Ko si ti ?

.

Ne znam. Ne secam se da li sam ikad znao. Nekakvi tragovi dolaska od nekud moraju postojati, iako su uznemirujuce slutnje. Nema me nigde u stanistima ljudi iako je moje fizicko oblicje.

Neobicno, nisam izgubljen, verovatno nisam pronadjen zauvek.

.

.

Ja sam šunjalica.

.

"I'm nobody! Who are you?
Are you nobody, too?
Then there's a pair of us — don't tell!
They'd banish us, you know.

How dreary to be somebody!
How public, like a frog
To tell your name the livelong day
To an admiring bog!"

Postajem potpuno nezavisna. Polako i sugurno. Postajem drugacija. Lakse mi je da igram igre, ne unosim se, ne vezujem. Postajem i dobra u pretvaranju. Neiskrena. Jaka. Prepustena talasima, bez straha da ce me slomiti, potopiti. Na koji nacin me moze povrediti? Kada jednom shvatis da si ti taj koji ti podmece noge, povredjuje, vuce, gura, napusta, sumnja, ne shvata, gusi... a ne drugi, postajes mnogo jaci, otporniji. Zar nije glupo plasiti se sebe? Samo treba osvestiti sabotazu i prestati sa tim. Tada prestaje i strah da ces biti sabotiran. Zaustavljen u pokusaju. Drugi vise nemaju tu moc. Zaista, sta mi mogu? Ne mogu mi oduzeti nista od onoga sto imam. Jer jedino sto imas istinski je ono sto ti ne moze biti oduzeto. Sve ostalo nemas, nije tvoje. Zato se sve promeni kada pustis. Kada preseces sve ono sto vezuje.

Ko sam ja? Stvarno ne znam. Tesko mi je da se prepoznam u poslednje vreme. Postoje neke stvari koje su ostale iste, u kojima nazirem obrise svog nekadasnjeg lika. Ali puno toga je drugacije. Na momente mi je zao sto gubim onu ranjivost, neznost, iskrenost (?), nevinost, ali nemam kud. Stari lik nestaje, odlazi. Pogledas u ogledalo i vidis potpuno drugo lice. Da li se prepoznajes sada? Ne. Ali nikad se nisi ni istinski prepoznao u odrazu koje vidis u ogledalu. Jer ono sto ti znas da jesi, nema sliku. To je samo osecaj, kao u snu, osecaj da znas da si tu, ti. Bez oblika.

Ja sam prerano ostarelo dete. A znam da jos uvek mogu pobeci iz te okom nevidljive starosti, samo ne znam kako.

Obična sam lažljivica hrabrog lica, raspuklog ogledala, od čijih komadića želim da sastavim mozaik, ali vraga! Sa svakog komadića me uvek posmatra JA.

Ko sam danas?
Mnogo volim te trenutke kada se kockice sloze. Volim, zapravo, da se igram tim kockicama, pravi sam zavisnik.

Elem, danas shvatih, konacno, gde sam bila sve ovo vreme. U svim onim tudjim emocijama koje sam osetila. U svoj tudjoj ranjivnosti i ogoljenosti koju sam zelela da primetim. U svim onim trenucima prepoznavanja, bliskosti, razumevanja. Kada osetis bice, ne laz, ne maske, ne uloge. Kako sam se samo lako primala na to. Ne shvatajuci da sam to ja, sa druge strane. Da u drugima vidim deo sebe koji cezne za razumevanjem, prihvatanjem, podrskom, prepoznavanjem. Deo koji vristi da bude primecen. Ne shvatajuci zasto su mi ti trenuci toliko dragoceni. Potpuno slepa da shvatim da sam samo tako imala kontakt sa sobom, sa svojim najdubljim emocijama, ogoljenoscu i ranjivoscu.
Pronadjoh, konacno sebe u drugima.

Pih, i to su mi neke kockice. Covek bi ocekivao da je tesko, da treba resiti integrale, algoritme, trigonometriju. Kad ono prosto sabiranje. 1+1=1 - Nije greska, kvalitet je drugaciji. Onaj, na drugoj strani jednacine je potpun. Ona dva sa leve strane jos uvek gledaju sebe u ogledalu. I da, znam da cu lako preci ponovo na drugu stranu. I to je ok - zato i sluze jednacine. Bitno je da znam resenje.

Neizmerno dragoceni momenti meditacije. Ponekad imam utisak da mi lik postaje drugačiji, da se menja. Javi se bljesak shvatanja da je sve stvar otvorenosti. Beskraj mogućnosti.
Užasno jaka potreba u nama da znamo ko smo, da definišemo, odredimo. Plaši nas bezobličnost, neodređenost prošlošću, stavovima, znanjem, idejama, mišljenjem. Plaši beznačajnost.
Gde ima davanja značaja ima i straha od prolaznosti. A upravo zbog straha od prolaznosti, pridajemo značaj, sebi, svemu. Kakav apsurd! I strah od smrti nastaje zbog želje za smrću, zbog besmisla koji osećamo. A besmisao svemu daje smrtnost, prolaznost, gubitak. Početak i kraj na istom mestu, začarani krug. I odgovori koji su u centru tih beskrajnih krugova, večni, nedotaknuti.
Zašto je bitno? Zašto je prokleto bitno? Jedno pitanje pokriva sve naše reakcije, sve identifikacije: Zašto ti je bitno?
Otvoriti se. To je sve što treba. Biti otvoren za novi lik koji nastaje. Nastajanje i nestajanje svakim novim momentom. Kreiranje i razaranje u svakoj tački. Istovremeni početak i kraj, bez začaranih krugova. Samo tačka, ničim određena.