke identifikacije, potpuno je na nama.

(pismo prijateljici)

Rad sa energijom. Preusmeravanje emocija.

Emocija je nosilac energije, gorivo. Kad nema emocije, mrtvi smo. Intelekt nema taj kvalitet; da bi intelektualni izazovi pokrenuli snažnu energiju uvek moraju biti praćeni i emotivnim delom, mora postojati jaka težnja za znanjem, za povezivanjem činjenica. Ako podelimo sve na dva aspekta: energiju i svest, ženski i muški princip, vreme i prostor, tada dolazimo do prvog zakona: energija prati svest ili svest/misli prate energiju. Duhovni cilj je da energija prati svest, ali je u našim životima realnost da pažnja ide za energijom/emocijom. To je razlog zašto je toliko puno negativnog u medijima i u komunikaciji – negativne emocije snažno vezuju pažnju i stoga uzimaju energiju.

Da bismo radili sa energijom i emocijama moramo prvo raditi na odvojenosti. Tu imamo ideju koja je jako bitna: ja nisam ovo telo, ja nisam ove misli i ja nisam ove emocije; ja sam prostor (=svest) u kome se dešavaju procesi koji pokreću misli i emocije, reakcije.

Recimo da smo na ovaj svet došli sa određenim predispozicijama i pred-određenostima na fizičkom, emotivnom i mentalnom nivou; imamo određenu konstituciju, izgled, ali i sklonosti ka emotivnim reakcijama i intelektualni kapacitet. Sve to je izgradilo naš identitet (ID-entitet). Emocije koje imamo nisu naše, kao što nisu ni reakcije, niti intelektualna promišljanja. To su sve samo procesi koji bivaju pokrenuti unutar nas.

To dalje znači da postoje određene okolnosti koje pokreću te procese, predispozicije, predodređenosti. Znajući to, možemo biti manje identifikovani sa onim što se pokrene unutar nas, i stoga odvojeni. Odvojenost je prostor, svest – što nam daje ukus onoga što je duhovni cilj:  energija prati svest! To znači da, odvojeni, možemo zadržati energiju koja se pokrene i raditi sa njom, koristiti je za osvešćivanje i iseceljenje.

Voljenje je najfinija energija. Drugi pokrene to u nama, ali definitivno taj drugi nije izvor te emocije i energije. On ima samo ono što je potrebno da se u nama taj proces generiše. Znajući to, pretvaramo konkretnog čoveka u apstraktno, u muški princip, duh, svest, apsolut i voljenje usmeravamo ka apsolutu, postojanju. Tada voljenje ne može biti bol zbog odbacivanja, rastrzanosti, pogrešnosti, već je čista energija koju možemo usmeriti na bilo koga i na bilo šta što radimo. Drugi nam je potreban kao okidač (daleko smo od toga da okidače možemo sami kreirati), ali nije nužno i onaj ko tu energiju mora da prima. Sve što se pokreće unutar nas posmatramo, odvajamo se i isceljujemo. A voljenje usmeravamo na one koji su tu, koji mogu i žele da prime. Ne sme postojati sukob u tome, pomisao da je to prevara ili laž. Energija je energija, voljenje je voljenje.

Naravno, nije to čista ljubav o čemu pišem, više je seksualna energija koju na emotivnom nivou prepoznajemo kao ljubav, ali nebitno je: i seksualna energija može biti pročišćena i preusmerena u bilo šta. Najdragoceniji dar koji možemo dobiti je voljenje/ljubav/težnja i to treba maksimalno da koristimo – da pojačavamo, negujemo i usmeravamo. Naravno da će se prirodno ta emocija usmeravati ka onome ko ju je pokrenuo, ka onome ko drži prekidač (okidač), ali i to treba preusmeriti – ne doživeti to kao voljenje ljudskog aspekta u njemu, već voljenje apsoluta/večnog/božanskog u njemu. Apstrakcija tu značajno pomaže da se lično ukloni iz te priče jer lično je ono što vezuje na pogrešan način.

Bol je izuzetno velika u okolnostima gde postoji težnja i nemogućnost da se ta težnja realizuje. Ali bol proizilazi iz pogrešnih uverenja i tripova. Tuga je čista emocija i izuzetno duboka; ona može lako biti transformisana upravo u voljenje čim se sva uverenja o gubitku i odbacivanju uklone. Ako nam neko nedostaje toliko da boli sve unutar nas, onda je on, zapravo, potpuno prisutan jer zaokuplja ceo prostor naše svesti. Šta onda nemamo? Gde je gubitak, gde je nedostajanje?

Treba da radimo sa energijom emocija. E-motion = pokret. Sve emocije mogu biti transformisane, preusmerene i možemo koristiti njihovu energiju ako možemo da ih posmatramo i da se sa njima ne identifikujemo. A ako ne možemo izbeći identifikaciju (kod snažnih emocija) možemo izabrati sa čim ćemo se identifikovati.

Primeti razliku između dve stvari:
'Ja volim.' i
'Voljenje je ja.'
U prvom slučaju ja sam identifikovana sa emocijom koja je pokrenuta i sebe sam stopila sa tom emocijom. Volim, radujem se, patim... ja sam ljubav i stoga potpuno nošena onim što donosi. U ovom slučaju emocija koju imam zavisi od mene i svodim je na meru svojih ličnih ograničenja, na ljudsko, na ličnost, na mehanizme i tripove.
U drugom slučaju voljenje ima mene. Voljenje je kvalitet/energija/sila koja se kroz mene sada ispoljava. Voljenje je daleko veće od onoga što sam ja. Ja sam prostor u kome se voljenje trenutno ispoljava. Tu imamo svesnu identifikaciju sa onim višim što biva ispoljeno kroz nas. 'Voljenje je ja'. Voljenje u svom čistom obliku, kao pročišćena i ogromna energija je ispoljena kroz mene, kroz ličnost koja jesam. Jedino što mogu je da je dopustim i uklonim sva ograničenja moje ličnosti kako bi se što snažnije i čistije ispoljila.

(pismo nekoj drugoj prijateljici); uvek je nekom drugom

Tuđe ideje i učenje je neodvojivo od onoga što Ja jesam sada, jer pišem samo o idejama sa kojima radim, koje testiram. A stalno sam u promišljanjima i povezivanjima tako da je jedino moguće da ne navodim izvor ideja.

Jedna od ideja na kojima radim, i to baš intenzivno, je stanje ispunjene težnje. To zapravo znači delovati kao da imaš znanja koja želiš da stekneš. Praktičan primer bi bio da želiš da budeš poreski savetnik, ali znaš da to još nisi, da je potrebno da stekneš gomilu znanja i iskustva da bi mogao da se smatraš poreskim savetnikom. Međutim, znajući gde si sada (i ne gubeći to iz vida!) ti počinješ da deluješ iz stanja ispunjene težnje, odnosno počinješ da daješ poreske savete i da se ponašaš kao neko koje to decenijama izučavao. Svestan toga da deluješ iz stanja ispunjene težnje i da je to samo TEHNIKA, a ne ISTINA, ti ćeš ulaziti u okolnosti koje će ti omogućiti sticanje tih znanja, jer ćeš biti otvoren za greške koje praviš i kroz to ćeš učiti. To je način na koji ja radim i sa astrologijom i sa jogom i sa ezoteričnim. Nije foliranje u pitanju, već TEHNIKA. Sve dok imam svest da je to način sticanja znanja, a ne i stvarno znanje koje imam, to kreira okolnosti u kojima ja učim. Na isti način se radi sa kvalitetima. Kvalitet je stanje ispunjene težnje, ne ono što sada imam. Ali delujući iz stanja ispunjene težnje menjam vibraciju, privlačim ono što odgovara tom stanju, a ne stanju na kom sam sada (!).

To ti daje odgovor i na pitanje zbog čega je religija nužna. I tuđe ideje. Niko, ni učitelj, ni učenje ti nikada neće dati stvarnost i istinu, jer stvarnost i istina ne može biti data na taj način. Učitelj i učenje ti daju TEHNIKE, put ka ostvarivanju stvarnog i istinitog. Prst koji ukazuje na Mesec.

Odavno sam prestala da brinem koja ideja je laž, a koja istina. Sve su laž. Jedino što je bitno je gde te primena ideje može odvesti, odnosno šta dobijaš kroz življenje tih ideja. Vrednost ideje je u tome da li te i koliko brzo vodi do cilja.

Ako bismo ti i ja sada pisale iz stanja našeg bića, vibracija i energija ovih reči bila bi potpuno drugačija i ne bi pokretala ništa novo u nama. Jer bismo se zaglavile u otporima i strahovima, u identifikaciji.

Tebe brine istinsko u onome što pišemo jer ti je dosta foliranja i laži koja postoji u svemu i svima. Ali ovo nije laž, to je tehnika, svestan rad sa stanjem ispunjene težnje. Menjam vibraciju kako bih privukla ono što me vodi težnji. To znači živeti ideje. Kad živiš ideju ti ne živiš ono što si sada, ne živiš svoj nivo bića, već dajući život ideji ti je oživljavaš u sebi i menjaš nivo bića. Naravno, brzo ćeš, čim se počneš nečim drugim baviti, pasti na svoj nivo, ali je poenta upravo u tome da to radiš sve češće kako bi se nivo bića podigao kroz okolnosti i druge koje ćeš na taj način privući. To znači živeti ideje i učenje. Cela poenta je da staviš ideju na mesto onoga što sada imaš, da je se sećaš i da joj svesno daješ stvarnost, znajući ne da je ona stvarna, jer nije, već da te vodi ispunjenju težnje.

Kako nastaje identitet? Kako nastaje naš osećaj sebe, "svest" o sebi? Probudiš se ujutro i u prvih minut dva nemaš pojma ni ko si, ni gde si. Ne znaš ni ko ti je dete, ni ko partner. A onda, u deliću sekunde naviru sećanja. I ti već posle minut znaš sve o sebi - znaš šta te nervira, šta te ispunjava, šta treba da uradiš u tom danu, šta si sve zabrljala prethodnih dana... I znaš ko su ti bliski ljudi. Sve je to zasnovano isljučivo na sećanju, na memoriji.

Na isti način nastaje novi identitet. Uzmeš ideju i živiš je. I, ponavljam, ne zato što je ona stvarnost, jer nije, već zato što pravi promenu. Da bi je živela jednakim intenzitetom kao što živiš svoju ličnost, potrebno je da se stalno sećaš, da kreiraš sećanje na to. Pa da prva stvar koju shvatiš kada se probudiš bude ono što je stanje ispunjene težnje, pored onoga što ličnost jeste (jer i taj deo moramo zadržati radi stabilnosti, da bismo mogli funkcionisati).

Na kraju dolazimo do početka i do razumevanja Maje. Ako je sve ono što živim Maja, a ja ipak imam osećaj da je to stvarno, onda stvarno postaje sve ono čemu dajem stvarnost. Ideja koju prihvatim za stvarnost postaje živa, stvarna, jer joj ja dajem tu stvarnost. Na taj način je živim, na taj način menjam stanje i vibraciju odnosno nivo bića. Ponavljam ponovo (: sve vreme ja znam da ideja nije stvarnost, već način na koji se menjam u pravcu svoje težnje. Ako izgubim to znanje, znanje da sam ja ideji dala stvarnost, onda ću se izgubiti u drugoj nestvarnosti, u drugoj laži.

Ne mogu ti pisati odvojeno od učenja, učitelja i ideja. Jer onda to što pišem nema tu moć. U reči unosim energiju koju daje to stanje, ta vibracija koja je tek težnja za mene. Upravo je to način na koji se žive ideje, nema drugog. I svesno manipulisanje energijom i vibracijom. Zato nije laž.

- Mrzim ljude, generalno. Eto, toliko je jednostavno.
- Pretpostaviću da onda sebe smatrate boljim od većine?
Dobri moj psihić. Naravno da bi bilo lakše da je sve u kalupima.
- Još uvek nemam poremećaj ličnosti i ne umišljam da sam čajnik. Dakle, čovek sam i sebe ubrajam u tu istu masu koju mrzim.
- Pojasnite mi.
Uzdahnuh duboko, kao neko ko se sprema da se zagnjuri u septičku jamu. Sve ovo sam toliko već razvlačila u svojoj glavi da mi je muka još i govoriti o tome.
- Mrzim ljude koji boluju od sindroma direktor Kosmosa. Kako se razvija taj sindrom već znate - eno ga u roditelju koji se polomi da detetu obezbedi bezbrižnost i sreću tako što će raditi i govoriti umesto svog princa/princeze. Onda taj stvor izraste u osobu koja ne shvata da društvo ne funkcioniše da bi udovoljilo njegovim prohtevima. Umesto da se barem malo zapita šta nije u redu, taj i dalje gura svoje prohteve i principe kao jedine merodavne. I sad zamislite kolektiv sa pet takvih direktora. I zamislite koliko kolektiva na svetu trenutno postoji. Zamislite to krdo direktora koje se gura preko reda u prodavnici, ne ustupa starijima ili trudnicama mesto, ostavlja trag za sobom u vidu đubreta nakon piknika ili glasanja.
Zapitate se gde je čovečanstvo zapelo i kako se još nismo istrebili do sada međusobno.